Serbische Verteilschriften

Prof. Dr. Werner Gitt erklärt in dieser Schrift den Heilsplan Gottes - angefangen bei der Geburt Jesu (Krippe), über seinen Tod (Kreuz), bis hin zur Entrückung und ewigen Herrlichkeit (Krone). Gott schuf Abhilfe für die "Urkatastrophe" der Menschheit, den Sündenfall. Wie in der Bibel vorhergesagt, sandte er seinen Sohn auf die Erde. "Nie aber hat die Welt einen Gott gesehen - bis es Weihnachten wurde." Das Kreuz wurde für Kritiker zum Anstoß. Sie verstehen nicht, wie ein "Hinrichtungsinstrument" zum Zentrum eines Glaubens werden kann. Prof. Dr. Gitt sieht diese Kritik als Indiz, dass die Menschen ihr Sündenbewusstsein verloren haben: Es gab keinen anderen Weg für die Rettung des Menschen, weil die Trennung zwischen Gott und uns durch die Sünde so groß ist. Wenn Jesus einmal wieder kommt, wird man ihn als König erkennen. Dann wird die Menschheit zweigeteilt sein in Angenommene und Verworfene. Für diejenigen, die Jesus in ihr Leben aufnehmen wollen, gibt es ein vorformuliertes Gebet, das ihnen dabei hilft. Dieses Traktat eignet sich besonders gut zur Weitergabe an suchende Menschen! Божић, Крст и Круна Пракатастрофа Катастрофе редовно пустоше по нашем свету: У децембру 2004 страдало је око 160 хиљада људи у цунамију, бродолом Титаника коштао је 1522 живота, а други светски рат је оставио иза себе 50 милиона мртвих. Међутим, пракатастрофа се догодила кроз грех у Едемском врту. Она је узрок за све остале катастрофе које су икад нанете земљи. Грех је донео раздвајање човека од Бога. Али без Бога човек упада у вртлог вечне изгубљености. Кад би Бог пропустио само један једини грех у небо, онда би се и тамо увукли беда и смрт, а то Бог неће. Богу ломи срце чињеница да су се људи, које је Он створио и које воли, окренули од њега. Јер са тиме су сами изабрали смрт. Једна пословица каже: „Против смрти није никла још ниједна лековита биљка.“ Па чак ни између биља Едемског врта! Али, можда има Бог неко средство!? Божија помоћ – послао је свог Сина Бог је имао још у Едемском врту план за спасење, који је најавио – иако још прикривено – одмах после пада: „И још стављам непријатељство између тебе и жене и између потомства твога и потомства њенога, оно ће ти на главу стајати а ти ћеш га у пету уједати“ (1. Мојсијева 3,15). У скоро бескрајном реду пророчанских изјава увек се изнова напомењује долазак Спаситеља, нпр: „Видим га, али не сад, глeдам га, али не изблиза, изаћи ће звезда из Јакова и устаће палица [= знак власти] из Израиља“ (4. Мојсијева 24,17). „А ти, Витлејеме Ефрато, ако и јеси најмањи међу кнежевима Јудиним, из тебе ће ми изаћи онај који ће бити господар у Израиљу, коме су изласци од почетка, од вечних времена“ (Михеја 5,2). Коначну објаву Спаситеља је пренео Анђео, када је Јосифу објавио рођење и име небеског детета: „Јосифе, сине Давидов, не бој се узети Марију жену своју; јер оно што се у њој зачело од Духа је Светога. Па ће родити сина, и надени му име Исус; јер ће он спасти народ свој од греха њихових“ (Матеј 1,20-21). У току историје много личности се истакло и прошло светском бином: цареви и краљеви, песници и филозофи, гуруи и чаробњаци, добри и зли. Али, Бога свет никад није видео – док није дошао Божић. Дете у јаслама није такав Бог, као што су га замишљали Грци на Олимпу или Германи у Валхали. Он је једини који је могао рећи: Ја сам Створитељ, кроз кога је све постало (Јован 1,1+3); „Ја сам истина“ (Јован 14,6), „Ја сам пастир добри“ (Јован 10,11), „Ја сам врата“ [ка небу] (Јован 10,7). Који пут је изабрао да дође на свет? Да ли је дошао са бубњевима и трубама или са галамом грмљавине? Да ли је дошао са небеском војском? Не! Бог је изабрао неудату жену из Израиља – Марију -, коју је помиловао, да роди Божијег Сина свету. Тиме је изненадио и Јевреје, који су о свом Месији имали на пример следеће пророчке речи у ушима: „Ево, цар твој иде теби!“ (Захарије 9,9), или „Сатрће сва царства“ (Данило 2,44). Због тога они нису очекивали дете у јаслама, већ цара! Требало је да се појави моћно и да изјури Римљане из Израиља, да подигне своју резиденцију и да именује првосвештенике и књижевнике као министре. Али, Исус није дошао на такав начин, и зато су га Јевреји одбили. Превидели су она места у Писму, која исказују, да прво мора доћи као дете: „Јер нам се роди дете, син нам се даде, коме је власт на рамену, и име ће му бити: дивни, саветник, Бог силни, отац вечни, кнез мирни“ (Исаија 9,6). Од њега Једног зависи, да ли ћемо вечност провести на небу или у паклу. Тог Месију означавају 3 ствари: Божић (симболизује долазак Исуса у свет) Крст (симболизује наше спасење, које је Исус остварио за нас на kрсту) Круна (симболизује Исусову круну при његовом по­вратку као цар). Нема kрста без Божића! Нема kруне без kрста! Без Божића и kрста за нас нема неба! Зато је морао прво да буде Божић! Зашто kрст изазива љутњу? Критичари хришћанске вере увек постављају питање: чему та брутална смрт на крсту? У вашој вери све се врти око једног инструмента за погубљење. Зар Бог није могао неким блажим путем да расчисти са нама људима? Зашто је пут помирења поплочан смрћу, болом, сузама и тугом? Зар није могло да буде мало пријатније, са више стила и естетике? Зар Бог није једноставно могао да затвори једно око пред нашим људским манама? Сва питања „зашто“ немају смисла, јер потцењују грех а то је, чини ми се, болест нашег времена. Само на крсту можемо видети, што не можемо наћи ни у једној књизи било којег филозофа или мислиоца: Крст нам показује, какву дубоку провалију је отворио грех између Бога и човека. Пропаст је тако неизмерна, да је пакао последица тога (Матеј 25,46). Крст нам даје реалну замисао колико Бог далеко иде у својој љубави према нама – толико далеко да је са својим сином Исусом буквално, сам себи, своје најмилије из срца ишчупао. Крст Исусов је најдубље понижење Божије. Ство­ри­тељ универзума и цело­купног живота допушта, небранећи се, да га погубе као зликовца. Каква висока цена за грех! Али тим путем Исус може сваког грешника да позове себи: „..онога који долази к мени, нећу истерати напоље“ (Јован 6,37). Али и ово важи: Ко не дође, изгубљен је – и то вечно! Крст обележава и крај свих људских путева спасења. Зато је Исус могао тако искључиво да објави: „Нико не долази Оцу осим кроз мене!“ (Јован 14,6). Пред крстом су све религије само светлуцајуће фатаморгане у пустињи једног изгубљеног човечанства. Божићна порука је заједно са поруком крста, јединствена порука спасења: „Јер Син човечји дође да спасе изгубљено“ (Матеј 18,11). Он ће доћи поново Исус ће доћи по други пут на овај свет. Али онда не више као дете у јаслама, већ као цар, судија и владар света. У Матеју 24,30 он је јасно прорекао тај догађај: „И тада ће се показати знак Сина Човечјега на небу; и тада ће проплакати сва племена на земљи; и угледаће Сина Човечјега где долази на облацима небеским са силом и славом великом.“ Каква радост! Појављује се Створитељ света! Долази Спаситељ света! Али зашто у Откривењу 1,7 пише: „И заплакаће због њега сва племена земаљска.“? Зашто вичу „горама и стенама: падните на нас и сакријте нас од лица Онога што седи на престолу и од гњева Јагњетова!“ (Откривење 6,16)? Пуно их је чуло за време свог живота о потреби да се одлуче за тог Исуса, али рекли су „не“! Сада су изгубљени и ништа више не могу да исправе. Сада је заувек касно. Зато вичу и плачу. Већина људи иде путевима, на којима се не налази Исус. Човек је вешт у проналажењу таквих путева. Тако је например позната америчка глумица Ширли Меклејн, која живи са својим псом на једном ранчу изјавила: „Са мојим псом Теријем имам чак и властитог бога на својој страни – јер он је реинкарнација египатског бога Анубиса, који има облик пса. Можда то звучи чудно, али Тери и ја смо већ најмање један живот провели заједно у старом Египту. Он бог-животиња, а ја принцеза. Сада нас је живот поново спојио.“ Исус се враћа видљиво: „Ево, Он иде са облацима, и угледаће га свако око, и они који га прободоше, и заплакаће због њега сва племена земаљска“ пише Јован у Откривењу 1,7. Када је 20. јула 1969 Нил Армстронг као први човек, стао својом ногом на месец, 500 милиона људи је преко телевизије пратило тај догађај. Лејди Дијана из Енглеске је погинула у саобраћајној несрећи. Када се 6. септембра 1997 у Лондону одржавала, до тада, највећа сахрана свих времена, церемонију је путем телевизијског преноса пратило 2,5 милијарди људи – четрдесет посто светског становништва! Њен погреб је зато ушао у историју као прва „глобална сахрана“. Није потребно да камере прате Исусов долазак. Највећи догађај светске историје, сви људи доживеће „уживо“. Исус ће за сваког бити видљив. То не важи само за свет­ско становништво које ће живети у том времену, већ за све генерације људске историје. И сви читатељи овог чланка биће ту. Онда стоји само још једно питање за дебату: којој групи ја припадам? Гомили спашених или изгубљених? Исус се враћа изненада: „Јер као што муња излази од истока и сине до запада, тако ће бити и долазак Сина Човечјега“ (Матеј 24,27). У једном једином тренутку видеће се истовремено на целој земљи. У које доба дана ће то бити? Одговор налазимо у Луки 17,34: „У ону ноћ два ће бити на једној постељи, један ће се узети а други оставити.“ Значи биће ноћ!? А два стиха касније пише: „два ће бити на њиви [ситуација дана!], један ће се узети а други ће се оставити.“ Мени није познато, да ли је проналазач Америке Колумбус познавао ове текстове. Могао је из овог да извуче следећи закључак: ако се Исусов повратак догоди у једном једином тренутку, а Библија то описује као ситуацију која се уједно догађа у току дана и у току ноћи, онда је то само на једној кугли могуће. Значи, могу да једрим на запад и ипак стижем на исток. Врло је занимљиво да је Евангелиста Лука ово писао у времену, кад људи још нису знали да је земља округла. Ова два стиха показују још нешто битно. Код повратка Исуса догодиће се подела људи у две групе: разликоваће се примљени и одбачени. Тиме се отвара прави проблем човечанства. Само је једно питање важно: да ли припадам спашенима или изгубљенима? Да ли је већ одлучено? Бог је створио све људе као личности које поседују слободну вољу. То нас јасно одваја од животиња. Слободна воља дозвољава обе ствари – да се одвојимо од Бога или да му се приближимо. Бог је у Христу све учинио да нам покаже пут у Царство небеско. Ипак, Библија упозорава и упечатљиво напомиње, да неће сви поћи путем спасења. Шта би Бог ту могао урадити? Ако би нам одузео слободну вољу, онда би нам отео личност; били би људи, марионете или роботи, који би само одрадили одређен програм. Воља је, како у овом, тако и у оном свету, важан елеменат личности. Зато наше вечно пребивање зависи од тога, коју ћемо одлуку донети. Да ли смо се спремили на тај дан који долази? У причи о десет довојака нас Исус упозорава да се спремимо. Наводи нас на размишљање: свих десет су биле „вернице“. Чврсто су веровале да ће се свадба одржати! Ипак, нису све поступале по свом уверењу, јер су само пет од њих достигле циљ. Неспремнима Исус каже: „не познајем вас!“ (Матеј 25,12). Tиме су пропустили целу вечност. Дошло је, како је једном рекао Хајнрих Кемнер: „човек може и спавајући да стигне у пакао!“ Херман Бецел је убедљиво упозоравао: „човек може да огули црквене клупе седећи на њима и ипак да оде у пропаст.“ „Верници“ који само потврђују чињенице, а не примењују их на свој лићни живот стављају вечан живот на коцку. Све три или ниједна Сваке године много људи радо слави Божић. Често остане на томе. Али ове три ствари (Божић, Крст и Круна) су нераздвојне. Исусу припада Божић његовог отеловљења, kрст његових мука са коначном победом васкрсења, али и kруна његовог царства, што ће при његовом повратку свакоме постати очигледно. То је од почетка био Божији план спасења из пракатастрофе овог света. Последња катастрофа коју ће људи без Исуса доживети, је пакао. Нажалост ће она више људских живота коштати него све катастрофе историје, и та смрт ће трајати вечно! Ипак, за Божић, и не само тада, Бог нас лично пита да ли хоћемо да прихватимо поклон „Божић, Крст и Круну“. Реците „да“, прихватите опраштање греха кроз Исуса Христа, и учврстите то у молитви. Ваша молитва би могла звучити овако: „Го­с­по­де Ису­се, про­чи­тао сам да­нас да jеди­но кроз Те­бе мо­гу да одем на небо. Jа же­лим да jед­ног да­на бу­дем са То­бом на небу. За­то, спа­си ме од па­к­ла где би требало да одем због свих својих грехова. Jер Ти ме то­ли­ко во­лиш да си на крсту за ме­не ум­ро и та­мо пла­тио ка­з­ну за моjе грехе. Ти ви­диш сву моjу кри­ви­цу од де­тињства до да­нас. Ти познајеш све моје грехе, оне којих сам свестан, али и оне које сам већ одавно забора­вио. Ти познајеш сва­ки покрет мо­г срца. Пред То­бом сам као от­во­ре­на књига. Та­ка­в ка­ка­в сам не мо­гу доћи код Tебе на небо. Мо­лим Те, оп­ро­с­ти ми гре­хе, због којих ми је од срца жао. Дођи са­да, Бо­же, у моj жи­вот и об­но­ви га. По­мо­зи ми да од­ба­цим све што пред То­бом није исправно и по­к­ло­ни ми но­ве на­ви­ке коjе су под Твоjим благосло­вом. От­во­ри ми прилаз до Твоjе речи, до Све­тог Пи­с­ма. По­мо­зи ми да схватим шта же­лиш да ми кажеш и даj ми по­с­лу­ш­но срце да радим то што jе Те­би по вољи. Одсада, па за­­увек, бу­ди Ти моj ГОСПОДАР. Же­лим да Те следим, по­ка­жи ми пут по ко­ме треба да идем у свим об­ла­с­тима мог жи­во­та. Хва­ла Ти што си ми молитву услишио, да са­да смем да бу­дем де­те Божjе коjе ће jед­ног да­на бити са Тобом на не­бу. Амин.“ Директор и Професор у. п.Др. инж. Вернер Гит

Prof. Dr. Werner Gitt erklärt in dieser Schrift den Heilsplan Gottes - angefangen bei der Geburt Jesu (Krippe), über seinen Tod (Kreuz), bis hin zur Entrückung und ewigen Herrlichkeit (Krone). Gott schuf Abhilfe für die "Urkatastrophe" der Menschheit, den Sündenfall. Wie in der Bibel vorhergesagt, sandte er seinen Sohn auf die Erde. "Nie aber hat die Welt einen Gott gesehen - bis es Weihnachten wurde." Das Kreuz wurde für Kritiker zum Anstoß. Sie verstehen nicht, wie ein "Hinrichtungsinstrument" zum Zentrum eines Glaubens werden kann. Prof. Dr. Gitt sieht diese Kritik als Indiz, dass die Menschen ihr Sündenbewusstsein verloren haben: Es gab keinen anderen Weg für die Rettung des Menschen, weil die Trennung zwischen Gott und uns durch die Sünde so groß ist. Wenn Jesus einmal wieder kommt, wird man ihn als König erkennen. Dann wird die Menschheit zweigeteilt sein in Angenommene und Verworfene. Für diejenigen, die Jesus in ihr Leben aufnehmen wollen, gibt es ein vorformuliertes Gebet, das ihnen dabei hilft. Dieses Traktat eignet sich besonders gut zur Weitergabe an suchende Menschen! Božić, Krst i Kruna Prakatastrofa Katastrofe redovno pustoše po našem svetu: U decembru 2004 stradalo je oko 160 hiljada ljudi u cunamiju, brodolom Titanika koštao je 1522 života, a drugi svetski rat je ostavio iza sebe 50 miliona mrtvih. Međutim, prakatastrofa se dogodila kroz greh u Edemskom vrtu. Ona je uzrok za sve ostale katastrofe koje su ikad nanete zemlji. Greh je doneo raz­dvajanje čoveka od Boga. Ali bez Boga čovek upada u vrtlog večne izgubljenosti. Kad bi Bog propustio samo jedan jedini greh u nebo, onda bi se i tamo uvukli beda i smrt, a to Bog neće. Bogu lomi srce činjenica da su se ljudi, koje je On stvorio i koje voli, okrenuli od njega. Jer sa time su sami izabrali smrt. Jedna poslovica kaže: „protiv smrti nije nikla još nijedna lekovita biljka.“ Pa čak ni između bilja Edemskog vrta! Ali, možda ima Bog neko sredstvo!? Božija pomoć – poslao je svog Sina Bog je imao još u Edemskom vrtu plan za spasenje, koji je najavio – iako još prikriveno – odmah posle pada: „I još stavljam neprijateljstvo između tebe i žene i između potomstva tvoga i potomstva njenoga, ono će ti na glavu stajati a ti ćeš ga u petu ujedati“ (1. Mojsijeva 3,15). U skoro beskrajnom redu proročanskih izjava uvek se iznova napomenjuje dolazak Spasitelja, npr: • „Vidim ga, ali ne sad, gledam ga, ali ne izbliza, izaći će zvezda iz Jakova i ustaće palica [= znak vlasti] iz Izrailja“ (4. Mojsijeva 24,17). • „A ti, Vitlejeme Efrato, ako i jesi najmanji među kneževima Judinim, iz tebe će mi izaći onaj koji će biti gospodar u Izrailju, kome su izlasci od početka, od večnih vremena“ (Miheja 5,2). Konačnu objavu Spasitelja je preneo Anđeo, kada je Josifu objavio rođenje i ime nebeskog deteta: „Josife, sine Davidov, ne boj se uzeti Mariju ženu svoju; jer ono što se u njoj začelo od Duha je Svetoga. Pa će roditi sina, i nadeni mu ime Isus; jer će on spasti narod svoj od greha njihovih“ (Matej 1,20-21). U toku istorije mnogo ličnosti se istaklo i prošlo svetskom binom: carevi i kraljevi, pesnici i filozofi, gurui i čarobnjaci, dobri i zli. Ali, Boga svet nikad nije video – dok nije došao Božić. Dete u jaslama nije takav Bog, kao što su ga zamišljali Grci na Olimpu ili Germani u Valhali. On je jedini koji je mogao reći: Ja sam Stvoritelj, kroz koga je sve postalo (Jovan 1,1+3); „Ja sam istina“ (Jovan 14,6), „Ja sam pastir dobri“ (Jovan 10,11), „Ja sam vrata“ [ka nebu] (Jovan 10,7). Koji put je izabrao da dođe na svet? Da li je došao sa bubnje­vima i trubama ili sa galamom grmljavine? Da li je došao sa nebeskom vojskom? Ne! Bog je izabrao neudatu ženu iz Izrailja – Mariju -, koju je pomilovao, da rodi Božijeg Sina svetu. Time je iznenadio i Jevreje, koji su o svom Mesiji imali na primer sledeće proročke reči u ušima: „Evo, car tvoj ide tebi“ (Zaharije 9,9), ili „Satrće sva carstva“ (Danilo 2,44). Zbog toga oni nisu očekivali dete u jaslama, već cara! Trebalo je da se pojavi moćno i da izjuri Rimljane iz Izrailja, da podigne svoju rezidenciju i da imenuje prvosveštenike i književnike kao ministre. Ali, Isus nije došao na takav način, i zato su ga Jevreji odbili. Prevideli su ona mesta u Pismu, koja iskazuju, da prvo mora doći kao dete: „Jer nam se rodi dete, sin nam se dade, kome je vlast na ramenu, i ime će mu biti: divni, savetnik, Bog silni, otac večni, knez mirni“ (Isaija 9,6). Od njega Jednog zavisi, da li ćemo večnost provesti na nebu ili u paklu. Tog Mesiju označavaju 3 stvari: Božić (simbolizuje dolazak Isusa u svet) Krst (simbolizuje naše spasenje, koje je Isus ostvario za nas na krstu) Kruna (simbolizuje Isusovu krunu pri njegovom povratku kao car) Nema krsta bez Božića! Nema krune bez krsta! Bez Božića i krsta za nas nema neba! Zato je morao prvo da bude Božić! Zašto krst izaziva ljutnju? Kritičari hrišćanske vere uvek postavljaju pitanje: čemu ta brutalna smrt na krstu? U vašoj veri sve se vrti oko jednog instru­menta za pogubljenje. Zar Bog nije mogao nekim blažim putem da rasčisti sa nama ljudima? Zašto je put pomirenja popločan smrću, bolom, suzama i tugom? Zar nije moglo da bude malo prijatnije, sa više stila i estetike? Zar Bog nije jednostavno mogao da zatvori jedno oko pred našim ljud­skim manama? Sva pitanja „zašto“ nemaju smisla, jer potcenjuju greh a to je, čini mi se, bolest našeg vremena. Samo na krstu možemo videti, što ne možemo naći ni u jednoj knjizi bilo kojeg filozofa ili mislioca: Krst nam pokazuje, kakvu duboku provaliju je otvorio greh između Boga i čoveka. Propast je tako neizmerna, da je pakao posledica toga (Matej 25,46). Krst nam daje realnu zamisao koliko Bog daleko ide u svojoj ljubavi prema nama – toliko daleko da je sa svojim sinom Isusom bukvalno, sam sebi, svoje najmilije iz srca iščupao. Krst Isusov je najdublje poniženje Božije. Stvoritelj univerzuma i celokupnog živo­ta dopušta, nebraneći se, da ga pogube kao zlikovca. Kakva visoka cena za greh! Ali tim putem Isus može svakog grešnika da pozove sebi: „... onoga koji dolazi k meni, neću isterati napolje“ (Jovan 6,37). Ali i ovo važi: Ko ne dođe, izgubljen je – i to večno! Krst obeležava i kraj svih ljudskih puteva spasenja. Zato je Isus mogao tako isključivo da objavi: „Niko ne dolazi Ocu osim kroz mene!“ (Jovan 14,6). Pred krstom su sve religije samo svetlucajuće fatamorgane u pustinji jednog izgubljenog čovečanstva. Božićna poruka je zajedno sa porukom krsta, jedinstvena poruka spasenja: „Jer Sin čovečji dođe da spase izgu­bljeno“ (Matej 18,11). On će doći ponovo Isus će doći po drugi put na ovaj svet. Ali onda ne više kao dete u jaslama, već kao car, sudija i vladar sveta. U Mateju 24,30 on je jasno prorekao taj događaj: „I tada će se poka­zati znak Sina Čovečjega na nebu; i tada će proplakati sva plemena na zemlji; i ugledaće Sina Čovečjega gde dolazi na oblacima nebeskim sa silom i slavom velikom.“ Kakva radost! Pojavljuje se Stvoritelj sveta! Dolazi Spasitelj sveta! Ali zašto u Otkrivenju 1,7 piše: „I zaplakaće zbog njega sva plemena zemaljska.“? Zašto viču „gorama i stenama: padnite na nas i sakrijte nas od lica Onoga što sedi na prestolu i od gnjeva Jagnjetova!“ (Otkrivenje 6,16)? Puno ih je čulo za vreme svog života o potrebi da se odluče za tog Isusa, ali rekli su „ne“! Sada su izgubljeni i ništa više ne mogu da isprave. Sada je zauvek kasno. Zato viču i plaču. Većina ljudi ide putevima, na kojima se ne nalazi Isus. Čovek je vešt u pronalaženju takvih puteva. Tako je naprimer po­znata američka glumica Širli Meklejn (Shirley MacLaine), koja živi sa svojim psom na jednom ranču izjavila: „Sa mojim psom Terijem imam čak i vlastitog boga na svojoj strani – jer on je reinkarnacija egipatskog boga Anubisa, koji ima oblik psa. Možda to zvuči čudno, ali Teri i ja smo već najmanje jedan život proveli zajedno u starom Egiptu. On bog-životinja, a ja princeza. Sada nas je život ponovo spojio.“ Isus se vraća vidljivo: „Evo, On ide sa oblacima, i ugledaće ga svako oko, i oni koji ga probodoše, i zaplakaće zbog njega sva plemena zemaljska“ piše Jovan u Otkrivenju 1,7. Kada je 20. jula 1969 Nil Armstrong (Neil A. Armstrong), kao prvi čovek, stao svojom nogom na mesec, 500 miliona ljudi je preko televizije pratilo taj događaj. Lejdi Dijana (Lady Diana) iz Engleske je poginula u saobraćajnoj nesreći. Kada se 6. septembra 1997 u Londonu održavala, do tada, najveća sahrana svih vremena, ceremoniju je putem televizijskog prenosa pratilo 2,5 milijardi ljudi – četrdeset posto svetskog stanovništva! Njen pogreb je zato ušao u istoriju kao prva „globalna sahrana“. Nije potrebno da kamere prate Isusov dolazak. Najveći događaj svetske istorije, svi ljudi doživeće „uživo“. Isus će za svakog biti vidljiv. To ne važi samo za svetsko stanovništvo koje će živeti u tom vremenu, već za sve generacije ljudske istorije. I svi čitatelji ovog članka biće tu. Onda stoji samo još jedno pitanje za debatu: kojoj grupi ja pripadam? Gomili spašenih ili izgubljenih? Isus se vraća iznenada: „Jer kao što munja izlazi od istoka i sine do zapada, tako će biti i dolazak Sina Čovečjega“ (Matej 24,27). U jednom jedinom trenutku videće se istovremeno na celoj zemlji. U koje doba dana će to biti? Odgovor nalazimo u Luki 17,34: „U onu noć dva će biti na jednoj postelji, jedan će se uzeti a drugi ostaviti.“ Znači biće noć!? A dva stiha kasnije piše: „dva će biti na njivi [situacija dana!], jedan će se uzeti a drugi će se ostaviti.“ Meni nije poznato, da li je pronalazač Amerike Kolumbus poznavao ove tekstove. Mogao je iz ovog da izvuče sledeći zaključak: ako se Isusov povratak dogodi u jednom jedinom trenutku, a Biblija to opisuje kao situaciju koja se ujedno događa u toku dana i u toku noći, onda je to samo na jednoj kugli moguće. Znači, mogu da jedrim na zapad i ipak stižem na istok. Vrlo je zanimljivo da je Evangelista Luka ovo pisao u vremenu, kad ljudi još nisu znali da je zemlja okrugla. Ova dva stiha pokazuju još nešto bitno. Kod povratka Isusa dogodiće se podela ljudi u dve grupe: razlikovaće se primljeni i odbačeni. Time se otvara pravi problem čovečanstva. Samo je jedno pitanje važno: da li pripadam spašenima ili izgublje­nima? Da li je već odlučeno? Bog je stvorio sve ljude kao ličnosti koje poseduju slobodnu volju. To nas jasno odvaja od životinja. Slobodna volja dozvo­­ljava obe stvari – da se odvojimo od Boga ili da mu se približimo. Bog je u Hristu sve učinio da nam pokaže put u Carstvo nebesko. Ipak, Biblija upozorava i upečаtljivo napominje, da neće svi poći putem spasenja. Šta bi Bog tu mogao uraditi? Ako bi nam oduzeo slobodnu volju, onda bi nam oteo ličnost; bili bi ljudi, marionete ili roboti, koji bi samo odradili određen program. Volja je, kako u ovom, tako i u onom svetu, važan elemenat ličnosti. Zato naše večno prebivanje zavisi od toga, koju ćemo odluku doneti. Da li smo se spremili na taj dan koji dolazi? U priči o deset devojaka nas Isus upozorava da se spremimo. Navodi nas na razmišljanje: svih deset su bile „vernice“. Čvrsto su verovale da će se svadba održati! Ipak, nisu sve postupale po svom uverenju, jer su samo pet od njih dostigle cilj. Nespremnima Isus kaže: „ne poznajem vas!“ (Matej 25,12). Time su propustili celu večnost. Došlo je, kako je jednom rekao Hajnrih Kemner (Heinrich Kemner): „čovek može i spavajući da stigne u pakao!“ Herman Becel (Hermann Bezzel) je ubedljivo upozoravao: „čovek može da oguli crkvene klupe sedeći na njima i ipak da ode u propast.“ „Vernici“ koji samo potvrđuju činjenice, a ne prime­njuju ih na svoj lični život, stavljaju večan život na kocku. Sve tri ili nijedna Svake godine mnogo ljudi rado slavi Božić. Često ostane na tome. Ali ove tri stvari (Božić, krst i kruna) su nerazdvojne. Isusu pripada Božić njegovog otelovljenja, krst njegovih muka sa konačnom pobedom vaskrsenja, ali i kruna njegovog carstva, što će pri njegovom povratku svakome postati očigledno. To je od početka bio Božiji plan spasenja iz prakatastrofe ovog sveta. Poslednja katastrofa koju će ljudi bez Isusa doživeti, je pakao. Nažalost će ona više ljudskih života koštati nego sve katastrofe istorije, i ta smrt će trajati večno! Ipak, za Božić, i ne samo tada, Bog nas lično pita da li hoćemo da prihvatimo poklon „Božić, Krst i Krunu“. Recite „da“, prihvatite opraštanje greha kroz Isusa Hrista, i učvrstite to u molitvi. Vaša molitva bi mogla zvučiti ovako: „Gospode Isuse, pročitao sam danas da jedino kroz Tebe mogu da odem na nebo. Ja želim da jednog dana budem sa Tobom na nebu. Zato, spasi me od pakla gde bi trebalo da odem zbog svih svojih grehova. Jer Ti me toliko voliš da si na krstu za mene umro i tamo platio kaznu za moje grehe. Ti vidiš svu moju krivicu - od detinjstva do danas. Ti poznaješ sve moje grehe, one kojih sam svestan, ali i one koje sam već odavno zaboravio. Ti poznaješ svaki nemir srca moga. Pred Tobom sam kao otvorena knjiga. Takav kakav sam ne mogu doći kod Tebe na nebo. Molim Te, oprosti mi grehe, zbog kojih mi je od srca žao. Dođi sada, Bože, u moj život i obnovi ga. Pomozi mi da odbacim sve što pred Tobom nije ispravno i pokloni mi nove navike koje su pod Tvojim blagoslovom. Otvori mi prilaz do Tvoje reči, do Svetog Pisma. Pomozi mi da shvatim šta želiš da mi kažeš i daj mi poslušno srce da radim to što je Tebi po volji. Odsada, pa zauvek, budi Ti moj GOSPODAR. Želim da Te sledim, pokaži mi put po kome treba da idem u svim oblastima mog života. Hvala Ti što si mi molitvu uslišio, što sada smem da budem dete Božije koje će jednog dana biti sa Tobom na nebu. Amin.“ Direktor i profesor u. p.Dr. Inž. Werner Gitt

Heutzutage bringt man die beiden Begriffe "Evolution" und "Theorie" nicht mehr zusammen - die Entwicklung des Lebens über Milliarden von Jahren gilt als erwiesen. Dass sie es nicht ist, möchte Prof. Dr. Werner Gitt in diesem Traktat beweisen. Anhand einiger konkreter Beispiele zeigt er die Schwächen der Theorie auf und führt auch ein allgemeines Argument an, das der unerklärlichen Herkunft der Information, um letztlich das "wissenschaftliche AUS" für die Evolutionstheorie zu erklären. "Rechtzeitig zu Beginn des Darwinjahres 2009 erschien am 31. Dezember 2008 in der Zeitung ,DIE ZEIT' ein doppelseitiger Artikel mit der Überschrift ,Danke, Darwin!' [...] Der eigentliche Denknotstand unserer Welt ist, dass dem wirklichen Urheber aller Dinge nicht mit Leitartikeln ,Danke, Jesus!' gehuldigt wird." Dieses Traktat eignet sich besonders gut zur Weitergabe an suchende Menschen! Шта Дарвин није могао да зна! 31. децембра 2008, баш пред почетак 2009-е, која је проглашена годином Дарвина, у немачком часопису „Die Zeit“ („Време“) под насловом „Хвала, Дарвине!“ изашао је двострани чланак, и још целе четири странице посвећене еволуцији. Захвалност припада једном човеку који је рођен пре 200 година и чија је револуционарна књига „Порекло врста“ изашла пре 150 година. Већ је и философ Имануел Кант (1724-1804) бахато тврдио: „Дајте ми материју и направићу свет од ње.“ И француски математичар и астроном Лаплас (1749-1827) је 50 година касније тријумпфовао пред Наполеоном: „Мојим теоријама не треба хипотеза Бога.“ Ови и други очеви научног атеизма су тражили објашњење порекла живота у којој се Бог више не налази. Привидно спасавајући одговор је дао Дарвин, који је отворио могућност размишљања о објашњењу настанка живота на „природан начин“. Док је он сам још са оклевањем размишљао о последицама своје изјаве, данашњи свет који је постао још безбожнији, у уводним чланцима бескрајно слави свог покровитеља. До Дарвиновог путовања на острва Галапагос (1835) веровало се учењу грчког философа Аристотела, по коме су врсте непроменљиве. Из различитих облика кљунова зеба које живе на Галапагоским острвима, Дарвин је тачно закључио: врсте могу да се прилагоде и промене. Међутим, његов даљи закључак да сав живот иде уназад до једног заједничког родослова, нема научно оправдање. И сам Дарвин је видео да се вeлика слабост његове теорије налази у томе што се у природи скоро не налазе прелазне фосилне форме. Ипак: човек је после Дарвинове теорије изгубио свој посебан положај који му је Творац наменио и од тада је само један од производа животињског царства. Покретне силе еволуције Као покретне силе еволуције данас се сматрају мутација, селекција, изолација, дуга времена, случајност, нужност и смрт. Сви ови фактори постоје; али ни један од њих није давалац нових креативних информација. Мутација: може да мења само већ постојеће генетске информације. Без већ постојећих ДНК-информација еволуција не може ни да крене. Мутација је по дефиницији механизам случајности без икаквог задатог циља, тако да по томе принципијелно не износи нове концепте (нпр. измишљање органа). Селекција: даје предност бићима која су способнија за опстанак и брине се да се њихове наследне особине са већом вероватноћом преносе даље. Али, кроз селекцију се само издваја или уништава већ постојеће; не може ништа да се поправи нити да настане ново. И остали од горе наведених фактора еволуције отпадају као креативни даваоци. Погледајмо неколико примера из природе и испитајмо уз то да ли су ови без циља делујући фактори еволуције могли да проузрокују следеће концепције. Полно размножавање По теорији еволуције је „проналазак“ полног размножавања одлучујући услов за виши развој живих бића. Кроз увек нове комбинације гена настају многе варијанте од којих у процесу селекције преживе оне које се најбоље прилагоде својој окилини. Тај процес из два разлога не долази у обзир за жељени еволутивни напредак у племенском развоју: 1. Сексуално размножавање уопште не може да запо­чне кроз еволутивни процес. Оно би било само могуће, ако би оба пола истовремено поседовали готове и потпуно функционалне органе. Међутим, у еволуцији по њеној дефиницији не постоје управљајуће, планирајуће и ка цињу оријентисане стратегије. Како да се преко хињаде генерација, развију органи који су баш за размножавање потребни, ако се жива бића без тих органа уопште не могу размножавати? Али, ако се постепени развој може искључити, како би могли тако различити и уз то комплексни органи, који морају до задњег детаља да буду један на другу узклађени, изненадно да се појаве? Осим тога морају стајати на располагање на истим местима. 2. Чак кад би претпоставили, да је могућност полног размножавања „пала са неба“, тада при мешању генетског материјала не би настала никаква принципијелно нова информација. Одгајивачи биљака и животиња су кроз безброј својих покушаја показали да хибридно одгојене краве остају краве и да од пшенице никад није постао сунцокрет. Такозвана микро-еволуција (промене у оквиру једне врсте) је доказана; за макро-еволуцију (промене изван границе једне врсте) нема никаквих доказа. Генијална техника црвених крвних зрнаца У сваком кубном милиметру (1 мм³ = 1 µл = 1 микролитар) крви имамо око 5 милиона црвених крвних зрнаца; у једној капи крви то су значи 150 милиона. То су високо специјализоване подморнице које не носе смртоносне торпеде, већ извршавају нешто што је неопходно за живот: 175 000 пута током њиховог животног века од 120 дана оне се пуне кисеоником, и истовремено у плућима истоварају кроз оксидацију настао одпадак угљен-диоксид (ЦО2). Ти мали транспортни бродови су толико сућушни, да могу да се прогурају чак и кроз најуже капиларне судове како би стигле у сваки део тела. У једној секунди се стварају два милиона нових црвених крвних зрнаца, који садрже црвену боју крви хемоглобин, један изванредно комплексан хемијски спој. Хемоглобин је већ током ембрионалног развоја потребан за транспорт кисеоника. До трећег месеца трудноће је потреба за кисеоником доста другачија него у феталном стадијуму (од трећег месеца), и зато су потребне различите врсте хемоглобина са другим хемијским саставом. Кратко пре порођаја све фабрике раде пуном брзином да би извели промену на хемоглобин одраслог. Ове три врсте хемоглобина не могу бити пронађене на еволутивном путу кроз испробавање, јер већина других варијанти не би могле транспортовати довољно кисеоника, а то би било смртоносно. Чак ако би у прва два стадијума био произведен прави молекул, значило би сугурну смрт ако се трећи не би ускладио. За производњу хемоглобина је потребна три пута основно другачија биомашинерија која још уз то у правом тренутку треба да промени начин производње. Одакле долази тако компликована машинерија? Свака замисао еволуције овде се у темељу руши јер у својим полуготовим међустадијумима, који би, по еволуцији, довели до ове комплексне машинерије, жива бића не би ни преживела. Овај коцепт несмањивог комплекситета важи и за имуни систем човечијег организма или за флагелум којим се бактерије покрећу. И овде жива бића „на путу“ до свог садашњег стадијума не би преживела. Ближе је претпоставити, да је све од почетка било готово, а то је само могуће ако је мудар творац све тако конципирао и створио да потпуно функционише. Лет зујавца златара Зујавац златар је прелепа птица. Свако од ових створења се излеже у Аљаски. Зими је тамо јако хладно, зато се птице селе на Хавајска острва. Циљ је са 4500 км јако далеко а лет мора бити непрекидан, јер за одмарање успут нема острва а и птица не зна да плива. За лет зујавцу златару потребан је резервоар напуњен погонским материјалом у форми од 70 грама поједене масноће. У ту количину је укалкулисана и резерва од 6,8 грама за случај супротног ветра. Зато што птица мора три и по дана непрекидно и дању и ноћи да лети и да придржава на лучни минут тачан курс, потребан јој је егзактно функционирајући аутопилот. Ако не погоди острво, то би значило сигурну смрт јер надалеко не постоји могућност слетања. Када не би имала тако прецизно калкулисану количину масноће, не би преживела. И овде су мутација и селекција неспособни конструктери. Прихватљивије је претпоставити да је зујавац златар већ од почетка такав створен – снабдевен свиме што му треба. Да ли је еволуција употребљив модел размишљања Као што претходни кратак поглед у природу илуструје, и уосталом налазимо концепте који су у високом степену оријентисани ка циљу: Кит главата уљарка, сисар, је тако грађен да при изроњавању из 3000 метара дубине не угине од гњурачке болести, које се људи тако плаше. Огромна количина микроскопски малих бактерија у нашим цревима имају уграђене електромоторе, који могу да се покрећу напред или назад. Живот у већини случајева зависи од потпуне функцио­налности органа (нпр. срце, јетра, бубрег). Органи који су полуготови или који су тек у развоју су безвредни. Ко овде размишља у смислу Дарвинизма, мора знати, да еволуција не познаје циљ перспективе у правцу органа који тек касније треба да функционише. Немачки еволутивни биолог Г. Оше је тачно запазио: „жива бића не могу током одређених фаза еволуције попут предузетника да привремено затворе предузеће због реконструкције.“ Интелигенција и мудрост која долази до изражаја у делима творевине је једноставно величанствена. Закључак од дела творевине до креативног иницијатора је више него прихватљив. То значи да се наша запажања слажу са оним што Библија већ у свом првом ставку изражава: „у почетку створи Бог!“ Под утицајем Дарвинизма етаблирала се библијско-критичка теологија, која је причу о постанку као поруку од Бога декласификовала. Међутим добро чинимо, ако ходамо „верујући све што је написано у закону и у пророцима“ (Дела апостола 24,14), јер „Бог није човек да лаже“ (4. Мојсијева 23,19). Одакле долази информација? Најјача аргументација науке је увек тада дата када се природни закони могу употребити у смислу искључивања једног процеса или догађаја. Природни закони не познају изузетке. Из тог разлога је например Перпетум мобиле, значи машина која без снабдевања енергије непрестано ради, немогућа машина. Данас знамо оно што Дарвин није могао знати, да се у ћелијама свих живих бића налази скоро незамислива количина информације и још уз то у највећој густини која нам је позната. Формирање свих органа је управљано информацијом, сви догађаји у живим бићима функционишу управљани кроз информацију и производња субстанци тела (нпр. 50 000 протеина у човечјем телу) се догађа управљано кроз информацију. Цео систем размишљања еволуције могао би само функционисати када би у материји постојала могућност да кроз случајне процесе настане информација. Она је безусловно потребна, јер се сви планови градње појединки и сви комплексни процеси у ћелијама одигравају базирани на информацији. Информација је нематеријална величина; према томе она није особина материје. О нематеријалним величинама природни закони, нарочито они о информацији, исказују да материја никад не може да произведе нематеријалну величину. И даље важи: информација може само да настане кроз Творца који поседује интелигенцију и вољу. Тиме је већ јасно: ко еволуцију сматра могућом, верује у „Перпетум мобиле информације“, дакле у нешто, што опште важећи природни закони забрањују. Тиме је погођена Ахилова пета еволуције и постављен је КРАЈ науке. У својој књизи „Am Anfang war die Information“ („У почетку је била информација“ - издавачка кућа Хенслер) сам опширно излагао тај пут. Одакле долази живот? Поред свих тих гласних еволуцијских тутњава наших дана људи се питају „одакле ли живот стварно долази?“ Еволуција нема ни најмање објашњење на питање како може из мртвог да настане живо. Стенли Милер (1930-2007), чији је „експеримент прасупе“ (1953) споменут у свакој књизи биологије, 40 година касније је признао, да ниједна од данашњих хипотеза о настанку живота није убедљива. Све скупа их је назвао „бесмислицама“ или „хемијским измишљотинама мозга“. Микробиолог Луј Пастер (1822-1895) је препознао нешто врло темељно: „живот може да дође само из живота.“ Само један је могао рећи: „Ја сам живот“ (Јован 14,6), а то је био Исус. О њему се у Колошанима 1,16 каже: „јер кроз њега би створено све што је на небу и на земљи, што се види и што се не види“ и даље у Јовану 1,3: „све је кроз њега (= Исуса) постало, и без њега ништа није постало што је постало.“ Свака теорија о настанку света или живота у којој се не спомиње Исус као извор и праузрок живота, је стога мртва творевина која ће се неизбежно разбити на стени која је Исус. Еволуција је дакле једна од највећих заблуда светске историје и одвукла је милиона људи у пропаст неверовања. Шта многи савременици нажалост не промишљају: провалији неверовања следи са оне стране линије смрти провалија вечне изгубљености (пакао). Право сиромаштво размишљања нашег света је, да прави Творац свих ствари не добија признање уводним чланцима са „хвала Исусе!“ Многи не знају ништа о томе да нам је Исус Христ направио изванредну понуду. Он је рекао: „ја сам врата“ (Јован 10,9) а тиме је мислио улаз у небо. Ко се њему обрати, има вечни живот. Директор и професор у.п. Др. инж. Вернер Гит

Heutzutage bringt man die beiden Begriffe "Evolution" und "Theorie" nicht mehr zusammen - die Entwicklung des Lebens über Milliarden von Jahren gilt als erwiesen. Dass sie es nicht ist, möchte Prof. Dr. Werner Gitt in diesem Traktat beweisen. Anhand einiger konkreter Beispiele zeigt er die Schwächen der Theorie auf und führt auch ein allgemeines Argument an, das der unerklärlichen Herkunft der Information, um letztlich das "wissenschaftliche AUS" für die Evolutionstheorie zu erklären. "Rechtzeitig zu Beginn des Darwinjahres 2009 erschien am 31. Dezember 2008 in der Zeitung ,DIE ZEIT' ein doppelseitiger Artikel mit der Überschrift ,Danke, Darwin!' [...] Der eigentliche Denknotstand unserer Welt ist, dass dem wirklichen Urheber aller Dinge nicht mit Leitartikeln ,Danke, Jesus!' gehuldigt wird." Dieses Traktat eignet sich besonders gut zur Weitergabe an suchende Menschen! Šta Darvin nije mogao da zna! 31. decembra 2008, baš pred početak 2009-e, godine koja je proglašena godinom Darvina, u nemačkom časopisu „Die Zeit“ („Vreme“) pod naslovom „Hvala, Darvine!“ izašao je dvostrani članak, i još cele četiri stranice posvećene evoluciji. Zahvalnost pripada jednom čoveku koji je rođen pre 200 godina i čija je revolucionarna knjiga „Poreklo vrsta“ izašla pre 150 godina. Već je i filosof Imanuel Kant (1724-1804) bahato tvrdio: „Dajte mi materiju i napraviću svet od nje.“ I  francuski matematičar i astronom Laplas (1749-1827) je 50 godina kasnije trijumpfovao pred Napoleonom: „Mojim teorijama ne treba hipoteza Boga.“ Ovi i drugi očevi naučnog ateizma su tražili objašnjenje porekla života u kojoj se Bog više ne nalazi. Prividno spasavajući odgovor je dao Darvin, koji je otvorio mogućnost razmišljanja o objašnjenju nastanka života na „prirodan način“. Dok je on sam još sa oklevanjem razmišljao o posledicama svoje izjave, današnji svet koji je postao još bezbožniji, u uvodnim člancima beskrajno slavi svog pokrovitelja. Do Darvinovog putovanja na ostrva Galapagos (1835) verovalo se učenju grčkog filosofa Aristotela, po kome su vrste nepromenljive. Iz različitih oblika kljunova zeba koje žive na Galapagoskim ostrvima, Darvin je tačno zaključio: vrste mogu da se prilagode i promene. Međutim, njegov dalji zaključak da sav život ide una­zad do jednog zajedničkog rodoslova, nema naučno opravdanje. I sam Darvin je video da se velika slabost njegove teorije nalazi u tome što se u prirodi skoro ne nalaze prelazne fosilne forme. Ipak: čovek je posle Darvinove teorije izgubio svoj poseban položaj koji mu je Tvorac namenio i od tada je samo jedan od proizvoda životinjskog carstva. Pokretne sile evolucije Kao pokretne sile evolucije danas se smatraju mutacija, selekcija, izolacija, duga vremena, slučajnost, nužnost i smrt. Svi ovi faktori postoje; ali ni jedan od njih nije davalac novih kreativnih informacija. Mutacija: može da menja samo već postojeće genetske informacije. Bez već postojećih DNK-informacija evolucija ne može ni da krene. Mutacija je po definiciji mehanizam slučajnosti bez ikakvog zadatog cilja, tako da po tome principijelno ne iznosi nove koncepte (npr. izmišljanje organa). Selekcija: daje prednost bićima koja su sposobnija za opstanak i brine se da se njihove nasledne osobine sa većom verovatnoćom prenose dalje. Ali, kroz selekciju se samo izdvaja ili uništava već postojeće; ne može ništa da se popravi niti da nastane novo. I ostali od gore navedenih faktora evolucije otpadaju kao kreativni davaoci. Pogledajmo nekoliko primera iz prirode i ispitajmo uz to da li su ovi bez cilja delujući faktori evolucije mogli da prouzrokuju sledeće koncepcije. Polno razmnožavanje Po teoriji evolucije je „pronalazak“ polnog razmnožavanja odlučujući uslov za viši razvoj živih bića. Kroz uvek nove kombinacije gena nastaju mnoge varijante od kojih u procesu selekcije prežive one koje se najbolje prilagode svojoj okolini. Taj proces iz dva razloga ne dolazi u obzir za željeni evolutivni napredak u plemen­skom razvoju: 1. Seksualno razmnožavanje uopšte ne može da započne kroz evolutivni proces. Ono bi bilo samo moguće, ako bi oba pola istovremeno posedovali gotove i potpuno funkcionalne organe. Međutim, u evoluciji po njenoj definiciji ne postoje upravljajuće, planirajuće i ka cilju orijentisane strategije. Kako da se preko hiljade generacija, razviju organi koji su baš za razmnožavanje potrebni, ako se živa bića bez tih organa uopšte ne mogu razmnožavati? Ali, ako se postepeni razvoj može isključiti, kako bi mogli tako različiti i uz to kompleksni organi, koji moraju do zadnjeg detalja da budu jedan na drugi usklađeni, iznenadno da se pojave? Osim toga moraju stajati na raspolaganje na istim mestima. 2. Čak kad bi pretpostavili, da je mogućnost polnog razmnožavanja „pala sa neba“, tada pri mešanju genetskog materijala ne bi nastala nikakva principijelno nova informacija. Odgajivači biljaka i životinja su kroz bezbroj svojih pokušaja pokazali da hibridno odgojene krave ostaju krave i da od pšenice nikad nije postao suncokret. Takozvana mikro-evolucija (promene u okviru jedne vrste) je dokazana; za makro-evoluciju (promene izvan granice jedne vrste) nema nikakvih dokaza. Genijalna tehnika crvenih krvnih zrnaca U svakom kubnom milimetru (1 mm³ = 1 µl = 1 mikrolitar) krvi imamo oko 5 miliona crvenih krvnih zrnaca; u jednoj kapi krvi to su znači 150 miliona. To su visoko specijalizovane podmornice koje ne nose smrtonosne torpede, već izvršavaju nešto što je neophodno za život: 175 000 puta tokom njihovog životnog veka od 120 dana one se pune kiseonikom, i istovremeno u plućima istovaraju kroz oksidaciju nastao odpadak ugljen-dioksid (CO2). Ti mali transportni brodovi su toliko sićušni, da mogu da se proguraju čak i kroz najuže kapilarne sudove kako bi stigle u svaki deo tela. U jednoj sekundi se stvaraju dva miliona novih crvenih krvnih zrnaca, koji sadrže crvenu boju krvi hemoglobin, jedan izvanredno kompleksan hemijski spoj. Hemoglobin je već tokom embrionalnog razvoja potreban za transport kiseonika. Do trećeg meseca je potreba za kiseonikom dosta drugačija nego u fetalnom stadijumu (od trećeg meseca), i zato su potrebne različite vrste hemoglobina sa drugim hemijskim sastavom. Kratko pre porođaja sve fabrike rade punom brzinom da bi izveli promenu na hemoglobin odraslog. Ove tri vrste hemoglobina ne mogu biti pronađene na evolutivnom putu kroz isprobavanje, jer većina drugih varijanti ne bi mogle transportovati dovoljno kiseonika, a to bi bilo smrtonosno. Čak ako bi u prva dva stadiјuma bio pro­izveden pravi molekul, značilo bi sigurnu smrt ako se treći ne bi uskladio. Za proizvodnju hemoglobina je potrebna tri puta osnovno drugačija biomašinerija koja još uz to u pravom trenutku treba da promeni način proizvodnje. Odakle dolazi tako komplikovana mašinerija? Svaka zamisao evolucije ovde se u temelju ruši jer u svojim polugotovim međustadijumima, koji bi, po evoluciji, doveli do ove kompleksne mašinerije, živa bića ne bi ni preživela. Ovaj kocept nesmanjivog kompleksiteta važi i za imuni sistem čovečijeg organizma ili za flagelum kojim se bakterije pokreću. I ovde živa bića „na putu“ do svog sadašnjeg stadijuma ne bi preživela. Bliže je pretpostaviti, da je sve od početka bilo gotovo, a to je samo moguće ako je mudar Tvorac sve tako koncipirao i stvorio da potpuno funkcioniše. Let zujavca zlatara Zujavac zlatar je prelepa ptica. Svako od ovih stvorenja se izleže u Aljaski. Zimi je tamo jako hladno, zato se ptice sele na Havajska ostrva. Cilj je sa 4500 km jako daleko a let mora biti neprekidan, jer za odmaranje usput nema ostrva a i ptica ne zna da pliva. Za let zujavcu zlataru potreban je rezervoar napunjen pogonskim materijalom u formi od 70 grama pojedene masnoće. U tu količinu je ukalkulisana i rezerva od 6,8 grama za slučaj suprotnog vetra. Zato što ptica mora tri i po dana neprekidno i danju i noći da leti i da pridržava na lučni minut tačan kurs, potreban joj je egzaktno funkcionirajući autopilot. Ako ne pogodi ostrvo, to bi značilo sigurnu smrt jer nadaleko ne postoji mogućnost sletanja. Kada ne bi imala tako precizno kalkulisanu količinu masnoće, ne bi preživela. I ovde su mutacija i selekcija nesposobni konstrukteri. Prihvatljivije je pretpostaviti da je zujavac zlatar već od početka takav stvoren – snabdeven svime što mu treba. Da li je evolucija upotrebljiv model razmišljanja? Kao što prethodni kratak pogled u prirodu ilustruje, i uostalom nalazimo koncepte koji su u visokom stepenu orijentisani ka cilju: Kit glavata uljarka, sisar, je tako građen da pri izronja­vanju iz 3000 metara dubine ne ugine od gnjuračke bolesti, koje se ljudi tako plaše. Ogromna količina mikroskopski malih bakterija u našim crevima imaju ugrađene elektro-motore, koji mogu da se pokreću napred ili nazad. Život u većini slučajeva zavisi od potpune funkcionalnosti organa (npr. srce, jetra, bubreg). Organi koji su polugotovi ili koji su tek u razvoju su bezvredni. Ko ovde razmišlja u smislu Darvinizma, mora znati, da evolucija ne poznaje cilj perspektive u pravcu organa koji tek kasnije treba da funkcioniše. Nemački evolutivni biolog G. Oše (G. Osche) je tačno zapazio: „živa bića ne mogu tokom određenih faza evolucije poput preduzetnika da privremeno zatvore preduzeće zbog rekonstrukcije.“ Inteligencija i mudrost koja dolazi do izražaja u delima tvorevine je jednostavno veličanstvena. Zaključak od dela tvorevine do kreativnog inicijatora je više nego prihvatljiv. To znači da se naša zapažanja slažu sa onim što Biblija već u svom prvom stavku izražava: “u početku stvori Bog!“ Pod uticajem Darvinizma etablirala se biblijsko-kritička teologija, koja je priču o postanku kao poruku od Boga deklasifikovala. Međutim dobro činimo, ako hodamo „verujući sve što je napisano u zakonu i u prorocima“ (Dela apostola 24,14), jer „Bog nije čovek da laže“ (4. Mojsijeva 23,19). Odakle dolazi informacija? Najjača argumentacija nauke je uvek tada data kada se prirodni zakoni mogu upotrebiti u smislu isključivanja jednog procesa ili događaja. Prirodni zakoni ne poznaju izuzetke. Iz tog razloga je naprimer Perpetum mobile, znači mašina koja bez snabdevanja energije neprestano radi, nemoguća mašina. Danas znamo ono što Darvin nije mogao znati, da se u ćelijama svih živih bića nalazi skoro nezamisliva količina informacije i još uz to u najvećoj gustini koja nam je poznata. Formiranje svih organa je upravljano informacijom, svi događaji u živim bićima funkcionišu upravljani kroz informaciju i proizvodnja substanci tela (npr. 50 000 proteina u čovečjem telu) se događa upravljano kroz informaciju. Ceo sistem razmišljanja evolucije mogao bi samo funkcionisati kada bi u materiji postojala mogućnost da kroz slučajne procese nastane informacija. Ona je bezuslovno potrebna, jer se svi planovi gradnje pojedinki i svi kompleksni procesi u ćelijama odigravaju bazirani na informaciji. Informacija je nematerijalna veličina; prema tome ona nije osobina materije. O nematerijalnim veličinama prirodni zakoni, naročito oni o informaciji, iskazuju da materija nikad ne može da proizvеde nematerijalnu veličinu. I dalje važi: informacija može samo da nastane kroz Tvorca koji poseduje inteligenciju i volju. Time je već jasno: ko evoluciju smatra mogućom, veruje u „Perpetum mobile informacije“, dakle u nešto, što opšte važeći prirodni zakoni zabranjuju. Time je pogođena Ahilova peta evolucije i postavljen je KRAJ nauke. U svojoj knjizi “Am Anfang war die Information“ („U početku je bila informacija“ - izdavačka kuća Hänssler) sam opširno izlagao taj put. Odakle dolazi život? Pored svih tih glasnih evolucijskih tutnjava naših dana ljudi se pitaju „оdakle li život stvarno dolazi?“ Evolucija nema ni najmanje objašnjenje na pitanje kako može iz mrtvog da nastane živo. Stenli Miler (Stanley Miller 1930-2007), čiji je „eksperiment prasupe“ (1953) spomenut u svakoj knjizi biologije, 40 godina kasnije je priznao, da nijedna od današnjih hipoteza o nastanku života nije ubedljiva. Sve skupa ih je nazvao „besmislicama“ ili „hemijskim izmišljotinama mozga.“ Mikrobiolog Luj Paster (Louis Pasteur 1822-1895) je prepoznao nešto vrlo temeljno: „život može da dođe samo iz života.“ Samo jedan je mogao reći: „Ja sam život“ (Jovan 14,6), a to je bio Isus. O njemu se u Kološanima 1,16 kaže: „jer kroz njega bi stvoreno sve što je na nebu i na zemlji, što se vidi i što se ne vidi“ i dalje u Jovanu 1,3: „sve je kroz njega (= Isusa) postalo, i bez njega ništa nije postalo što je postalo.“ Svaka teorija o nastanku sveta ili života u kojoj se ne spominje Isus kao izvor i prauzrok života, je stoga mrtva tvorevina koja će se neizbežno razbiti na steni koja je Isus. Evolucija je dakle jedna od najvećih zabluda svetske istorije i odvukla je miliona ljudi u propast neverovanja. Šta mnogi savremenici nažalost ne promišljaju: provaliji neverovanja sledi sa one strane linije smrti provalija večne izgubljenosti (pakao). Pravo siromaštvo razmišljanja našeg sveta je, da pravi Tvorac svih stvari ne dobija priznanje uvodnim člancima sa „Hvala Isuse!” Mnogi ne znaju ništa o tome da nam je Isus Hrist napravio izvan­rednu ponudu. On je rekao: „ja sam vrata“ (Jovan 10,9) a time je mislio ulaz na nebo. Ko se njemu obrati, ima večni život. Direktor i Profesor u.p. Dr. inž. Werner Gitt

An verschiedenen Beispielen wird die Genialität der Schöpfung dargestellt. Als Wissenschaftler erklärt Prof. Dr. Werner Gitt, dass die unglaubliche Information, die in der ganzen Schöpfung steckt, einer intelligenten Quelle bedarf. Diese Quelle ist Gott selbst. Die Wissenschaft kann nur das "Was" analysieren, nicht aber das "Woher". Das "Am Anfang schuf Gott Himmel und Erde" der Bibel gibt uns eine Antwort auf die Frage nach der Herkunft des Lebens. Der Gedanke, Gott hätte durch Evolution geschaffen (die so genannte "Theistische Evolution"), untergräbt die Autorität der Bibel und ist mit dem christlichen Glauben unvereinbar. Die Bibel zeigt deutlich, dass Jesus der Schöpfer ist. Jesus hat die Menschen geschaffen und liebt sie hingebungsvoll. Darum lädt Jesus dazu ein, diese Liebe anzunehmen. Dieses Traktat eignet sich besonders gut zur Weitergabe an suchende Menschen! Ко је Створитељ Свет који посматрамо Један поглед на сферу живих бића показује нам конце­пте који су у високом степену оријентисани ка циљу: кит главата уљарка, сисар, је тако грађен да може да рони 3.000 метара у дубину а да при изроњавању не угине од гњурачке болести а шарени детлић, иако веома снажним ударцима лупа у дрво, не добије потрес мозга. У већини случајева живот зависи од потпуне функционалности органа (нпр. срце, јетра, бубрези). Полуготови или полуразвијени органи су безвредни. Људи који размишљају у смислу Дарвинизма морају знати: Еволуција не познаје циљ перспективе у правцу једног органа који тек касније треба да функционише. Пуно птица селица поседују аутопилота, који их тачно доведе на циљ и то независно од доброг или лошег времена, или да ли је дан или ноћ. Птица златни зујавац, на пример, лети са Аљаске на Хаваје да би тамо презимила. Њена енергетска потреба од 70 грама масноће је толико прецизно прорачуната да је њој та количина довољна за лет од 4.500 км, за случај супротног ветра располажу и резервом од 6,8 грама. Наутилус живи на спољном крају одмотаног кречног оклопа, чија је унутрашњост подељена у коморе. У зависно­сти од дубине роњења она се пуни гасом тако да је увек у стању лебдења. Наспрам њих наше модерне подморнице делују трапаво и незграпно. Те животиње се налазе углавном у дубини од 400 метара, а ноћи се подижу и у висину од 100 метара. Неке микроскопски мале бактерије поседују уграђене електро-моторе који су у стању да их покрећу напред или назад, они функционишу помоћу протона. Бактерија коли има на незамисливо малом простору од шест милијардитог дела кубног милиметра, шест таквих мотора, своју електрану, компјутерски систем и не баш мали број хемијских фабрика. Једна жива ћелија је за неколико десетина степена компликованија и генијалније обликована него све машине које су људи направили. У њој истовремено теку неколико хиљада регулисаних и временски усклађених хемијских процеса. У ДНК молекулима живих ћелија налазимо највећу густину информацијa која је до сада позната. Која би се количина бележница могла овом техником меморисања сместити у једну главу од чиоде, када би се она састојала само од ДНК материјала? То би било 15 билиона примерака! Сложене једна на другу чиниле би гомилу у висини од 200 милиона километара, а то је 500 пута веће од размака земље и месеца (= 384.000 км). У нашем универзуму налазимо око 1025 звезда (= јединица са 25 нули). Ниједан људски живот није довољан да се оне изброје. Када би поставили један врло брз компјутер, који у једној секунди може да изврши десет милиjарди рачунарских операција, требало би му 30 милиона година да их изброји. Приликом посматрања само ових неколико примера, сваки човек који размишља поставља питање постанка свих ових генијалних концепта. Еволуција која је прихваћена од пуно савременика, не доноси употребљиве одговоре, зато што све искључиво своди на материју – чак и огромну информацију у ћелијама и душу, и свест. Природни закони информације показују да информација није ни­шта материјално и да је њој зато увек потребан интелигентни извор, тј. да јој је потребан иницијатор са вољом. Интелигенција и мудрост која долази до изражаја у делима творевине је неодољива. Закључак од дела творевине до креативног иницијатора је неизбежан. Поставља се питање: Где да нађемо прави одговор? У оквиру природних наука могуће је само да стварност око нас дефинисану временом и простором истражујемо различитим методама мерења. На овај начин могуће је само разматрање питања која почињу са речју „шта?“. Питање које почиње речју „одакле?“ остаје неодгово­рено. Одговор на друго питање лежи изван свег људског напора, јер нам овај одговор може дати само иницијатор. Али где се објавио Створитељ? У Библији, у Корану или у некој другој књизи светске историје? Немогуће је да су све религије овог света истините зато што дају разли­чите одговоре и једна другој противрече. Или су све погрешне, или је само једна једина истинита. Важно мерило за испитивање истине су остварена пророчанства. Библија је једина књига у којој се налазе доказано 3268 испуњених пророчанства, која су изговорена дуго времена пре њихових одигравања. Овакав знак квалитета нема ни једна друга књига на овом свету. Библија је изди­гнута и јединствене врсте у поређењу са свим што је икад написано. Зато је за мене Библија реч Божија која је упућена нама људима. Већ у њеним првим редовима даје нам одговор на питање о Створитељу: „У почетку створи Бог.“ То се слаже са горе наведеним захтевом за једним ителигентним извором. Ко је особа Створитеља? Бог је постојао пре свега постојећег. Он је деловао пре постојања простора, времена и материје. Посматрајући прву реченицу Библије могуће је добити утисак, да је само Бог Отац Створитељ. Један од одлучујућих детаља који нам показује да није Он сам Стваралац, произлази из приче о постанку: „Да начинимо човека по свом лику, себи слична...“ (1. Мојсијева 1,26). И Свети Дух учествује, његово суделовање видимо у другом стиху приче о постанку: „... и дух Божји лебдео је над водама.“ Библија не спомиње све на једном месту; често нас информише корак по корак. У Новом завету се тачније открива одговор на питање „Ко?“. По 1. Коринћанима 8,6 Исус Христ је јасно суделовао у делу стварања: „али ми имамо само једнога Бога, Оца, од кога је све и за кога смо ми створени, и једнога Господа, Исуса Христа, кроз кога је све и ми кроз њега.“ Хебрејска реч „Елохим“ у 1. Мојсијевој 1,1 стоји у множини за Бога Створитеља. Уз помоћ једног свакодневног догађаја можемо поређењем покушати да расветлимо дело стварања: ми, као породица одлазимо аутом код пријатеља. Када се приближи тренутак за повратак, ја као отац бих рекао: „Још мало, ми идемо кући.“ Иако причам у множини то ипак значи да ће само један седети за воланом и стварно возити ауто. Остала породица седеће такође у ауту – значи и она се вози – али, само возач акти­вно руководи воланом, педалом за гас и кочни­цом. Ова слаба слика нам може пренети поглед који Библија даје о Створитељу. Бог је створио свет кроз Исуса Христа што јасно формулише посланица Јеврејима 1,2. Почетак Јовановог Еванђеља такође потврђује, да све што постоји има своје порекло у Исусу: „Све је кроз њега [= кроз реч = кроз Исуса] постало, и без њега ништа није постало што је постало“ (Јован 1,3). Исус Христ је Створитељ О Исусовом стваралачком деловању можемо надаље читати и у Колошанима 1,16-17: „јер кроз њега [= Исуса Христа] би створено све што је на небу и на земљи, што се види и што се не види, престоли, господства, поглаварства, власти. Све је кроз њега и за њега створено. И он је пре свега, и све је у њему.“ У видљивом, материјалном свету не постоји ништа што није створено кроз Исуса Христа. Огроман космос са више милиона галаксија је овде такође урачунат као и најситнији детаљи у функцији једне живе ћелије или у структури једног атома. Исус није само иницијатор целог микро и макро-космоса, већ Он има и височанство над свим. Изнад тога је и све за нас још невидљиво кроз Исуса направљено. Он је оживео небо са безброј створења које Библија назива анђелима. Како је све у Божијој творевини обилно и истовремено поређано, тако се с тиме сусрећемо и у невидљивом свету, што нам исказују изрази као што су престоли, господарства, поглаварства и власти. Исус није само Створитељ, већ је и одржавалац овог света. Све има у њему своју постојаност. Свет није након постанка препуштен сам себи, већ га Он кроз своју моћну реч носи и одржава. Зато се не морамо плашити неке косми­чке катастрофе кроз судар звезда или сагоревања или хлађења сунца. Исус одржава свет, све до свог повратка. Човек није изашао и неке лутријске игре, као што је то рекао носилац нобелове награде Жак Моно, већ је створен са сврхом и предодређењем – а то је према Исусу! Без овог циља смо промашили живот. Исусово стваралачко деловање у Старом завету У Причама 8,22-24+30 пише: „Господ ме је створио у почетку дела свога, пре дела својих, пре свакога времена. Пре векова постављена сам [мисли се на мудрост која је Исус], пре почетка, пре постања земље. Кад још не беше бездана, родила сам се ..... Тада бејах код њега градитељица, бејах му радост сваки дан, и весељах се пред њим свагда.“ Реч „градитељица“ [= хебрејски: „āmôn“, на већини језика се преводи у мушком роду] такође описује Исусово стваралачко деловање. Надаље 25. стих из Псалма 102 понавља се у Јеврејима 1,10 и примењује се на Исуса: „Ти си, Господе, у почетку основао земљу, и небеса су дело руку твојих.“ На који начин је Бог стварао? Ако се питамо како је творевина урађена, онда нам Библија открива методе Створитеља: кроз реч Божију: Псалам 33,6; Јован 1,1-4 без почетног материјала: Јеврејима 11,3 кроз силу Божију: Јеремија 10,12 кроз мудрост Божију: Псалам 104,24; Колошанима 2,3 по вољи Божијој: 1. Мојсијева 1,26; Откривење 4,11 кроз сина Божијег: Јован 1,1-4; Јован 1,10; Колошанима 1,15-17 по Исусовом бићу: Матеј 11,29; Јован 10,11. Ови фактори су почели деловати у року шест дана стварања. Они не подлежу природно-законским догађајима и зато су схватљиви само путем вере. Дана-шњи природни закони регулишу токове нашег света, али они нису узрок, већ само резултат творевине. Шта нам је дато у Исусу Христу? Он је темељ, на којем можемо положити наш живот. Једна банка прави за себе рекламу под слоганом: „на овом камењу можете градити.“ О Христу можемо збиља рећи: „На овом темељу можете себе градити.“ У Христу све има своју подлогу: творевина, Библија, вера, спасење, мир, нада, пут ка оцу, сврха живота. Христ је непомерљива чврста стена (1. Коринћанима 10,4), на којем се ломе сви од људи смишљени системи. Кад Бог каже: „Уништићу мудрост мудрих, и ра­зум разумних одбацићу“ (1. Коринћанима 1,19), онда се то догађа на стени која је Исус. Овде се разбијају идеологије, атеизам и системи еволуције. А и њихови представници мораће једног дана да падну на колена пред Господом (Филипљанима 2,10), иако сад још тако жестоко одбацују „Планера“, „Дизајнера“, „Створитеља“ и „Спаситеља“. Зашто је теорија еволуције тако опасна? Не само да нам преноси погрешан поглед на свет, већ нас доводи у очајање на један начин, који је упечатљиво описао немачки писац Жан Паул на следећи начин: „Не постоји Бог ... непомична, нема празнина! Ледена, вечна нужда! Луда случајност ... Како је свако тако сам у широком гробу свемира!“ Еволуција тврди да може да објасни овај свет без Створитеља. Због тога она упорно заводи људе у атеизам, а са атеистичким мишљењем завршићемо по Исусовом сведочанству у паклу: “који не буде веровао, биће осуђен“ (Марко 16,16). Неки покушавају да објасне еволуцију као Божију радну методу. Али, ако је Бог стварао кроз еволуцију, онда не би постојао први људски пар не би постојао грех, зато што је „агресија точак који покреће еволуцију“ (Јоахим Илис) би Бог користио смрт као стваралачко средство би се спасењу кроз Исуса, који је у поређењу са грешним Адамом назван „последњи Адам“ (1. Коринћанима 15,45), одузело образложење. Ове изјаве доказују, да Библија такозвану „теистичку еволуцију“ у њеним темељним изјавама руши и одбацује. Зато можемо далеко одбацити ову погрешну идеју. Мисао која нам одузима дах Упознали смо Исуса као Створитеља свега. Он је тај, који постоји у вечности и који је краљ Царства небеског. Њему су дате све власти, и на небу и на земљи (Матеј 28,18). Можемо ли схватити следећу помисао, која нам одузима дах? Човек на крсту Голготе и Створитељ овог света и свег живота је једна иста особа! Да би се за нас отворила врата небеска, Он је у његовој неизмерљивој љубави према нама допустио да буде разапет и није се бранио. Ко ово одбаци, губи све: „Како ћемо побећи не маривши за толико спасење?“ (Јеврејима 2,3). Ко га прихвати, добија све: „Ко слуша моју реч и верује ономе који ме је послао, има живот вечни, и не долази на суд, него је прешао из смрти у живот“ (Јован 5,24). Молите Господа Исуса Христа за опраштање свих ваших греха, да би могли опстати на суду Божијем. Прихватите га као вашег личног Створитеља и Спаситеља и следите га. Директор и Професор у.п.Др. инж. Вернер Гит

An verschiedenen Beispielen wird die Genialität der Schöpfung dargestellt. Als Wissenschaftler erklärt Prof. Dr. Werner Gitt, dass die unglaubliche Information, die in der ganzen Schöpfung steckt, einer intelligenten Quelle bedarf. Diese Quelle ist Gott selbst. Die Wissenschaft kann nur das "Was" analysieren, nicht aber das "Woher". Das "Am Anfang schuf Gott Himmel und Erde" der Bibel gibt uns eine Antwort auf die Frage nach der Herkunft des Lebens. Der Gedanke, Gott hätte durch Evolution geschaffen (die so genannte "Theistische Evolution"), untergräbt die Autorität der Bibel und ist mit dem christlichen Glauben unvereinbar. Die Bibel zeigt deutlich, dass Jesus der Schöpfer ist. Jesus hat die Menschen geschaffen und liebt sie hingebungsvoll. Darum lädt Jesus dazu ein, diese Liebe anzunehmen. Dieses Traktat eignet sich besonders gut zur Weitergabe an suchende Menschen! Ko je Stvoritelj? Svet koji posmatramo Jedan pogled na sferu živih bića pokazuje nam koncepte koji su u visokom stepenu orijentisani ka cilju: kit glavata uljarka, sisar, je tako građen da može da roni 3.000 metara u dubinu a da pri izronjavanju ne ugine od gnjuračke bolesti a šareni detlić, iako veoma snažnim udarcima lupa u drvo, ne dobije potres mozga. U većini slučajeva život zavisi od potpune funkcio­nalnosti organa (npr. srce, jetra, bubrezi). Polugotovi ili polu­razvijeni organi su bezvredni. Ljudi koji razmišljaju u smislu Darvinizma moraju znati: Evolucija nepoznaje cilj perspektive u pravcu jednog organa koji tek kasnije treba da funkcioniše. Puno ptica selica poseduju autopilota, koji ih tačno dovede na cilj i to nezavisno od dobrog ili lošeg vremena, ili da li je dan ili noć. Ptica zlatni zujavac, na primer, leti sa Aljaske na Havaje da bi tamo prezimila. Njena energetska potreba od 70 grama masnoće je toliko precizno proračunata da je njoj ta količina dovoljna za let od 4.500 km, za slučaj suprotnog vetra raspolažu i rezervom od 6,8 grama. Nautilus živi na spoljnom kraju odmotanog krečnog oklopa, čija je unutrašnjost podeljena u komore. U zavisnosti od dubine ronjenja ona se puni gasom tako da je uvek u stanju lebdenja. Naspram njih naše moderne podmornice deluju trapavo i nezgrapno. Te životinje se nalaze uglavnom u dubini od 400 metara, a noći se podižu i u visinu od 100 metara. Neke mikroskopski male bakterije poseduju ugrađene elektro-motore koji su u stanju da ih pokreću napred ili na­zad, oni funkcionišu pomoću protona. Bakterija koli ima na nezamislivo malom prostoru od šest milijarditog dela ku­bnog milimetra, šest takvih motora, svoju elektranu, kompjuterski sistem i ne baš mali broj hemijskih fabrika. Jedna živa ćelija je za nekoliko desetina stepena komplikovanija i genijalnije oblikovana nego sve mašine koje su ljudi napravili. U njoj istovremeno teku nekoliko hiljada regulisanih i vremenski usklađenih hemijskih procesa. U DNK molekulima živih ćelija nalazimo najveću gustinu informacija koja je do sada poznata. Koja bi se količina beležnica mogla ovom tehnikom memorisanja smestiti u jednu glavu od čiode, kada bi se ona sastojala samo od DNK-materijala? To bi bilo 15 biliona primeraka! Složene jedna na drugu činile bi gomilu u visini od 200 miliona kilometara, a to je 500 puta veće od razmaka zemlje i meseca (= 384.000 km). U našem univerzumu nalazimo oko 1025 zvezda (= jedinica sa 25 nuli). Nijedan ljudski život nije dovoljan da se one izbroje. Kada bi postavili jedan vrlo brz kompjuter, koji u jednoj sekundi može da izvrši deset milijardi računarskih operacija, trebalo bi mu 30 miliona godina da ih izbroji. Prilikom posmatranja samo ovih nekoliko primera, svaki čovek koji razmišlja postavlja pitanje postanka svih ovih genijalnih koncepta. Evolucija koja je prihvaćena od puno savremenika, ne donosi upotrebljive odgovore, zato što sve isključivo svodi na materiju – čak i ogromnu informaciju u ćelijama i dušu, i svest. Prirodni zakoni informacije pokazuju da informacija nije ništa materijalno i da je njoj zato uvek potreban inteligentni izvor, tj. da joj je potreban inicijator sa voljom. Inteligencija i mudrost koja dolazi do izražaja u delima tvorevine je neodoljiva. Zaključak od dela tvorevine do kreativnog inicijatora je neizbežan. Postavlja se pitanje: Gde da nađemo pravi odgovor? U okviru prirodnih nauka moguće je samo da stvarnost oko nas definisanu vremenom i prostorom istražujemo različitim metodama merenja. Na ovaj način moguće je samo razma­tranje pitanja koja počinju sa rečju “šta?”. Pitanje koje počinje rečju „odakle?“ ostaje neodgovoreno. Odgovor na drugo pitanje leži izvan sveg ljudskog napora, jer nam ovaj odgovor može dati samo inicijator. Ali gde se objavio Stvoritelj? U Bibliji, u Koranu ili u nekoj drugoj knjizi svetske istorije? Nemoguće je da su sve religije ovog sveta istinite zato što daju različite odgovore i jedna drugoj protivreče. Ili su sve pogrešne, ili je samo jedna jedina istinita. Važno merilo za ispitivanje istine su ostvarena proročanstva. Biblija je jedina knjiga u kojoj se nalaze dokazano 3268 ispunjenih proročanstva, koja su izgovorena dugo vremena pre njihovih odigravanja. Ovakav znak kvaliteta nema ni jedna druga knjiga na ovom svetu. Biblija je izdignuta i jedinstvene vrste u poređenju sa svim što je ikad napisano. Zato je za mene Biblija reč Božija koja je upućena nama ljudima. Već u njenim prvim redovima daje nam odgovor na pitanje o Stvoritelju: “U početku stvori Bog.” To se slaže sa gore navedenim zahtevom za jednim inteligentnim izvorom. Ko je osoba Stvoritelja? Bog je postojao pre svega postojećeg. On je delovao pre postojanja prostora, vremena i materije. Posmatrajući prvu rečenicu Biblije moguće je dobiti utisak, da je samo Bog Otac Stvoritelj. Jedan od odlučujućih detalja koji nam pokazuje da nije On sam Stvaralac, proizlazi iz priče o postanku: “Da načinimo čoveka po svom liku, sebi slična ...” (1. Mojsijeva 1,26). I Sveti Duh učestvuje, njegovo sudelovanje vidimo u drugom stihu priče o postanku: “... i duh Božji lebdeo je nad vodama.” Biblija ne spominje sve na jednom mestu; često nas informiše korak po korak. U Novom zavetu se tačnije otkriva odgovor na pitanje “Ko?”. Po 1. Korinćanima 8,6 je Isus Hrist jasno sudelovao u delu stvaranja: “ali mi imamo samo jednoga Boga, Oca, od koga je sve i za koga smo mi stvoreni, i jednoga Gospoda, Isusa Hrista, kroz koga je sve i mi kroz njega.” Hebrejska reč “Elohim” u 1. Mojsijevoj 1,1 stoji u množini za Boga Stvoritelja. Uz pomoć jednog svakodnevnog događaja možemo poređenjem pokušati da rasvetlimo delo stva­ranja: mi, kao porodica odlazimo autom kod prijatelja. Kada se približi trenutak za povratak, ja kao otac bih rekao: “Još malo, mi idemo kući.” Iako pričam u množini to ipak znači da će samo jedan sedeti za volanom i stvarno voziti auto. Ostala porodica sedeće takođe u autu – znači i ona se vozi – ali, samo vozač aktivno rukovodi volanom, pedalom za gas i kočnicom. Ova slaba slika nam može preneti pogled koji Biblija daje o Stvoritelju. Bog je stvorio svet kroz Isusa Hrista što ja­sno formuliše poslanica Jevrejima 1,2. Početak Jovаnovog Evanđelja takođe potvrđuje, da sve što postoji ima svoje poreklo u Isusu: “Sve je kroz njega [= kroz reč = kroz Isusa] postalo, i bez njega ništa nije postalo što je postalo” (Jovan 1,3). Isus Hrist je Stvoritelj O Isusovom stvaralačkom delovanju možemo nadalje čitati i u Kološanima 1,16-17: “jer kroz njega [= Isusа Hristа] bi stvoreno sve što je na nebu i na zemlji, što se vidi i što se ne vidi, prestoli, gospodstva, poglavarstva, vlasti. Sve je kroz njega i za njega stvoreno. I on je pre svega, i sve je u njemu.” U vidljivom, materijalnom svetu ne postoji ništa što nije stvoreno kroz Isusa Hrista. Ogroman kosmos sa više miliona galaksija je ovde takođe uračunat kao i najsitniji detalji u funkciji jedne žive ćelije ili u strukturi jednog atoma. Isus nije samo inicijator celog mikro i makro-kosmosa, već On ima i visočanstvo nad svim. Iznad toga je i sve za nas još nevidljivo kroz Isusa napra­vljeno. On je oživeo nebo sa bezbroj stvorenja koje Biblija naziva anđelima. Kako je sve u Božijoj tvorevini obilno i istovremeno poređano, tako se s time susrećemo i u nevidljivom svetu, što nam iskazuju izrazi kao što su prestoli, gospodarstva, poglavarstva i vlasti. Isus nije samo Stvoritelj, već je i održavalac ovog sveta. Sve ima u njemu svoju postojanost. Svet nije nakon postanka prepušten sam sebi, već ga On kroz svoju moćnu reč nosi i održava. Zato se ne moramo plašiti neke kosmičke katastrofe kroz sudar zvezda ili sagorevanja i hlađenja sunca. Isus održava svet, sve do svog povratka. Čovek nije izašao iz neke lutrijske igre, kao što je to rekao nosilac nobelove nagrade Žak Mono (Jacques Monod), već je stvoren sa svrhom i predodređenjem – a to je prema Isusu! Bez ovog cilja smo promašili život. Isusovo stvaralačko delovanje u Starom zavetu U Pričama 8,22-24+30 piše: “Gospod me je stvorio u početku dela svoga, pre dela svojih, pre svakoga vremena. Pre vekova postavljena sam [misli se na mudrost koja je Isus], pre početka, pre postanja zemlje. Kad još ne beše bezdana, rodila sam se ... Tada bejah kod njega graditeljica, bejah mu radost svaki dan, i veseljah se pred njim svagda.“ Reč „graditeljica“ [= hebrejski: „āmôn“, na većini jezika se prevodi u muškom rodu] takođe opisuje Isusovo stvaralačko delovanje. Nadalje 25. stih iz Psalma 102 ponavlja se u Jevrejima 1,10 i primenjuje se na Isusa: “Ti si, Gospode, u početku osnovao zemlju, i nebesa su delo ruku tvojih.” Na koji način je Bog stvarao? Ako se pitamo kako je tvorevina urađena, onda nam Biblija otkriva metode Stvoritelja: kroz reč Božiju: Psalam 33,6; Jovan 1,1-4 bez početnog materijala: Jevrejima 11,3 kroz silu Božiju: Jeremija 10,12 kroz mudrost Božiju: Psalam 104,24; Kološanima 2,3 po volji Božijoj: 1. Mojsijeva 1,26; Otkrivenje 4,11 kroz Sina Božijeg: Jovan 1,1-4; Jovan 1,10; Kološanima 1,15-17 po Isusovom biću: Matej 11,29; Jovan 10,11. Ovi faktori su počeli delovati u roku šest dana stvaranja. Oni ne podležu prirodno-zakonskim događajima i zato su shvatljvi samo putem vere. Današnji prirodni zakoni regulišu tokove našeg sveta, ali oni nisu uzrok, već samo rezultat tvorevine. Šta nam je dato u Isusu Hristu? On je temelj, na kojem možemo položiti naš život. Jedna banka pravi za sebe reklamu pod sloganom: “na ovom kamenju možete graditi.” O Hristu možemo zbilja reći: “Na ovom temelju možete sebe graditi.” U Hristu sve ima svoju podlogu: tvorevina, Biblija, vera, spasenje, mir, nada, put ka ocu, svrha života. Hrist je nepomerljiva čvrsta stena (1. Korinćanima 10,4), na kojem se lome svi od ljudi smišljeni sistemi. Kad Bog kaže: “Uništiću mudrost mudrih, i razum razumnih odbaciću” (1. Korinćanima 1,19), onda se to događa na steni koja je Isus. Ovde se razbijaju ideologije, ateizam i sistemi evolucije. A i njihovi predstavnici moraće jednog dana da padnu na kolena pred Gospodom (Filipljanima 2,10), iako sad još tako žestoko odbacuju “Planera”, “Dizajnera”, “Stvoritelja” i “Spasitelja”. Zašto je teorija evolucije tako opasna? Ne samo da nam prenosi pogrešan pogled na svet, već nas dovodi u očajanje na jedan način, koji je upečatljivo opisao nemački pisac Žan Paul (Jean Paul) na sledeći način: “Ne postoji Bog … nepomična, nema praznina! Ledena, večna nužda! Luda slučajnost ... Kako je svako tako sam u širokom grobu svemira!” Evolucija tvrdi da može da objasni ovaj svet bez Stvoritelja. Zbog toga ona uporno zavodi ljude u ateizam, a sa ateističkim mišljenjem završićemo po Isusovom svedočanstvu u paklu: “koji ne bude verovao, biće osuđen” (Marko 16,16). Neki pokušavaju da objasne evoluciju kao Božiju radnu metodu. Ali, ako je Bog stvarao kroz evoluciju, onda ne bi postojao prvi ljudski par ne bi postojao greh, zato što je “agresija točak koji pokreće evoluciju” (Joahim Ilis) bi Bog koristio smrt kao stvaralačko sredstvo bi se spasenju kroz Isusa, koji je u poređenju sa grešnim Adamom nazvan “poslednji Adam” (1. Korinćanima 15,45), oduzelo obrazloženje. Ove izjave dokazuju, da Biblija takozvanu “teističku evolu­ciju” u njenim temeljnim izjavama ruši i odbacuje. Zato samo možemo daleko odbaciti ovu pogrešnu ideju. Misao koja nam oduzima dah Upoznali smo Isusa kao Stvoritelja svega. On je taj, koji postoji u večnosti i koji je kralj Carvstva nebeskog. Njemu su date sve vlasti, i na nebu i na zemlji (Matej 28,18). Možemo li shvatiti sledeću pomisao, koja nam oduzima dah? Čovek na krstu Golgote i Stvoritelj ovog sveta i sveg života je jedna ista osoba! Da bi se za nas otvorila vrata nebeska, On je u njegovoj neizmerljivoj ljubavi prema nama dopustio da bude razapet i nije se branio. Ko ovo odbaci, gubi sve: “Kako ćemo pobeći ne marivši za toliko spasenje?” (Jevrejima 2,3). Ko ga prihvati, dobija sve: “Ko sluša moju reč i ve­ruje onome koji me je poslao, ima život večni, i ne dolazi na sud, nego je prešao iz smrti u život” (Jovan 5,24). Molite Gospoda Isusa Hrista za opraštanje svih vaših greha, da bi mogli opstati na sudu Božijem. Prihvatite ga kao vašeg ličnog Stvoritelja i Spasitelja i sledite ga. Direktor i Profesor u. p.Dr. inž. Werner Gitt

Die grundlegende Frage, die suchende Menschen sich stellen, wird hier von Prof. Dr. Werner Gitt beantwortet. "Wie findet man den Himmel?" Auf jeden Fall nicht durch eigene Anstrengungen oder Konzepte. "Was aber bringt uns wirklich in den Himmel?" Gott hat die Einladungen für den Himmel schon verteilt wie im Gleichnis des Menschen, der zu einem großen Fest Einladungen verschickte. Doch viele Menschen redeten sich heraus. Prof. Dr. Gitt ruft dazu auf, nicht so "kurzsichtig" wie diese Leute zu sein. Jesus will uns vor der Hölle erretten und diese wird kein Vergleich zu der sogenannten "Hölle von Auschwitz" sein. Er hat am Kreuz für unsere Schuld bezahlt, wir müssen diese Einladung nur annehmen, dann ist ein Platz im Himmel "gebucht". Ein Entscheidungsgebet soll den Lesern dabei helfen. Dieses Traktat eignet sich besonders gut zur Weitergabe an suchende Menschen! Како да одем на небо? Мно­ги људи потискују пи­тање ве­ч­но­с­ти. То се може опазити чак и код оних који раз­мишљају о свом сопственом крају. Аме­ри­ч­ка глум­и­ца Дру Бе­ри­мор је оди­г­ра­ла гла­в­ну уло­гу као дечја звезда у научно-фан­та­с­ти­чном фил­му „Ван­зе­маљац“. У својој двадесетосмој го­ди­ни (рођ. 1975 г.), она је изјави­ла: „Ако ми се де­си да умрем пре своје ма­ч­ке, дајте јој да она поједе мој пе­пео. Та­ко ћу макар у својој мачки живети даље.“ Нису ли овакво неразумевање и кратковидост у односу на смрт застрашујући? У доба Ису­са мно­ги су људи долазили код њега. Њихо­ве су бриге скоро увек биле замаљске природе: Десет губавих је хтело да оздрави (Лука 17,12-13). Слепи су хтели да прогледају (Матеј 9,27). Неко је хтео помоћ у свађи због наследства (Лу­ка 12,13-14). Фарисеји су дошли, кушајући га питањем, да ли да плаћају цару порез (Матеј 22,17). Ма­ло је било оних који су до­ш­ли код Ису­са да до­з­нају ка­ко се доспева на не­бо. Jедан бо­га­ти мла­дић је тра­жио од њега одговор на пи­тање: „Учи­тељу добри, шта да учи­ним да на­с­лиедим жи­вот веч­ни?“ (Лу­ка 18,18). Исус му је ре­као да про­да све што му је би­ло дра­го и да га сле­ди. Али, како је он био веома бо­гат, није по­с­лу­шао са­вет и та­ко се од­ре­као не­ба. Би­ло је и људи који уоп­ш­те ни­су тра­жи­ли не­бо али се при су­с­ре­ту са Ису­сом, њихо­ва пажња ус­ме­рила ка не­бу и у тренутку брзо су искористили прилику. За­кеј је прижељкивао да види Исуса једи­но из ра­до­з­на­ло­с­ти, али је на­шао ви­ше не­го што је оче­ки­вао. По­с­ле Исусове посете њего­вом до­му, такорећи успут, За­к­еј је на­шао не­бо. Исус то потврђује: „Да­нас дође спа­сење­ кући овој“ (Лу­ка 19,9). Како пронаћи небо? Од до ­са­да ре­че­ног мо­же­мо да закључи­мо: Цар­с­т­во не­бе­с­ко мо­же­мо про­наћи та­ч­но у од­ређеном да­ну. То је до­б­ро знати јер је и за Вас, драги читатељу, драга читатељко, могуће да још данас достигнете вечни живот са Богом. Постизанје Царства небеског независно је од постигнутих дела. Човек може пронаћи Царство небеско потпуно неспреман. На­ше сопствене замисли на који начин се долази на не­бо су по­т­пу­но по­г­ре­ш­не, уко­ли­ко не про­и­злазе од Божjих на­че­ла. Јeдна на­ро­д­на пе­ва­чи­ца пе­вајући о кло­вну који је, по­с­ле ду­го­го­дишњег ра­да, на­пу­с­тио цир­кус, пе­ва: „Он ће са си­гур­ношћу отићи на не­бо јер је људе ус­рећивао.“ Јед­на је бо­га­та же­на, ду­го­го­дишњи добротвор, из­г­ра­дила кућу за си­ро­тињу у којој је мо­г­ло да жи­ви 20 же­на бесплатно, под јед­ним усло­вом: же­не су би­ле ду­ж­не да се сва­ког да­на један сат мо­ле за спасење њене ду­ше. Шта нас заиста доводи на небо? Да би нам на то пи­тање од­го­во­рио јасно, Исус прави поређење: у Еванђељу по Луки 14,16 Он го­во­ри о јед­ном чо­ве­ку (који сим­бо­ли­зује Бо­га) који спре­ма ве­ли­ко славље (коjе сим­бо­ли­зује не­бо), али по­зи­ва једи­но ода­б­ра­не го­с­те. Сви од­го­во­ри по­з­ва­них су ра­зо­ча­ра­вајући: „Један за другим почеше се изговарати. Први објашњава: купио сам њиву ...“ други рече: купио сам пет јармова волова ... а трећи: тек што сам се оженио, зато не могу доћи.“ Исус за­вр­ша­ва при­чу пре­су­дом до­маћина: „Кажем вам: ниједан од оних позваних људи неће оку­сити моје ве­че­ре“ (Лу­ка 14,24). Из тога по­с­таје јас­но да чо­век мо­же­ до­би­ти или из­гу­би­ти не­бо. Одлучујућа тачка је прихватање или одбијање позива. Може ли бити још једноставније? Не! Ако јед­ног да­на пу­но људи бу­ду од­ба­че­ни од Цар­с­т­ва не­бе­с­ког то неће би­ти због то­га што нису зна­ли пут ка њему, не­го за­то што се нису одазвали по­зи­ву­. Троје људи из при­че ни­су при­мер за нас, јер ни­ко од њих није прихватио по­зи­в и оти­шао на славље. Шта сад? Да ли славље про­па­да? Напротив! Након одбијања до­маћин шаље по­зи­ве сву­да. Овога пута позиви неће бити одштампани златним словима. Сад ва­жи једи­но јед­но­с­та­в­ни по­зив: „Дођите!“ И сва­ко ко се одазове,­ добија сасвим извесно ме­с­то за трпе­зом. Шта се де­ша­ва? Па, људи до­ла­зе, и то у гомилама. По­с­ле из­ве­с­ног вре­ме­на до­маћин са­г­ле­да­ва би­ланс: има још сло­бо­д­них ме­с­та! И ка­же својим слу­га­ма: „Изађите по­но­во! По­зо­ви­те још људи!“ На овом ме­с­ту желим при­чу да пренесем на нас, јер она погађа уп­ра­во нашу ситуацију да­нас. Има још сло­бо­д­них ме­с­та на не­бу, Бог и теби каже: „Дођи, за­у­з­ми своје ме­с­то на не­бу! Бу­ди па­ме­тан и обезбеди се­би ме­с­то за ве­ч­ност! Ура­ди то данас!“ Не­бо је незамисливо ле­по и за­то га Го­с­под Исус упо­ређује са великим слављем. У По­с­ла­ни­ци 1. Ко­ринћани­ма 2,9 у вези тога пише: „Што око не виде, и ухо не чу, и у срце људско не дође, што уго­то­ви Бог они­ма, који га љубе.“ Ни­ш­та, али баш ни­ш­та на овој земљи није ни приближно упоредиво са небом. Тако незамисливо лепо је тамо! Ни у ком слу­чају не сме­мо про­пу­с­ти­ти не­бо, јер је оно веома дра­го­це­но. Неко нам је вра­та не­бе­с­ка от­во­рио, Исус, Син Божји! Њему треба и за то да за­х­ва­лимо­ да је тако ла­ко отићи на не­бо. Са­да то за­ви­си једи­но још од на­ше жеље. Само ко је тако кратковид, по­пут троје људи из при­че, неће се одазвати по­зи­ву. Спасење се остварује кроз Господа Исуса У Дели­ма Апо­с­то­ла 2,21 чи­та­мо један јако ва­жан стих: „И сваки који призове име Господње [Исус], спашће се“. То је кључ­на ре­че­ни­ца Но­вог завета. Кад је Па­в­ле био у за­т­во­ру у Фи­ли­пима он је разго­­вор са стра­жа­рем до­вео до главне тачке: „Веруј u Го­с­по­да Ису­са, и спашћеш се ти и твој дом“ (Дела Апо­с­то­ла 6,31). Ова порука је врло кратка али кључна, и има сна­гу да промени жи­вот. Још ис­те ноћи стра­жар се обратио Исусу, тиме што је по­ве­ро­вао у њега и по­кајао се. Постоји нешто што обавезно морамо знати: Исус жели да нас врати са пута који води ка пропасти, пута који води ка паклу! У ве­зи не­ба и па­к­ла Све­то пи­с­мо ка­же да ће људи би­ти та­мо ве­ч­но. Прво место je величанствено, а дру­го – ужасно. Трећег ме­с­та не­ма! Пет ми­ну­та по­с­ле смрти ни­ко неће рећи да је смрт крај свега. У особи Исуса Христа све се одлучује. На­ше ве­чно пребивање за­ви­си од јед­не једи­не особе: од Ису­са - и на­шег односа са њим! Боравећи у Пољској где сам одржавао низ предавања, посетили смо успут не­кадашњи кон­цен­т­ра­ци­о­ни ло­гор Ау­ш­виц. Тај концентрациони логор су нацисти основали за време другог светског рата на југу Пољске. У Аушвицу су систематски убијани од стране нациста прогоњени људи. Ужасне су се ства­ри та­мо де­ша­ва­ле. Од 1942 до 1944 г. ту је би­ло у­гу­ше­но а за­тим и спаљено ви­ше од 1,6 ми­ли­о­на душа, већином Јев­реја. Oвај концентрациони логор у литератури се наводи као „Пакао Аушвиц“. Раз­мишљао сам о том називу док нас је слу­ж­бе­ни­ца уво­ди­ла у гас­ну ко­мо­ру у којој је у једној смени и по 600 људи истовремено на­ла­зи­ло своју смрт: незамисливо ужа­с­но, али, да ли је то заиста био па­као? Само зато што је у јануару 1945 г. ужасу дошао крај, могли смо као група посетиоца да видимо гасну комору. Ло­гор је да­нас от­во­рен за по­се­ти­о­це и ни­ко више та­мо неће би­ти му­чен и отрован. Га­с­не ко­мо­ре Ау­ш­ви­ца биле су временски ограничене, а па­као, описан у Би­б­лији, је ве­чан. У ула­з­ној са­ли да­нашњег му­зеја мој по­г­лед се ус­ме­рио пре­ма јед­ној сли­ци, која је при­ка­зи­ва­ла крст са те­лом Хри­с­то­вим. Један за­т­во­ре­ник је ис­к­ле­сао ексером у зид своју на­ду у Разапетог. И овај уме­т­ник је ум­ро у га­с­ној ко­мо­ри. Али он је по­з­на­вао Спа­си­теља Ису­са. Он је ум­ро на јед­ном ужа­с­ном ме­с­ту али за њега је не­бо би­ло от­во­ре­но. Из пакла, на који Го­с­под Исус упор­но упо­зо­ра­ва у Но­вом за­ве­ту (нпр. Матej 7,13; Матej 5,29-30; Матej 18,8), нема ни спаса ни повратка. Чо­век, на­шавши се јед­ном у њему, ос­таје та­мо за­у­век. Пакао никада неће бити отворен за посетиоце, јер је, за разлику од Аушвица, вечан. Не­бо је та­кође ве­ч­но. То је ме­с­то на које Бог же­ли да нас одве­де. За­то не одбијајте по­зи­в­ на небо. До­зо­ви­те име Го­с­по­да Ису­са и обезбедите своје ме­с­то на не­бу! По­с­ле једног предавања, једна же­на ме је сасвим узрујано упи­та­ла: „Да ли уопште мо­гуће да чо­век обезбеди себи ме­с­то на не­бу? То зву­чи ма­ло као у ту­ри­сти­ч­ком би­роу.“ Сложио сам се са њом: “ко не­ма ре­зер­ва­цију неће ни стићи до циља. Ако же­ли­те да ле­ти­те до Ха­ваjских ос­тр­ва потребна вам је важећа карта.” Она ме опет упи­та­: „Да, али кар­та се мо­ра плати­ти?!“ – „Наравно, кар­та до не­ба такође! Али је она то­ли­ко ску­па да је ни­ко од нас не може пла­ти­ти. Наш грех то спречава. Бог на свом небу не допушта грех. Ко же­ли, по­с­ле овог жи­во­та, про­ве­с­ти ве­ч­ност код Бо­га на небу мо­ра би­ти прво ос­ло­бођен своје кри­ви­це и свог гре­ха. То ос­ло­бођење је једи­но могло да се оствари кроз без­г­ре­ш­ну особу - а та особа је Исус Христ. Само Он је спо­со­бан да пла­ти све! И пла­тио је, својом крвљу, смрћу на крсту.“ И шта сад да ура­ди­м да бих отишао на не­бо? И нама Бог упућује свој по­зи­в на спасење. Мно­ги сти­хо­ви Све­тог писма нас упор­но по­зи­вају да се ода­зо­ве­мо Божјем по­зи­ву. „Борите се да уђете на уска врата, јер вам кажем: Многи ће тражити да уђу и неће моћи!“ (Лу­ка 13,24). „По­каjте се, jер се при­б­ли­жило Цар­с­т­во не­бе­с­ко!“ (Матej 4,17). “Улазите на ус­ка вра­та; jер су ши­ро­ка вра­та и ши­рок је пут што води у про­паст, и мно­го их је коjи њим иду. Као што су ус­ка вра­та и тесан пут што во­ди у жи­вот, и ма­ло их jе коjи га на­ла­зе“ (Матej 7,13-14). „Мучи се за веч­ни жи­вот на коjи си и по­зван“ (1. Тимотију, 6,12). „Веруj у Го­с­по­да Ису­са Хри­с­та и спашћеш се ти и твоj дом“ (Дела Апостола 16,31). То су jако дирљиви и продорни по­зи­ви. Осећа се њихо­ва оз­биљност, од­лу­ч­ност и хитност. Поступаћемо доследно ако позиву на небо одговоримо молитвом која би, слободно формулисана, могла да звучи овако: „Господе Исусе Христе, до сада сам живео тако као да Ти не постојиш. Сада сам спознао, ко си Ти и зато се први пут обраћам у молитви Теби. Сада знам да постоји небо, а и пакао. Спаси ме зато од пакла, куд бих због свих својих грехова, нарочито због неверовања, требало да идем. Моја је жеља да једном у целој вечности будем код Тебе на небу. А и свестан сам, да не могу отићу на небо због својих заслуга, већ само кроз веру у Тебе. Зато што ме волиш умро си на крсту и узео на себе моје грехе и платио их уместо мене. Хвала Ти за то. Ти видиш сву моју кривицу, од детињства до данас. Сваки појединачни грех мог живота ти је познат – све чега сам свестан, али и све што сам већ одавно заборавио. Ти знаш све о мени, јер Ти ме познајеш врло добро. Ти си упознат са сваким осећајем мог срца, било то радост или туга, добростање или снужденост. Пред Тобом сам као отворена књига. Такав какав сам и како сам до сада живео, не могу опстати пред Тобом и пред живим Богом, тако бих промашио небо. Зато Те молим, опрости ми све моје грехе. Због мојих грехова ми је од срца жао. Прихватам Те сада као свог Господара. Преузми Ти сада власт над мојим животом. Желим да живим тако, како Ти то хоћеш. Молим Те, помози ми да одбацим све што пред Тобом није исправно и поклони ми нове навике које су под Твојим благословом. Отвори ми прилаз до Твоје речи, до Светог писма. Помози ми да схватим шта у њему желиш да ми кажеш и да у Твојој речи нађем нову снагу и радост живота. Од сада буди Ти мој ГОСПОДАР, којем радо припадам и којег желим да следим. Покажи ми пут којим сада треба да идем. Хвала Ти што си ме услишио. Верујем Твом обећању да сам сада, окренувши се Теби, постао дете Божије, које ће једном вечно бити са Тобом на небу. Радујем се том великом добитку, да већ сада имам Тебе у свакој ситуацији на својој страни. Молим Те, помози ми да нађем људе који исто верују лично у Тебе и библијски оријентисану заједницу, где редовно могу да слушам Твоју реч. Амин.“ Директор и Професор у.п.Др. инж. Вернер Гит

Die grundlegende Frage, die suchende Menschen sich stellen, wird hier von Prof. Dr. Werner Gitt beantwortet. "Wie findet man den Himmel?" Auf jeden Fall nicht durch eigene Anstrengungen oder Konzepte. "Was aber bringt uns wirklich in den Himmel?" Gott hat die Einladungen für den Himmel schon verteilt wie im Gleichnis des Menschen, der zu einem großen Fest Einladungen verschickte. Doch viele Menschen redeten sich heraus. Prof. Dr. Gitt ruft dazu auf, nicht so "kurzsichtig" wie diese Leute zu sein. Jesus will uns vor der Hölle erretten und diese wird kein Vergleich zu der sogenannten "Hölle von Auschwitz" sein. Er hat am Kreuz für unsere Schuld bezahlt, wir müssen diese Einladung nur annehmen, dann ist ein Platz im Himmel "gebucht". Ein Entscheidungsgebet soll den Lesern dabei helfen. Dieses Traktat eignet sich besonders gut zur Weitergabe an suchende Menschen! Kako da odem na nebo? Mnogi ljudi potiskuju pitanje večnosti. To se može opaziti čak i kod onih koji razmišljaju o svom sopstve­nom kraju. Američka glumica Dru Berimor (Drew Barrymore) je odigrala glavnu ulogu kao dečija zvezda u naučno-fantastičnom filmu „Vanzemaljac“. U svojoj dvadesetosmoj godini (rođ. 1975 g.), ona je izjavila: „Ako mi se desi da umrem pre svoje mačke, dajte joj da ona pojede moj pepeo. Tako ću makar u svojoj mački živeti dalje.“ Nisu li ovakvo nerazumevanje i kratkovidost u odnosu na smrt zastrašujući? U doba Isusa mnogi su ljudi dolazili kod njega. Njihove su brige skoro uvek bile zemaljske prirode: Deset gubavih je htelo da ozdravi (Luka 17,12-13). Slepi su hteli da progledaju (Matej 9,27). Neko je hteo pomoć u svađi zbog nasledstva (Luka 12,13-14). Fariseji su došli, kušajući ga pitanjem, da li da plaćaju caru porez (Matej 22,17). Malo je bilo onih koji su došli kod Isusa da doznaju kako se dospeva na nebo. Jedan bogati mladić je tražio od njega odgovor na pitanje: „Učitelju dobri, šta da učinim da nasledim život večni?“ (Luka 18,18). Njemu je rečeno sta da učini, a to je: da se odrekne svega za čim mu srce čezne i da sledi Isusa. Ali, njegovo bogatstvo mu je bilo važnije nego da sledi Isusa, i tako se odrekao neba. Bilo je i ljudi koji uopšte nisu tražili nebo ali se pri susretu sa Isusom, njihova pažnja usmerila ka nebu i u trenutku brzo su iskoristili priliku. Zakej je priželjkivao da vidi Isusa jedino iz rado­znalosti, ali je našao više nego što je očekivao. Posle Isusove posete njegovom domu, takoreći usput, Zakej je našao nebo. Isus to potvrđuje: „Danas dođe spasenje kući ovoj“ (Luka 19,9). Kako pronaći nebo? Od do sada rečenog možemo da zaključimo: Carstvo nebesko možemo pronaći tačno u određenom danu. To je dobro znati jer je i za Vas, dragi čitatelju, draga čitateljko, moguće da još danas dostignete večni život sa Bogom. Postizanje Carstva nebeskog nezavisno je od postignutih dela. Čovek može pronaći Carstvo nebesko potpuno nespreman. Naše sopstvene zamisli na koji način se dolazi na nebo su potpuno pogrešne, ukoliko ne proizilaze od Božjih načela. Jedna narodna pevačica pevajući o klovnu koji je, posle dugogodišnjeg rada, napustio cirkus, peva: „on će sa sigurnošću otići na nebo jer je ljude usrećivao.“ Jedna je bogata žena, dugogodišnji dobrotvor, izgradila kuću za sirotinju u kojoj je moglo da živi 20 žena besplatno, pod jednim uslovom: žene su bile dužne da se svakog dana jedan sat mole za spasenje njene duše. Šta nas zaista dovodi na nebo? Da bi nam na to pitanje odgovorio jasno, Isus pravi poređenje: u Evanđelju po Luki 14,16 On govori o jednom čoveku [koji simbolizuje Boga] koji sprema veliko slavlje [koje simbolizuje nebo], ali poziva jedino odabrane goste. Svi odgovori pozvanih su razočaravajući: „Jedan za drugim počeše se izgovarati. Prvi objašnjava: kupio sam njivu … drugi reče: kupio sam pet jarmova volova … a treći: tek što sam se oženio, zato ne mogu doći.“ Isus završava priču presudom domaćina: „Kažem vam: nijedan od onih pozvanih ljudi neće okusiti moje večere!“ (Luka 14,24). Iz toga postaje jasno da čovek može dobiti ili izgubiti nebo. Odlučujuća tačka je prihvatanje ili odbijanje poziva. Može li biti još jednostavnije? Ne! Ako jednog dana puno ljudi budu odbačeni od Carstva nebeskog to neće biti zbog toga što nisu znali put ka njemu, nego što se nisu odazvali pozivu. Troje ljudi iz priče nisu primer za nas, jer niko od njih nije prihvatio poziv i otišao na slavlje. Šta sad, da li slavlje propada? Naprotiv! Nakon odbijanja domaćin šalje pozive svuda. Ovoga puta pozivi neće biti odštampani zlatnim slovima. Sad važi jedino jednostavni poziv: „Dođite!“ I svako ko se odazove, dobija sasvim izvesno mesto za trpezom. Šta se dešava? Pa, ljudi dolaze, i to u gomilama. Posle izvesnog vremena domaćin sagledava bilans: ima još slobodnih mesta! I kaže svojim slugama: „Izađite ponovo! Pozovite još ljudi!“ Na ovom mestu želim priču da prenesem na nas, jer ona pogađa upravo našu situaciju danas. Ima još slobodnih mesta na nebu, Bog i tebi kaže: „Dođi, zauzmi svoje mesto na nebu! Budi pametan i obezbedi sebi mesto za večnost! Uradi to danas!“ Nebo je nezamislivo lepo i zato ga Gospod Isus upoređuje sa velikim slavljem. U poslanici 1.Korinćanima 2,9 u vezi toga piše: „Što oko ne vide i uho ne ču i u srce ljudsko ne dođe, što ugotovi Bog onima koji ga ljube.“ Ništa, ali baš ništa na ovoj zemlji nije ni približno uporedivo sa nebom. Tako nezamislivo lepo je tamo! Ni u kom slučaju ne smemo propustiti nebo, jer je ono veoma dragoceno. Neko nam je vrata nebeska otvorio, Isus, Sin Božiji! Njemu treba i za to da zahvalimo da je tako lako otići na nebo. Sada to zavisi jedino još od naše želje. Samo ko je tako kratkovid, poput troje ljudi iz priče, neće se odazvati pozivu. Spasenje se ostvaruje kroz Gospoda Isusa U Delima Apostola 2,21 čitamo jedan jako važan stih: „I svaki koji prizove ime Gospodnje [= Isus], spašće se.“ To je ključna rečenica Novog zaveta. Kad je Pavle bio u zatvoru u Filipima on je razgovor sa stražarem doveo do glavne tačke: „Veruj u Gospoda Isusa, i spašćeš se ti i dom tvoj.“ (Dela Apostola 16,31). Ova poruka je vrlo kratka ali ključna, i ima snagu da promeni život. Još iste noći stražar se obratio Isusu, time što je poverovao u njega i pokajao se. Postoji nešto što obavezno moramo znati: Isus želi da nas vrati sa puta koji vodi ka propasti, puta koji vodi ka paklu! U vezi neba i pakla Sveto pismo kaže da će ljudi biti tamo večno. Prvo mesto je veličanstveno, a drugo – užasno. Trećeg mesta nema! Pet minuta posle smrti niko neće reći da je smrt kraj svega. U osobi Isusa Hrista sve se odlučuje. Naše večno prebivanje zavisi od jedne jedine osobe: od Isusa - i našeg odnosa sa njim! Boraveći u Poljskoj gde sam održavao niz predavanja, posetili smo usput nekadašnji koncentracioni logor Aušvic. Taj koncentracioni logor su nacisti osnovali za vreme drugog svetskog rata na jugu Poljske. U Aušvicu su sistematski ubijani od strane nacista progonjeni ljudi. Užasne su se stvari tamo dešavale. Od 1942 do 1944 g. tu je bilo ugušeno a zatim i spaljeno više od 1,6 miliona duša, većinom Jevreja. Ovaj koncentracioni logor u literaturi se navodi kao „Pakao Aušvic”. Razmišljao sam o tom nazivu dok nas je službenica uvodila u gasnu komoru u kojoj je u jednoj smeni i po 600 ljudi istovremeno nalazilo svoju smrt: nezamislivo užasno, ali, da li je to zaista bio pakao? Samo zato što je u januaru 1945 g. užasu došao kraj, mogli smo kao grupa posetioca da vidimo gasnu komoru. Logor je danas otvoren za posetioce i niko više tamo neće biti mučen i otrovan. Gasne komore Aušvica bile su vremenski ograničene, a pakao opisan u Biblji je večan. U ulaznoj sali današnjeg muzeja moj pogled se usmerio prema jednoj slici, koja je prikazivala krst sa telom Hristovim. Jedan zatvorenik je isklesao ekserom u zid svoju nadu u Razapetog. I ovaj umetnik je umro u gasnoj komori. Ali on je poznavao Spasitelja Isusa. On je umro na jednom užasnom mestu, ali za njega je nebo bilo otvoreno. Iz pakla, na koji Gospod Isus uporno upozorava u Novom zavetu (npr. Matej 7,13; Matej 5,29-30; Matej 18,8), nema ni spasa ni povratka. Čovek, našavši se jednom u njemu, ostaje tamo zauvek. Pakao nikada neće biti otvoren za posetioce, jer je, za razliku od Aušvica, večan. Nebo je takođe večno. To je mesto na koje Bog želi da nas odvede. Zato ne odbijajte poziv na nebo. Dozovite ime Gospoda Isusa i obezbedite svoje mesto na nebu! Posle jednog predavanja, jedna žena me je sasvim uzrujano upitala: „Da li uopšte moguće da čovek obezbedi sebi mesto na nebu? To zvuči malo kao u turističkom birou.“ Složio sam se sа njom: „ko nema rezervaciju neće ni stići do cilja. Ako želite da letite do Havajskih ostrva potrebna vam je važeća karta.” Ona me opet upita: „Da, ali karta se mora platiti?!“ – „Naravno, karta do neba takođe! Ali je ona toliko skupa da je niko od nas ne može platiti. Naš greh to sprečava. Bog na svom nebu ne dopušta greh. Ko želi, posle ovog života, provesti večnost kod Boga na nebu mora biti prvo oslobođen svoje krivice i svog greha. To oslobođenje je jedino moglo da se ostvari kroz bezgrešnu osobu - a ta osoba je Isus Hrist. Samo On je sposoban da plati sve! I platio je svojom krvlju, smrću na krstu.“ I šta sad da uradim da bih otišao na nebo? I nama Bog upućuje svoj poziv na spasenje. Mnogi stihovi Svetog pisma nas uporno pozivaju da se odazovemo Božjem pozivu. „Borite se da uđete na uska vrata, jer vam kažem: Mnogi će tražiti da uđu i neće moći!“ (Luka 13,24). „Pokajte se, jer se približilo Carstvo nebesko!“ (Matej 4,17). „Ulazite na uska vrata; jer su široka vrata i širok je put što vodi u propast, i mnogo ih je koji njim idu. Kao što su uska vrata i tesan put što vodi u život, i malo ih je koji ga nalaze“ (Matej 7,13-14). „Dohvati se večnog života na koji si pozvan“ (1. Timotiju 6,12) „Veruj u Gospoda Isusa Hrista i spašćeš se ti i tvoj dom“ (Dela Apostola 16,31). To su jako dirljivi i prodorni pozivi. Oseća se njihova ozbiljnost, odlučnost i hitnost. Postupaćemo dosledno ako pozivu na nebo odgovorimo molitvom koja bi, slobodno formulisana, mogla da zvuči ovako: Gospode Isuse Hriste, do sada sam živeo tako kao da Ti ne postojiš. Sada sam spoznao, ko si Ti i zato se prvi put obraćam u molitvi Tebi. Sada znam da postoji nebo, a i pakao. Spasi me zato od pakla, kud bih zbog svih svojih grehova, naročito zbog neverovanja, trebalo da idem. Moja je želja da jednom u celoj večnosti budem kod Tebe na nebu. A i svestan sam, da ne mogu otići na nebo zbog svojih zasluga, već samo kroz veru u Tebe. Zato što me voliš umro si na krstu i uzeo na sebe moje grehe i platio ih umesto mene. Hvala Ti za to. Ti vidiš svu moju krivicu, od detinjstva do danas. Svaki pojedinačni greh mog života ti je poznat – sve čega sam svestan, ali i sve što sam već odavno zaboravio. Ti znaš sve o meni, jer Ti me poznaješ vrlo dobro. Ti si upoznat sa svakim osećajem mog srca, bilo to radost ili tuga, dobrostanje ili snuždenost. Pred Tobom sam kao otvorena knjiga. Takav kakav sam i kako sam do sada živeo, ne mogu opstati pred Tobom i pred živim Bogom, tako bih promašio nebo. Zato Te molim, oprosti mi sve moje grehe. Zbog mojih grehova mi je od srca žao. Prihvatam Te sada kao svog Gospodara. Preuzmi Ti sada vlast nad mojim životom. Želim da živim tako, kako Ti to hoćeš. Molim Te, pomozi mi da odbacim sve što pred Tobom nije ispravno i pokloni mi nove navike koje su pod Tvojim blagoslovom. Otvori mi prilaz do Tvoje reči, do Svetog pisma. Pomozi mi da shvatim šta u njemu želiš da mi kažes i da u Tvojoj reči nađem novu snagu i radost života. Od sada budi Ti moj GOSPODAR, kojem rado pripadam i kojeg želim da sledim. Pokaži mi put kojim sada treba da idem. Hvalа Ti što si me uslišio. Verujem Tvom obećanju da sam sada, okrenuvši se Tebi, postao dete Božije, koje će je­dnom večno biti sa Tobom na nebu. Radujem se tom velikom dobitku, da već sada imam Tebe u svakoj situaciji na svojoj strani. Molim Te, pomozi mi da nađem ljude koji isto veruju lično u Tebe i biblijski orijentisanu zajednicu, gde redovno mogu da slušam Tvoju reč. Amin. Direktor i Profesor u.p.Dr. inž. Werner Gitt

Wir leben im 21. Jahrhundert und haben gerade in den letzten Jahrzehnten von überwältigenden Erfolgen der Wissenschaft gehört: Dem Menschen gelang der Flug zum Mond, das Schaf Dolly wurde geklont und das Genom des Menschen sequenziert. Kann man in solch aufgeklärter Zeit noch an die Wunder der Bibel glauben? Sind die Auferstehung der Toten, die plötzliche Heilung von Schwerkranken oder physikalische Wunder wie die augenblickliche Stillung des Sturmes auf dem See Genezareth dem heutigen Menschen noch zumutbar? Der Autor und Wissenschaftler Werner Gitt geht in dieser Schrift auf diese und ähnliche Fragen ein. Dieses Traktat eignet sich besonders gut zur Weitergabe an suchende Menschen! Чуда Библије На први поглед нам чуда у нашем изразито научном времену изгледају нереално. Посебно је друга половина прошлог века донела пробој сазнања и успеха у науци и техници: 1938. је немачки проналазач Конрад Цусе (1910-1995) направио први компјутер у свету управљан програмом. 3. децембра 1967. је од стране јужноафричког доктора Кристијана Барнарда (1922-2001) по први пут успешно пресађено људско срце. 21. jула 1969. је човекова нога по први пут крочила на месец. Астронаут Нил Армстронг нам је са земљиног сателита с пуно поноса узвикнуо реченицу: ”Мали корак за човека али велики за човечанство.” Шкотски ембриолог Јан Вилмут је 1996. клонирао овцу Доли. Ових неколико примера би могли да посредују утисак да за човека једва више да постоје границе. Поред свег веровања у науку многи наши савременици имају проблеме са Библијом. Они приговарају да су у ”Књизи над књигама” записане многе научно несхватљиве ствари као нпр: рођење кроз девицу васкрсење мртвих слепи који су прогледали, хроми који одједном могу да ходају сунцу је наређено: ”Стани”. Суочени смо са феноменом библијских чуда и питамо се, да ли су она за модерног човека 21. века још замислива. На првом кораку ћемо као одговор дати привремену дефиницију Д1 за чуда: Д1: Чудо нас доводи до чуђења, јер долази неочекивано и непрорачунато и противречи нашем нормалном схватању. Ако су чуда неочекивана шта је онда очекивано? Oво питање нам помаже да повучемо јасну раздвојну линију између чуда (неочекиваног) и нечуда (очекиваног). Сви догађаји на нашем свету се одвијају у оквиру правилно одређених законитости. Ове непроменљиве конструкције називамо природни закони. Према свему што знамо су природни закони константни – они су непроменљиви од почетка њиховог инсталирања приликом стварања. Они пружају слободан простор за најразноликија техничка открића, и искључују многе наше измишљене представе као нереалне. Чуђење над природним законима Можемо ли још довољно да се чудимо делотворности природних закона? Они чине моћне ствари! Када сам недавно био у хамбуршкој луци, посматрао сам како је један брод изводио лагане покрете у води. Размишљајући о томе сетио сам се једног природног закона, који је још Архимед (287-212 п. Х.) препознао: ”Једно пливајуће тело потискује онолико течности у којој плива, колико и само тежи.” Да ли нам је у ствари јасно какав је то величанствен догађај? Уколико би нпр. jедан пацов трчао палубом, брод на то брзо реагује и урања управо онолико дубље у воду луке да потиснута количина воде одговара тежини пацова. Ако бисмо хтели да овај износ урањања прорачунамо, то нам не би било могуће. Није нам познат тачан облик брода. На многим местима је боја скинута и можда пропелер помало вири из воде. Сви ови аспекти би морали да буду тачно обухваћени јер се уносе у прорачун. У стварности се то дешава тренутно и то прецизно. Ко даје молекулима воде наредбу да оду мало у страну, да би брод могао дубље да урони тачно према одговарајућој тежини пацова? Oвај природни закон не важи само за тај један брод у хамбуршкој луци, већ за све бродове света. Важи за паткицу у кади, али и за праву патку на неком језеру или реци. Нико не би могао да на основу неизрачунљивог облика и структуре перја израчуна тачну дубину урањања патке. Ко се брине за то да услови за овај тако једноставно формулисани природни закон са тако компликованим последицама буду стално израчунати, да би у свако време и на сваком месту могао прецизно да буде испуњен? Мора бити неко ко поставља ове прорачуне и онда, према овим резултатима, све то тако чини! Ко се брине за држање природних закона? У стварности заиста постоји неко ко се брине за држање природних закона. О њему читамо у Библији у посланици Колошанима 1,17: ”Све у њему има своје постојање.” Oвај Одржитељ света је онај који је све створио: ”Јер у њему је створено све што је на небесима и на земљи, све видљиво и невидљиво, … све је његовим посредством створено – и за њега” (Посланица Колошанима 1,16). Oвај Један који је Створитељ свега је и Одржитељ; то је Господ Исус Христос! Moжемо то и овако рећи: Исус има највишу власт над свиме, од микрокосмоса до макрокосмоса. Створење је догађај koji се није одвијао уз помоћ природних закона. Овде је Створитељ на основу своје пуномоћи, своје речи, своје силе и мудрости све обликовао. За то му нису били потребни природни закони. Тако природни закони нису узрок, већ резултат стварања. Након свршеног чина стварања су сви природни закони ”у раду”, тако да се сви процеси одвијају према овим законима. Исус је гарант за то, да се они увек и свуда држе. За то му није потребан ни компјутер нити друга помоћна средства. Његова свемоћна реч је довољна. У посланици Јеврејима 1,3 каже се о Њему: ”Он све носи својом силном речју.” Овакво одржитељско деловање Исуса се са научног становишта изражава кроз природне законе. У њиховој целини природни закони образују правилно одређени оквир унутар кога се сви процеси на овом свету одвијају. Има ли ту још места за чуда? У пракси природни закони делују као ”врховни суд”, који одлучује о томе, да ли је неки процес на свету дозвољен или не. Највећи део комплексних дешавања у створењу (нпр. функционисање мозга, развој ембриона) се не може опонашати и за нас људе она су ”предивна”. Упркос томе ни један природни закон није повређен. Зато што се јављају очекивано, ми ни најкомплексније и неразумљиве ствари на свету не убрајамо у чуда. Након ових размишљања можемо да наспрам Д1 дамо прецизнију дефиницију Д2 за чуда: Д2: Чуда су такви догађаји у простору и времену, која се одвијају изван оквира природних закона. Ми људи не можемо да учинимо ништа да поништимо природне законе. Људи не могу да праве чуда. Библија нам говори о бројним ситуацијама, у којима су Бог или Исус чинили чуда, као нпр.: Пролаз израелског народа кроз црвено море (2. Мојсијева 14, 16-22) Продужени дан у време Исуса Навина (Исус Навин 10, 12-14) Стишавање олује (Марко 4, 35-41) Исус хода по мору (Јован 6, 16-21) Исцељење слепог од рођења (Јован 9, 1-7) Храњење 5000 људи (Јован 6, 1-15) Васкрсење Лазара (Јован 11, 32-45). Напомена: Ако људи повремено и могу да раде ствари, које су изван оквира природних закона, онда они то чине у име других сила. Или су Исусови ученици, који су опуномоћени од њиховог Господа [нпр. Петар хода по води (Матеј 14, 29), Петар у Исусово име лечи хромог човека пред вратима храма (Дела 3, 1-9)], или су врачеви и гуруи, које воде демонске силе [нпр. врачеви египатског фараона (2. Мојсијева 7, 11-12)]. Да ли су чуда о којима сведочи Библија oбјашњива уз помоћ природних закона? Бог може да делује у оквиру природних закона, али то се углавном дешава изван ових оквира. У посланици апостола Jакова 5,17-18 се говори о Илији чија је молитва зауставила кишу за 3,5 година и након друге његове молитве киша је одмах пала. Бог је деловао и учинио да се деси по његовој вољи. Ипак један метеоролог са свог становишта не би могао да устврди да је овде било кршења природних закона. У доба рационализма је човек проценио све библијске текстове према томе, да ли су ти догађаји били објашњиви на природан начин. Чуда изван природних закона су одбачена као немогућа и одговарајући библијски текстови уклоњени су као неистинити. Догађаји Библије у већини случајева не треба и не могу да буду схваћени у оквиру природних закона. Бог делује суверено. Он је законодавац природних закона, зато он њима није потчињен. У његовом деловању он не подлеже никаквом ограничењу, јер ”Богу ништа није немогуће” (Лука 1,37). Његова воља се испуњава. Стварање, онако како је оно описано у 1. Мојсијевој 1, је прво чудо о којем се говори у Библији. Бог ствара дело за шест дана према његовим идејама и његовом плану, предивни космос и сав живот на земљи. Утеловљење Божјег Сина је посебно чудо и божанска тајна: Девица Марија постаје трудница посредством Светога Духа. Тако Исус долази на свет и истовремено је Божји Син и човечји син. Посредством смрти на крсту је поравнао наш дуг и са тим постао наш гарант за вечни живот. Исусово васкрсење је наредни врло маркантан догађај, који превазилази свако објашњење природним законима. Сваки покушај да се оно тумачи на биолошки или медицински начин промашује суштину. Васкрсење је и остаје посебно Божје деловање и догодило се изван природних закона. Зашто је Исус чинио чуда? Исусова чуда су нераздвојиво повезана са његовим проповедањем. Он није сишао са неба с пасошем уз назнаку ”Божји Син”, већ се кроз пуномоћ у говору и на делу доказао као Божји посланик. Његов ауторитет као Створитеља, Избавитеља и вечног краља је потврђен чудима и знацима који су га пратили. Они су саставни део његове мисије и учења. После свега досад реченог божанска чуда можемо још прецизније да изразимо и кроз Д3, као што следи, држимо да: Д3: Чуда су нарочита дела и догађаји вредни дивљења, које чини Бог или његов Син Исус Христос, при чему се процеси углавном одвијају изван деловања природних закона. За разлику од деловања демона, Божја чуда служе на његову славу [нпр. Стварање (Псалам 19,1), исцељење слепог од рођења (Јован 9,3б)] као доказ Његове љубави према нама [нпр. стена у пустињи која даје воду (2. Мојсијева 17, 1-6), гаврани опскрбљују гладног Илију (1. Краљевима 17,6)] за јачање вере [нпр. вино на свадби у Кани (Јован 2,11б)] или за избављење из невоље [нпр. стишавање олује (Марко 4,39)]. Чуда вере У највећа чуда нашег времена спада када људи следе Исусов позив и тако нађу вечни живот. При том природни закони нису стављени ван снаге, већ је старо размишљање замењено новим. У Делима апостолским 16,23-34 је на примеру тамничара описана ова промена од удаљености од Бога до вере. На питање ”Шта треба да чиним да бих био спашен?” Павле и Сила му одговарају: ”Поверуј у Господа Исуса, па ћеш бити спасен и ти и твој дом!” Зашто Павле не каже ”Веруј у Бога”? На то би тамничар засигурно одговорио: ”Овде у Грчкој имамо довољно богова – Зевс, Кронос и Реа, Посејдон, Хад, Аполо, Артемис и Хермес.” Али Павле спомиње Исуса, распетог и васкрслог. Само у њему је спасење и вечни живот. На питање тамничара о спасењу постојао је само један једини одговор – он је онда гласио као и данас: ”Исус!” То је овај човек разумео и прихватио је Исуса као личног Спаситеља. Вредно помена је и то колико је времена овом човеку било потребно да би донео одлуку. Око поноћи је по први пут чуо о путу спасења. Павле и Сила су сигурно још детаљније разговарали о томе са њим, али рецимо да је за то било потребно и неколико сати, све се ипак десило у једном дану. За многе читаоце који су данас по први пут чули јеванђеље, ово може бити охрабрујуће. Није потребно да човек чује 23 или 168 проповеди да би се обратио. Снага јеванђеља делује одмах. Код ”чуда вере” не морају бити савладани природни закони. Али су готово увек у питању тешко савладиви зидови наше воље, које треба прескочити: Зидови властитих убеђења Зидови поноса и самоправедности Зидови отврдлог срца. Деловање код дотичног који долази к вери, превазилази све људске представе и разумевање. Он доспева са његовог пута изгубљености на пут спасења и тога дана постаје грађанин неба: ”Наше царство је, међутим, на небесима!” (Филипљанима 3,20). У томе видимо: Доћи до личне вере у Исуса Христа, односно бити обраћен, је нешто највеће што нам се уопште може десити у животу. Одлучите се још данас за живот са Исусом Христом! Уз следећу молитву можете се предати спасоносној вери и имати место у небу: ”Господе Исусе Христе, желим да доспем у небо. Очисти ме од свег поноса и других грехова у мом животу. Верујем у то да си Ти Бог и да си ради нас људи у телу дошао на земљу. Верујем да си за мене умро и васкрсао. Ти си мој Избавитељ. Поверавам се Теби и прихватам Те у свој живот. Молим Те дођи у моје срце, буди Господ мог живота и води ме сигурно ка циљу. Амен!” Директор и професор у. п.Др.-Инж. Вернер Гит

Wir leben im 21. Jahrhundert und haben gerade in den letzten Jahrzehnten von überwältigenden Erfolgen der Wissenschaft gehört: Dem Menschen gelang der Flug zum Mond, das Schaf Dolly wurde geklont und das Genom des Menschen sequenziert. Kann man in solch aufgeklärter Zeit noch an die Wunder der Bibel glauben? Sind die Auferstehung der Toten, die plötzliche Heilung von Schwerkranken oder physikalische Wunder wie die augenblickliche Stillung des Sturmes auf dem See Genezareth dem heutigen Menschen noch zumutbar? Der Autor und Wissenschaftler Werner Gitt geht in dieser Schrift auf diese und ähnliche Fragen ein. Dieses Traktat eignet sich besonders gut zur Weitergabe an suchende Menschen! Čuda Biblije Na prvi pogled nam čuda u našem izrazito naučnom vremenu izgledaju nerealno. Posebno je druga polovina prošlog veka donela proboj saznanja i uspeha u nauci i tehnici: 1938. je nemački pronalazač Konrad Cuse (1910-1995) napravio prvi kompjuter na svetu upravljan programom. 3. decembra 1967. je od strane južnoafričkog doktora Kristijana Barnarda (1922-2001) po prvi put uspešno presađeno ljudsko srce. 21. jula 1969. je čovekova noga po prvi put kročila na mesec. Astronaut Nil Armstrong nam je sa zemljinog satelita s puno ponosa uzviknuo rečenicu: ”Mali korak za čoveka ali veliki za čovečanstvo.” Škotski embriolog Jan Vilmut je 1996. klonirao ovcu Doli. Ovih nekoliko primera bi mogli da posreduju utisak da za čoveka jedva više da postoje granice. Pored sveg verovanja u nauku mnogi naši savremenici imaju probleme sa Biblijom. Oni prigovaraju da su u ”Knjizi nad knjigama” zapisane mnoge naučno neshvatljive stvari, kao npr: rođenje kroz devicu vaskrsenje mrtvih slepi koji su progledali, hromi koji odjednom mogu da hodaju suncu je naređeno: ”Stani”. Suočeni smo sa fenomenom biblijskih čuda i pitamo se, da li su ona za modernog čoveka 21. veka još zamisliva. Na prvom koraku ćemo kao odgovor dati privremenu definiciju D1 za čuda: D1: Čudo nas dovodi do čuđenja, jer dolazi neočekivano i neproračunato i protivreči našem normalnom shvatanju. Ako su čuda neočekivana, šta je onda očekivano? Ovo pitanje nam pomaže da povučemo jasnu razdvojnu liniju između čuda (neočekivanog) i nečuda (očekivanog). Svi događaji na našem svetu se odvijaju u okviru pravilno određenih zakonitosti. Ove nepromenljive konstrukcije nazivamo prirodni zakoni. Prema svemu što znamo su prirodni zakoni konstantni – oni su nepromenljivi od početka njihovog instaliranja prilikom stvaranja. Oni pružaju slobodan prostor za najraznolikija tehnička otkrića, i isključuju mnoge naše izmišljene predstave kao nerealne. Čuđenje nad prirodnim zakonima Možemo li još dovoljno da se čudimo delotvornosti prirodnih zakona? Oni čine moćne stvari! Kada sam nedavno bio u hamburškoj luci, posmatrao sam kako je jedan brod izvodio lagane pokrete u vodi. Razmišljajući o tome setio sam se jednog prirodnog zakona, koji je još Arhimed (287-212 p. H.) prepoznao: ”Jedno plivajuće telo potiskuje onoliko tečnosti u kojoj pliva, koliko i samo teži.” Da li nam je u stvari jasno kakav je to veličanstven događaj? Ukoliko bi npr. jedan pacov trčao palubom, brod na to brzo reaguje i uranja upravo onoliko dublje u vodu luke da potisnuta količina vode odgovara težini pacova. Ako bismo hteli da ovaj iznos uranjanja proračunamo, to nam ne bi bilo moguće. Nije nam poznat tačan oblik broda. Na mnogim mestima je boja skinuta i možda propeler pomalo viri iz vode. Svi ovi aspekti bi morali da budu tačno obuhvaćeni jer se unose u proračun. U stvarnosti se to dešava trenutno i to precizno. Ko daje molekulima vode naredbu da odu malo u stranu, da bi brod mogao dublje da uroni tačno prema odgovarajućoj težini pacova? Ovaj prirodni zakon ne važi samo za taj jedan brod u hamburškoj luci, već za sve brodove sveta. Važi za patkicu u kadi, ali i za pravu patku na nekom jezeru ili reci. Niko ne bi mogao da na osnovu neizračunljivog oblika i strukture perja izračuna tačnu dubinu uranjanja patke. Ko se brine za to da uslovi za ovaj tako jednostavno formulisani prirodni zakon sa tako komplikovanim posledicama budu stalno izračunati, da bi u svako vreme i na svakom mestu mogao precizno da bude ispunjen? Mora biti neko ko postavlja ove proračune i onda, prema ovim rezultatima, sve to tako čini! Ko se brine za držanje prirodnih zakona? U stvarnosti zaista postoji neko ko se brine za držanje prirodnih zakona. O njemu čitamo u Bibliji u poslanici Kološanima 1,17: ”Sve u njemu ima svoje postojanje.” Ovaj Održitelj sveta je onaj koji je sve stvorio: ”Jer u njemu je stvoreno sve što je na nebesima i na zemlji, sve vidljivo i nevidljivo, … sve je njegovim posredstvom stvoreno – i za njega” (Poslanica Kološanima 1,16). Ovaj Jedan koji je Stvoritelj svega je i Održitelj; to je Gospod Isus Hristos! Možemo to i ovako reći: Isus ima najvišu vlast nad svime, od mikrokosmosa do makrokosmosa. Stvorenje je događaj koji se nije odvijao uz pomoć prirodnih zakona. Ovde je Stvoritelj na osnovu svoje punomoći, svoje reči, svoje sile i mudrosti sve oblikovao. Za to mu nisu bili potrebni prirodni zakoni. Tako prirodni zakoni nisu uzrok, već rezultat stvaranja. Nakon svršenog čina stvaranja su svi prirodni zakoni ”u radu”, tako da se svi procesi odvijaju prema ovim zakonima. Isus je garant za to, da se oni uvek i svuda drže. Za to mu nije potreban ni kompjuter niti druga pomoćna sredstva. Njegova svemoćna reč je dovoljna. U poslanici Jevrejima 1,3 kaže se o Njemu: ”On sve nosi svojom silnom rečju.” Ovakvo održiteljsko delovanje Isusa se sa naučnog stanovišta izražava kroz prirodne zakone. U njihovoj celini prirodni zakoni obrazuju pravilno određeni okvir unutar koga se svi procesi na ovom svetu odvijaju. Ima li tu još mesta za čuda? U praksi prirodni zakoni deluju kao ”vrhovni sud”, koji odlučuje o tome, da li je neki proces na svetu dozvoljen ili ne. Najveći deo kompleksnih dešavanja u stvorenju (npr. funkcionisanje mozga, razvoj embriona) se ne može oponašati i za nas ljude ona su ”predivna”. Uprkos tome ni jedan prirodni zakon nije povređen. Zato što se javljaju očekivano, mi ni najkompleksnije i nerazumljive stvari na svetu ne ubrajamo u čuda. Nakon ovih razmišljanja možemo da naspram D1 damo precizniju definiciju D2 za čuda: D2: Čuda su takvi događaji u prostoru i vremenu koja se odvijaju izvan okvira prirodnih zakona. Mi ljudi ne možemo da učinimo ništa da poništimo prirodne zakone. Ljudi ne mogu da prave čuda. Biblija nam govori o brojnim situacijama, u kojima su Bog ili Isus činili čuda, kao npr.: Prolaz izraelskog naroda kroz crveno more (2. Mojsijeva 14, 16-22) Produženi dan u vreme Isusa Navina (Isus Navin 10, 12-14) Stišavanje oluje (Marko 4, 35-41) Isus hoda po moru (Jovan 6, 16-21) Isceljenje slepog od rođenja (Jovan 9, 1-7) Hranjenje 5000 ljudi (Jovan 6, 1-15) Vaskrsenje Lazara (Jovan 11, 32-45) Napomena: Ako ljudi povremeno i mogu da rade stvari, koje su izvan okvira prirodnih zakona, onda oni to čine u ime drugih sila. Ili su Isusovi učenici, koji su opunomoćeni od njihovog Gospoda [npr. Petar hoda po vodi (Matej 14, 29), Petar u Isusovo ime leči hromog čoveka pred vratima hrama (Dela 3, 1-9)], ili su vračevi i gurui, koje vode demonske sile [npr. vračevi egipatskog faraona (2. Mojsijeva 7, 11-12)]. Da li su čuda o kojima svedoči Biblija objašnjiva uz pomoć prirodnih zakona? Bog može da deluje u okviru prirodnih zakona, ali to se uglavnom dešava izvan ovih okvira. U poslanici apostola Jakova 5,17-18 se govori o Iliji čija je molitva zaustavila kišu za 3,5 godina i nakon druge njegove molitve kiša je odmah pala. Bog je delovao i učinio da se desi po njegovoj volji. Ipak jedan meteorolog sa svog stanovišta ne bi mogao da ustvrdi da je ovde bilo kršenja prirodnih zakona. U doba racionalizma je čovek procenio sve biblijske tekstove prema tome, da li su ti događaji bili objašnjivi na prirodan način. Čuda izvan prirodnih zakona su odbačena kao nemoguća i odgovarajući biblijski tekstovi uklonjeni su kao neistiniti. Događaji Biblije u većini slučajeva ne treba i ne mogu da budu shvaćeni u okviru prirodnih zakona. Bog deluje suvereno. On je zakonodavac prirodnih zakona, zato on njima nije potčinjen. U njegovom delovanju on ne podleže nikakvom ograničenju, jer ”Bogu ništa nije nemoguće” (Luka 1,37). Njegova volja se ispunjava. Stvaranje, onako kako je ono opisano u 1. Mojsijevoj 1, je prvo čudo o kojem se govori u Bibliji. Bog stvara delo za šest dana prema njegovim idejama i njegovom planu, predivni kosmos i sav život na zemlji. Utelovljenje Božjeg Sina je posebno čudo i božanska tajna: Devica Marija postaje trudnica posredstvom Svetoga Duha. Tako Isus dolazi na svet i istovremeno je Božji Sin i čovečji sin. Posredstvom smrti na krstu je poravnao naš dug i sa tim postao naš garant za večni život. Isusovo vaskrsenje je naredni vrlo markantan događaj, koji prevazilazi svako objašnjenje prirodnim zakonima. Svaki pokušaj da se ono tumači na biološki ili medicinski način promašuje suštinu. Vaskrsenje je i ostaje posebno Božje delovanje i dogodilo se izvan prirodnih zakona. Zašto je Isus činio čuda? Isusova čuda su nerazdvojivo povezana sa njegovim propovedanjem. On nije sišao sa neba s pasošem uz naznaku ”Božji Sin”, već se kroz punomoć u govoru i na delu dokazao kao Božji poslanik. Njegov autoritet kao Stvoritelja, Izbavitelja i večnog kralja je potvrđen čudima i znacima koji su ga pratili. Oni su sastavni deo njegove misije i učenja. Posle svega dosad rečenog božanska čuda možemo još preciznije da izrazimo i kroz D3, kao što sledi, držimo da: D3: Čuda su naročita dela i događaji vredni divljenja, koje čini Bog ili njegov Sin Isus Hristos, pri čemu se procesi uglavnom odvijaju izvan delovanja prirodnih zakona. Za razliku od delovanja demona, Božja čuda služe na njegovu slavu [npr. Stvaranje (Psalam 19,1), isceljenje slepog od rođenja (Jovan 9,3b)] kao dokaz Njegove ljubavi prema nama [npr. stena u pustinji koja daje vodu (2. Mojsijeva 17,1-6), gavrani opskrbljuju gladnog Iliju (1. Kraljevima 17,6)] za jačanje vere [npr. vino na svadbi u Kani (Jovan 2,11b)] ili za izbavljenje iz nevolje [npr. stišavanje oluje (Marko 4,39)]. Čuda vere U najveća čuda našeg vremena spada kada ljudi slede Isusov poziv i tako nađu večni život. Pri tom prirodni zakoni nisu stavljeni van snage, već je staro razmišljanje zamenjeno novim. U Delima apostolskim 16,23-34 je na primeru tamničara opisana ova promena od udaljenosti od Boga do vere. Na pitanje ”Šta treba da činim da bih bio spašen?” Pavle i Sila mu odgovaraju: ”Poveruj u Gospoda Isusa, pa ćeš biti spasen i ti i tvoj dom!” Zašto Pavle ne kaže ”Veruj u Boga”? Na to bi tamničar zasigurno odgovorio: ”Ovde u Grčkoj imamo dovoljno bogova – Zevs, Kronos i Rea, Posejdon, Had, Apolo, Artemis i Hermes.” Ali Pavle spominje Isusa, raspetog i vaskrslog. Samo u njemu je spasenje i večni život. Na pitanje tamničara o spasenju postojao je samo jedan jedini odgovor – on je onda glasio kao i danas: ”Isus!” To je ovaj čovek razumeo i prihvatio je Isusa kao ličnog Spasitelja. Vredno pomena je i to koliko je vremena ovom čoveku bilo potrebno da bi doneo odluku. Oko ponoći je po prvi put čuo o putu spasenja. Pavle i Sila su sigurno još detaljnije razgovarali o tome sa njim, ali recimo da je za to bilo potrebno i nekoliko sati, sve se ipak desilo u jednom danu. Za mnoge čitaoce koji su danas po prvi put čuli jevanđelje, ovo može biti ohrabrujuće. Nije potrebno da čovek čuje 23 ili 168 propovedi da bi se obratio. Snaga jevanđelja deluje odmah. Kod ”čuda vere” ne moraju biti savladani prirodni zakoni. Ali su gotovo uvek u pitanju teško savladivi zidovi naše volje, koje treba preskočiti: Zidovi vlastitih ubeđenja Zidovi ponosa i samopravednosti Zidovi otvrdlog srca. Delovanje kod dotičnog koji dolazi k veri, prevazilazi sve ljudske predstave i razumevanje. On dospeva sa njegovog puta izgubljenosti na put spasenja i toga dana postaje građanin neba: ”Naše carstvo je, međutim, na nebesima!” (Filipljanima 3,20). U tome vidimo: Doći do lične vere u Isusa Hrista, odnosno biti obraćen, je nešto najveće što nam se uopšte može desiti u životu. Odlučite se još danas za život sa Isusom Hristom! Uz sledeću molitvu možete se predati spasonosnoj veri i imati mesto u nebu: ”Gospode Isuse Hriste, želim da dospem u nebo. Očisti me od sveg ponosa i drugih grehova u mom životu. Verujem u to da si Ti Bog i da si radi nas ljudi u telu došao na zemlju. Verujem da si za mene umro i vaskrsao. Ti si moj Izbavitelj. Poveravam se Tebi i prihvatam Te u svoj život. Molim Te dođi u moje srce, budi Gospod mog života i vodi me sigurno ka cilju. Amen!” Direktor i profesor u. p.Dr.-Inž. Verner Git