Krippe, Kreuz und Krone

Prof. Dr. Werner Gitt erklärt in dieser Schrift den Heilsplan Gottes - angefangen bei der Geburt Jesu (Krippe), über seinen Tod (Kreuz), bis hin zur Entrückung und ewigen Herrlichkeit (Krone). Gott schuf Abhilfe für die "Urkatastrophe" der Menschheit, den Sündenfall. Wie in der Bibel vorhergesagt, sandte er seinen Sohn auf die Erde. "Nie aber hat die Welt einen Gott gesehen - bis es Weihnachten wurde." Das Kreuz wurde für Kritiker zum Anstoß. Sie verstehen nicht, wie ein "Hinrichtungsinstrument" zum Zentrum eines Glaubens werden kann. Prof. Dr. Gitt sieht diese Kritik als Indiz, dass die Menschen ihr Sündenbewusstsein verloren haben: Es gab keinen anderen Weg für die Rettung des Menschen, weil die Trennung zwischen Gott und uns durch die Sünde so groß ist. Wenn Jesus einmal wieder kommt, wird man ihn als König erkennen. Dann wird die Menschheit zweigeteilt sein in Angenommene und Verworfene. Für diejenigen, die Jesus in ihr Leben aufnehmen wollen, gibt es ein vorformuliertes Gebet, das ihnen dabei hilft. Dieses Traktat eignet sich besonders gut zur Weitergabe an suchende Menschen!  

Prof. Dr. Werner Gitt erklärt in dieser Schrift den Heilsplan Gottes - angefangen bei der Geburt Jesu (Krippe), über seinen Tod (Kreuz), bis hin zur Entrückung und ewigen Herrlichkeit (Krone). Gott schuf Abhilfe für die "Urkatastrophe" der Menschheit, den Sündenfall. Wie in der Bibel vorhergesagt, sandte er seinen Sohn auf die Erde. "Nie aber hat die Welt einen Gott gesehen - bis es Weihnachten wurde." Das Kreuz wurde für Kritiker zum Anstoß. Sie verstehen nicht, wie ein "Hinrichtungsinstrument" zum Zentrum eines Glaubens werden kann. Prof. Dr. Gitt sieht diese Kritik als Indiz, dass die Menschen ihr Sündenbewusstsein verloren haben: Es gab keinen anderen Weg für die Rettung des Menschen, weil die Trennung zwischen Gott und uns durch die Sünde so groß ist. Wenn Jesus einmal wieder kommt, wird man ihn als König erkennen. Dann wird die Menschheit zweigeteilt sein in Angenommene und Verworfene. Für diejenigen, die Jesus in ihr Leben aufnehmen wollen, gibt es ein vorformuliertes Gebet, das ihnen dabei hilft. Dieses Traktat eignet sich besonders gut zur Weitergabe an suchende Menschen! Ясла, Кръст и Корона Първоначалната катастрофа В нашия свят постоянно вилнеят катастрофи. От цунамито през декември 2004 г. загинаха около 160 хиляди души. Потъването на Титаник отне 1522 живота. А Втората световна война взе 50 милиона жертви. И все пак първата катастрофа в света е било грехопадението в Едемската градина. Тя е първопричината за всички останали катастрофи, които оттогава насам сполитат земята. Грехът е довел до отделянето на човека от Бога. Без Бога обаче човекът е изгубен завинаги, безвъзвратно. Ако Бог би допуснал в Неговия свят да влезе дори само един-единствен грях, тогава страданието и смъртта биха нахлули в самия рай. А това Бог няма да допусне. Божието сърце е съкрушено – хората, които той е създал и обича, са се отвърнали от Него и с това са се предали на смъртта. Това е ужасно! Според една поговорка „за смъртта няма цяр“. Дори в Едемската градина няма билка, която да спасява от смъртта! Но може би Бог има някакво средство? Божието средство – Той е изпратил своя Син Още в Едемската градина Бог е имал план за спасение. Макар и доста завоалирано, той го обявява още веднага след грехопадението, когато казва на змията: „Ще поставя вражда между тебе и жената и между твоето потомство и нейното потомство; то ще ти нарани главата, а ти ще му нараниш петата“ (Битие 3:15). Оттогава дълга поредица пророчества постоянно напомнят за идещия Спасител. Ето няколко примери: „Ще излезе звезда от Яков и ще се въздигне скиптър (символ на царска власт) от Израил“ (Числа 24:17). „А ти, Витлеем Ефратов, макар и да си твърде малък, за да бъдеш между юдовите хиляди, от теб ще излезе за мен Един, който ще бъде владетел в Израил, и произходът му е от началото, от вечността“ (Михей 5:2). Последното известие за Спасителя идва от един ангел, който оповестява на Йосиф раждането и името на небесното дете: „Мария … ще роди син, когото ще наречеш Иисус, защото той е, който ще спаси народа си от греховете му“ (Матей 1:20-21). Мнозина са минали през историческата сцена и са били именити сред хората – императори и царе, поети и философи, учители и магьосници, добри и зли. Но светът не е виждал истински Бог – до Коледа. Детето, родено в яслата, не е било такъв бог, каквито са си ги представяли гърците на Олимп. Той е eдинственият, който е могъл да каже: „Аз съм Творецът, чрез когото е създадено всичко“ (Йоан 1:1,3); „Аз съм истината“ (Йоан 14:6), „Аз съм добрият пастир“ (Йоан 10:11), „Аз съм вратата“ (към небето) (Йоан 10:7). Какъв път е поел Той в света? Дали е дошъл с барабани и фанфари, с блясък и шум, ескортиран от небесните войски? Не! Бог е избрал една неомъжена жена от Израел, Мария, която да роди Божия син. С това Той е изненадал дори юдеите, които знаели например тези пророчества за идещия Месия: „Ето, твоят цар идва при теб“ (Захария 9:9); „… а то (царството на идещия Месия) ще разбие и довърши всички тези царства, а самото то ще пребъде до века“ (Данаил 2:44). Затова юдеите не са очаквали бебе, което да се роди в ясли, а цар! Те очаквали той да се възцари, да прогони римляните от Израел, да установи столицата си в Ерусалим и да определи главните свещеници и книжниците за министри. Иисус обаче не е дошъл по този начин и затова юдеите са го отхвърлили. Те не били обърнали внимание на местата от Писанието, където се казвало, че Месията първо ще дойде като дете: „Защото ни се роди дете, Син ни се даде“ (Исая 9:5). От него зависи дали ще прекараме вечността в рая или в ада. Три неща са характерни за този Месия: Яслата (тя символизира идването на Иисус в този свят) Кръстът (той символизира спасението, което Иисус е направил възможно за нас) Короната (тя символизира царската власт на Иисус при Неговото повторно идване) Без ясла няма кръст! Без кръст няма корона! Без ясла и без кръст няма рай за нас! Затова първо трябваше да дойде Коледа. Какво ни препъва в кръстта? Критиците на християнската вяра отново и отново поставят въпроса: Защо е тази брутална смърт на кръста? При вашата вяра всичко се върти около един инструмент за екзекуция. Не е ли могъл Бог да избере по-кротък начин, за да уреди отношенията си с нас, хората? Защо пътят на помирението е трябвало да бъде покрит със смърт, болки, сълзи и мъка? Не е ли могло да се мине по-безболезнено, по-естетично, по-стилно? Не е ли могъл Бог просто да си затвори очите за нашите недостатъци? Всички тези въпроси всъщност омаловажават проблема с греха. Изглежда това е масовата болест на нашето време. Само в кръста можем да видим това, което не откриваме в никое писание на никой мислител или философ: Кръстът ни показва каква дълбока пропаст е отворил грехът между човека и Бога. Пропастта е така бездънна, че следствието от греха е пъкълът (Матея 5:29). Кръстът ни дава реална представа за това, докъде стига Бог в своята любов към нас – той буквално е откъснал от сърцето си най-скъпото – своя Син Иисус. Кръстът на Иисус показва до каква степен се е привел Бог. Създателят на Вселената и на всичко живо се е оставил да бъде осъден като престъпник, без да се защити. Колко висока цена за греха! Но тъкмо затова Иисус може да покани всеки грешник да дойде при него: „Който дойде при Мен, никак няма да го изпъдя“ (Йоан 6:37). Но също така, който не дойде, е изгубен завинаги! Кръстът слага край на всички човешки пътища за спасение. Затова Иисус така настоятелно е заявил: „Никой не идва при Отца освен чрез Мен“ (Йоан 14:6). Пред кръста всички религии са само лъскави миражи в пустинята на едно изгубено човечество. Вестта на рождество, заедно с вестта на кръста, е уникална вест за спасение: „Защото Човешкият Син дойде да спаси погиналото“ (Матей 18:11). Той идва отново Иисус ще дойде втори път на този свят. Но вече не като бебе в ясла, а като Цар, Съдия и Владетел на света. В Евангелието от Матей 24:30 Той ясно предсказва това събитие: „Тогава ще се яви на небето знамението на Човешкия Син; и тогава ще заплачат всички земни племена, като видят Човешкия Син, идещ на небесните облаци със сила и голяма слава.“ Каква радост! Създателят на света се явява! Спасителят на света идва! Защо тогава в Откровение 1:7 пише: „и всички земни племена ще заридаят заради Него“? Защо ще казват на планините и на скалите: „Паднете върху нас и ни скрийте от лицето на Седящия на престола и от гнева на Агнето“ (Откровение 6:16)? Много хора са чули за този Иисус, чули са, че трябва, докато са живи, да вземат решение за него, но са казали „Не!» Сега те са изгубени и не могат да поправят грешката си. Вече е твърде късно. Затова те плачат и ридаят. Повечето хора преминават житейския си път без Иисус. Те са изключително изобретателни, за да го избягват. Например известната американска актриса Шърли Маклейн, която живее в едно ранчо със своето куче, казва: „В лицето на Тери, моето куче, аз дори си имам собствен бог – то е превъплъщение на египетския бог Анубис, който има образ на куче. Може да звучи странно, но ние с Тери вече сме имали поне един съвместен живот в древен Египет. Той е бил бог, а аз – принцеса. Сега животът отново ни събра.“ Иисус ще се завърне видимо: „Ето, идва с облаците; и ще го види всяко око, и онези, които го прободоха; и всички земни племена ще заридаят за него“, пише Йоан в Откровение 1:7. Когато на 20 юли 1969 г. Нийл А. Армстронг за първи път стъпи на Луната, около 500 милиона души станаха свидетели на това събитие по телевизията. Принцеса Даяна загина при катастрофа. Нейното погребение на 6 септември 1997 г. беше най-голямото погребение което беше устройвано дотогава. То се състоя в Лондон, но около около 2,5 милиарда души гледаха церемонията по телевизията – това са 40% от населението на земята! Затова то влезе в историята като първото „глобално погребение“. При завръщането на Иисус обаче няма да са необходими камери. Всички хора по света ще гледат „на живо“ това най-велико събитие в световната история. Абсолютно всеки ще види Иисус лично. И това важи не само за хората, които ще живеят тогава, но и за всички поколения от човешката история. Сред тях ще бъдат и всички читатели на тази брошура. И тогава само един въпрос ще има значение: към коя група принадлежа аз? Към спасените или към изгубените? Иисус ще се завърне внезапно: „Защото, както светкавицата излиза от изток и се вижда чак до запад, така ще бъде пришествието на Човешкия Син“ (Матей 24:27). Всички хора по земята ще могат да Го видят едновременно. По какво време на деня ще бъде това? В Лука 17:34 пише: „…в онази нощ двама ще бъдат на едно легло; единият ще се вземе, а другият ще се остави.“ Значи през нощта? Но непосредствено след това се казва: „Двама ще бъдат на нива (т. е. през деня); единият ще се вземе, а другият ще се остави.“ Не знам дали Христофор Колумб, откривателят на Америка, е познавал този текст – от него може да се извади един ясен извод: Щом Христос ще се завърне в един определен момент и за някои хора този момент ще бъде през деня, а за други – през нощта, то това е възможно само ако земята е кълбо. Следователно човек може да се отправи на запад и да пристигне на изток. Независимо дали Колумб е чел това, забележително е, че евангелист Лука е написал тези думи, когато хората все още не са имали никаква представа, че земята е кръгла! Но тези думи показват още нещо, и то много по-важно. При завръщането на Иисус човечеството ще бъде разделено на две групи – „взети“ и „оставени“. Това е същинският проблем на всеки човек – аз към „взетите“ или към „оставените“ принадлежа? Решил ли си вече? Бог е създал всички хора като личности със свободна воля. Това е същественото, което ни отличава от животните. Тъй като имаме свободна воля, ние можем сами да решим дали да се стремим към Бога, или да се отвърнем от него. Чрез Христос Бог е извършил всичко необходимо, за да бъде пътят към небесното царство отворен за нас. И въпреки това Библията много настойчиво ни предупредждва, че не всички хора поемат по пътя на спасението. И какво би могъл тогава да направи Бог? Ако ни отнеме свободната воля, тогава ние вече няма да бъдем личности. Ще бъдем машини, марионетки, роботи, които единствено изпълняват предписаната им програма. Но и в този, и в отвъдния живот, волята е една от най-съществените съставни части на личността. От нашето волево решение зависи къде ще бъдем през цялата вечност. Готови ли сме се за този идещ ден? В една притча (Матей 25:1–13) Господ Иисус ни предупреждава да се подготвим за неговото идване. Той дава като пример десет девици, които чакали младоженеца: всички били „вярващи“ – те нямали съмнения, че сватба ще има! И въпреки това не всички действали съгласно това свое убеждение. И само пет от тях стигнали до целта. А на тези, които се оказали неподготвени, Иисус казва: „Не ви познавам“ (Матей 25:12). Така те пропуснали цялата вечност! Както е казал Хайнрих Кемнер, „човек може така да се успи, че да се събуди в пъкъла!“ „Вярващи“, които само се съгласяват с определени факти или спазват традиции, без обаче да съобразяват живота си със своята вяра, рискуват вечния си живот. Или всички три, или никое Всяка година много хора празнуват Рождество Христово – раждането на детето Иисус в яслата. Но често нещата свършват дотам. Яслата обаче не може да се отдели от кръста и короната. В яслата Иисус е дошъл на този свят като човек. Неизбежни следствия от яслата са кръстът – мястото на неговото страдание с последващия триумф на неговото възкресение – и короната – Неговата царска власт, която ще стане видна за всички при неговото второ идване на тази земя. От самото начало това е бил Божият план за спасение от първоначалната катастрофа на този свят. Окончателната катастрофа, която ще сполети хората, които не приемат Иисус, е пъкълът. За съжаление тя ще вземе повече жертви отколкото която и да било друга катастрофа в цялата човешка история. И тази смърт е вечна! Но на Рождество (а и не само тогава) Бог съвсем лично ни предлага подаръка на „яслата, кръста и короната“. Приемете го! Приемете прошката за греховете си и потвърдете това чрез молитва. Тя би могла да звучи приблизително така: „Господи Иисусе Христе, аз до сега съм живял така, като че ли не Те е имало. Сега аз разбрах Ти кой си и се обръщам за първи път с молитва към Теб. Аз зная, че има небе и ад. Спаси ме от ада, в който аз в същност би трябвало да отида поради моята вина и особено поради моето неверие. Моето желание е да бъда във вечността заедно с Теб. Напълно съзнавам, че аз мога да отида на небето не поради собствени заслуги, но единствено поради вярата ми в Тебе. Поради любовта Ти към мен, Ти умря на кръста за мен, взе моите грехове върху Себе Си и заплати за тях. Аз ти благодаря за това. Ти виждаш цялата моя вина още от детството ми. Всеки един грях в живота ми Ти е познат – всичко, което ми е известно, но и всичко онова, което отдавна съм забравил. Ти знаеш всичко за мен, защото ме познаваш напълно. Ти познаваш всеки порив на сърцето ми, било радост или тъга, било успех или неудача. Пред Теб съм като отворена книга. Такъв, какъвто съм и така, както досега съм живял, няма да устоя пред Теб и пред живия Бог и няма да достигна небето. Затова Те моля, прости ми всичката вина. Съжалявам от сърце за всичките си грехове. Аз Те приемам сега като мой Господ. Поеми ръководството в моя живот. Искам да живея така, както Ти желаеш. Моля Те, помогни ми да се освободя от всичко, което не Ти е угодно и ми дари нов начин на живот, който да бъде под Твоето благословение. Отвори ми вратата към Твоето слово, Библията. Помогни ми да разбирам, това което искаш да ми кажеш и да намирам в Твоето Слово нова сила и животворяща радост. Бъди от сега Господ в живота ми, Комуто да принадлежа и Когото да следвам. Покажи ми, моля Те, пътя по който да вървя. Благодаря Ти, че ти чу молитвата ми. Вярвам в обещанието Ти, че след като Те приех в себе си, аз станах Божие дете, което на небето ще бъде вечно с Тебе. Радвам се за тази голяма привилегия Ти да бъдеш във всяка една ситуация в живота ми. Моля Те, помогни ми да намеря хора, които вярват в Тебе и да намеря една истинска, библейски ориентирана църква, където да мога да слушам редовно Твоето слово. Амин.“ Проф. д-р инж. Вернер Гит

Prof. Dr. Werner Gitt erklärt in dieser Schrift den Heilsplan Gottes - angefangen bei der Geburt Jesu (Krippe), über seinen Tod (Kreuz), bis hin zur Entrückung und ewigen Herrlichkeit (Krone). Gott schuf Abhilfe für die "Urkatastrophe" der Menschheit, den Sündenfall. Wie in der Bibel vorhergesagt, sandte er seinen Sohn auf die Erde. "Nie aber hat die Welt einen Gott gesehen - bis es Weihnachten wurde." Das Kreuz wurde für Kritiker zum Anstoß. Sie verstehen nicht, wie ein "Hinrichtungsinstrument" zum Zentrum eines Glaubens werden kann. Prof. Dr. Gitt sieht diese Kritik als Indiz, dass die Menschen ihr Sündenbewusstsein verloren haben: Es gab keinen anderen Weg für die Rettung des Menschen, weil die Trennung zwischen Gott und uns durch die Sünde so groß ist. Wenn Jesus einmal wieder kommt, wird man ihn als König erkennen. Dann wird die Menschheit zweigeteilt sein in Angenommene und Verworfene. Für diejenigen, die Jesus in ihr Leben aufnehmen wollen, gibt es ein vorformuliertes Gebet, das ihnen dabei hilft. Dieses Traktat eignet sich besonders gut zur Weitergabe an suchende Menschen! Crib, Cross and Crown The Original Catastrophe Again and again our world is ravaged by catastrophes. Some 160 thousand people died as a result of the tsunami in December 2004, the loss of the Titanic cost 1522 lives and the Second World War left 50 million people dead. The original catastrophe, however, was the Fall of mankind in the Garden of Eden. This is the reason for all other catastrophes that have befallen the world. Sin brought about the separation of man from God. Without God man was drawn into everlasting damnation. Were God to allow just one sin into Heaven, suffering and death would enter. That is not God’s will. It breaks God’s heart that man whom He has created and whom He loves has turned away from Him and handed himself over to death. Oh, how dreadful! As the proverb says, “There is no cure for death”. Not even a herb from the Garden of Eden. But maybe God has a remedy!? God’s remedy – He sent His Son God had a plan for salvation even in the Garden of Eden and He announced it, although in a very encrypted manner, immediately after the Fall: “And I will put enmity between you and the woman, and between your seed and her Seed; He shall bruise your head, and you shall bruise His heel” (Genesis 3:15). A never ending chain of prophetic statements points again and again to the coming Saviour, e.g.: “A Star shall come out of Jacob: a Sceptre (i.e. a symbol of sovereignty) shall rise out of Israel” (Numbers 24:17). “But you, Bethlehem Ephrathah, though you are little among the thousands of Judah, yet out of you shall come forth to Me the One to be Ruler in Israel, whose goings forth are from of old, from everlasting” (Micah 5:2). The very last announcement of the Saviour was delivered by an angel as he revealed to Joseph the birth and the name of the Holy Child: “Mary, your wife … will bring forth a Son and you shall call His name Jesus, for He will save His people from their sins” (Matthew 1:20-21). In the course of history many people have walked this earth who have made a name for themselves among men, such as emperors and kings, poets and philosophers, gurus and magicians, good people, and evil people. Never before had the world seen a god until the first Christmas. The child in the crib is not a god as the Greeks imagined on Mount Olympus or the Germanic tribes in Valhalla. He is the Only One who could say: I am the Creator through Whom everything was made (John 1:1&3); “I am the Truth” (John 14:6); “I am the good shepherd” (John 10:11); “I am the door” (to Heaven) (John 10:7). Which way did He choose to come into this world? Did He arrive with drums and trumpets or roars of thunder? Did He come with the Heavenly hosts? No! God chose an unmarried woman from Israel, Mary, who found favour in His eyes to bring the Son of God into the world. With this He even surprised the Jews, who knew, for example, the following prophetic words about their Messiah: “Behold, your King is coming to you” (Zechariah 9:9) or “He will break all kingdoms in pieces” (Daniel 2:44). For this reason they did not expect a child in a manger but a king! He was supposed to appear with power and drive the Romans from Israel, set up residence in Jerusalem and nominate the high priests and scribes as His ministers. But Jesus did not come in this way, so the Jews rejected Him. They had overlooked those passages of Scripture, which prophesied His first coming as a child. “For unto us a Child is born, unto us a Son is given” (Isaiah 9:6). It depends on Him alone whether we spend eternity in Heaven or in Hell. This Messiah may be characterised by the “3 Cs”: Crib (This first C symbolises the coming of Jesus into the world.) Cross (This C symbolises our salvation through the death of Jesus on the cross.) Crown (This C symbolises the reign of Jesus on His Second Coming as King.) No cross without the crib! No crown without the cross! Without the crib and without the cross no Heaven for us! Therefore, there had to be Christmas first! What is irritating about the cross? Critics of the Christian faith repeatedly ask, “Why this brutal death on the cross? In your faith everything revolves around an instrument of execution. Could God not have chosen a gentler way to reconcile mankind to Himself? Why was the path of reconciliation paved with death, agony, tears, and grief? Could it not have been accomplished in a nicer, more aesthetic and elegant way? Could God not have turned a blind eye to our human shortcomings?” All the “whys” are irrelevant because they belittle sin. That seems to me to be the sickness of our times. Only the cross shows us what no philosopher nor scholar can: The cross shows us how deep the abyss is between God and man because of sin. This abyss is so immeasurably deep that Hell is the consequence (Matthew 25:46). The cross gives us a realistic view of how far God, in His love for us, was prepared to go. He went so far as to tear from His heart that which was most beloved to Him, His Son Jesus. The cross of Jesus is God’s deepest humiliation. The Creator of the universe and of all life allows Himself, without resistance, to be executed like a criminal. What a high price for sin! But through this Jesus can invite every sinner unto Himself. “… the one, who comes to Me, I will by no means cast out” (John 6:37). It is also true, though, that whosoever does not come is lost, and lost forever! The cross also marks the end of all human ways of salvation. For this reason Jesus could exclusively declare, “No-one comes to the Father, except through Me” (John 14:6). In the face of the cross all religions are only a glittering “Fata Morgana” in the desert of lost mankind. The message of Christmas is, together with the message of the cross, a unique message of salvation: “For the Son of Man has come to save that which was lost” (Matthew 18:11). He will come again Jesus will come into this world a second time, though no longer as a child in the manger, but as King, Judge, and World Ruler. In Matthew 24:30 He clearly promises this event. “Then the sign of the Son of Man will appear in Heaven, and then all the tribes of the earth will mourn, and they will see the Son of Man coming on the clouds of Heaven with power and great glory.” What a reason for joy! The Creator of the world appears! The Saviour of the world comes! Why then is it written in Revelation 1:7 that all tribes of the earth will mourn because of Him? Why do they cry out to the mountains and rocks, “Fall on us and hide us from the face of Him …!” (Revelation 6:16)? Many have heard of the necessary decision for this Jesus during their lifetime, but have said, “No!” Now they are lost and there is no way back. It is irrevocably too late. This is the reason why they cry and mourn. Most people walk their paths without Jesus. Their imagination knows no bounds. For example, the well-known American actress Shirley MacLaine, who lives on a ranch with her dog, said, “With my dog, Terry, I even have my own god at my side, for he is a reincarnation of the Egyptian god Anubis who has the appearance of a dog. It may sound strange, but Terry and I have had at least one life together in ancient Egypt. He as an animal god and I as a princess. Now life has again brought us together.” Jesus will come again visibly. “Behold, He is coming with clouds, and every eye will see Him, even they, who pierced Him. And all the tribes of the earth will mourn because of Him”, writes John in Revelation 1:7. When Neil A. Armstrong, as the first human being to do so, set foot on the moon on July 20th, 1969, 500 million people watched this event on television. The British Princess Diana lost her life in a traffic accident. On September 6th, 1997 her funeral in London, the then largest of all time, was watched by 2500 million people or 40 % of the world’s population. This entered the history books as the first “global funeral”. But no camera will be necessary for the Coming of Jesus. All of mankind will experience this “live”, the greatest event of world history. Jesus will be visible for everyone. This will not only be true for the world’s population at that time, but also for all past generations as well as for all readers of this article. Then there will only be one question to be answered, “To which group do I belong, to the saved or the lost?” Jesus will come again suddenly. “For as the lightening comes from the east and flashes to the west, so also will the coming of the Son of Man be” (Matthew 24:27). In a single moment He will be seen simultaneously across the entire earth. At which time of day will this be? We find the answer in Luke 17:43, “… in that night there will be two men in one bed: the one will be taken and the other will be left.” So at night then!? But two verses on it is written, “two men will be in the field (i.e. during the day) the one will be taken, the other left.” I do not know whether Columbus, the discoverer of America, knew this text. If he did, he could have drawn the following conclusions: if the Second Coming will take place in a single moment and the Bible describes both a day and night situation then this is only possible on a sphere. I can thereby sail to the west and still arrive in the east. It is of note that the evangelist Luke wrote these words at a time when the majority of mankind had no idea that the earth was round. These two verses highlight a further essential point. At the Second Coming there will be a separation of mankind into two groups; those who will be saved and those who will be lost. With that the true problem of mankind is addressed. Only one question counts, “Do I belong to the saved ones or the lost ones?” Already decided? God created all men as personalities equipped with a free will. This clearly distinguishes us from animals. This free will allows us to either distance ourselves from God or draw closer to Him. God has done everything in Christ to show us the way to Heaven. Nevertheless the Bible teaches clearly and warningly that not all choose the path of salvation. What could God do? Were He to take away our free will, He would rob us of our personality. We would be machines, puppets, or robots merely executing their specific programs. The will is an important part of our personality in this world as in the next. Our choice, therefore, determines our eternal destination. Are we prepared for this coming day? In the parable of the ten virgins our Lord Jesus urges us to be ready. He asks us to consider that all ten were “truly faithful”. They firmly believed that the wedding would take place! Nevertheless, not all of them acted according to their faith. And only five reached the destination. To those who were not ready Jesus said, “I do not know you” (Matthew 25:12). With that they lost out on a whole eternity. It came about as Heinrich Kemner once said, “You can also sleep yourself into Hell!” “Believers” who only accept facts, but never apply them to their personal lives, gamble with their eternal life. All three or none Every year at Christmas many enjoy celebrating the baby Jesus in the manger. It often stops there. But the “3 Cs” are inseparable. The crib is part of Jesus becoming man, the cross part of His suffering followed by the victory of His ascension, and the crown part of His Kingdom that will be revealed to all at His Second Coming. From the beginning of time this was God’s plan of salvation from the original catastrophe of this world. The last catastrophe, which those without Jesus will experience, is Hell. Unfortunately it will cost more lives than all catastrophes in history and this death will last forever. Yet at Christmas, but not only then, God asks us individually whether we want to accept the gift of “Crib, Cross and Crown”. Say “Yes”, accept the forgiveness of sin through Jesus Christ and confirm it with a prayer! Your prayer might resemble the following: “Lord Jesus, I have read that I can only enter Heaven through You. I want to be with You in Heaven one day. Please save me from Hell, the place I deserve to go to as a result of all my sins. Because You love me so much You died for me on the cross and took upon Yourself the punishment for my sins. You see all my wrongdoings since my childhood. You know every sin I have committed, not only those which I can remember, but also those that I have long forgotten. You know every desire of my heart. In front of You I am like an open book. I beg You to forgive me my sins, which I deeply regret. Please come into my life now and make it new. Help me to give up all that is not right in Your eyes. Bestow me with new habits, which You can bless. Help me to understand Your Word, the Bible. Help me to understand what You are saying to me and give me an obedient heart so that I may do what pleases You. From now on You shall be my Lord. I want to follow You. Please show me the way I should go in all walks of my life. I thank you for hearing my prayer that I may now be a child of God who, one day, will be with You in Heaven. Amen.” Dr. Werner GittDirector and Professor (retired)Information Scientist

Prof. Dr. Werner Gitt erklärt in dieser Schrift den Heilsplan Gottes - angefangen bei der Geburt Jesu (Krippe), über seinen Tod (Kreuz), bis hin zur Entrückung und ewigen Herrlichkeit (Krone). Gott schuf Abhilfe für die "Urkatastrophe" der Menschheit, den Sündenfall. Wie in der Bibel vorhergesagt, sandte er seinen Sohn auf die Erde. "Nie aber hat die Welt einen Gott gesehen - bis es Weihnachten wurde." Das Kreuz wurde für Kritiker zum Anstoß. Sie verstehen nicht, wie ein "Hinrichtungsinstrument" zum Zentrum eines Glaubens werden kann. Prof. Dr. Gitt sieht diese Kritik als Indiz, dass die Menschen ihr Sündenbewusstsein verloren haben: Es gab keinen anderen Weg für die Rettung des Menschen, weil die Trennung zwischen Gott und uns durch die Sünde so groß ist. Wenn Jesus einmal wieder kommt, wird man ihn als König erkennen. Dann wird die Menschheit zweigeteilt sein in Angenommene und Verworfene. Für diejenigen, die Jesus in ihr Leben aufnehmen wollen, gibt es ein vorformuliertes Gebet, das ihnen dabei hilft. Dieses Traktat eignet sich besonders gut zur Weitergabe an suchende Menschen! Kripo, kruco kaj krono Prakatastrofo Ĉiam denove furiozas katastrofoj en nia mondo. Pro la cunamo en decembro 2004 mortis pli ol 160 mil homoj; la drono de Titanic postulis 1522 homajn vivojn, la dua mondmilito postlasis 50 milionojn da mortigitoj. Tamen la prakatastrofo estis la origina peko en la ĝardeno Eden, en la paradizo. Ĝi estas la kaŭzo de ĉiuj aliaj katastrofoj, kiuj iam ajn okazis ie en la mondo. La unua peko okazigis disdividon de la homo disde Dio. Kaj sen Dio la homo falas en la vorticon de eterna perditeco. Se Dio tolerus en la ĉielo unu nuran pekon, do ankaŭ la sufero kaj la morto envenus tien, kaj tion Dio ne volas. Tio rompas la koron de Dio: la homoj, kiujn Li kreis kaj ilin amas, deturnis sin de Li. Tiamaniere ili akiris por si la morton. Ni diras proverbe: „Neniu planto kreskas kontraŭ la morto.” Eĉ neniu herbo en la ĝardeno Eden! Tamen, probable Dio havas iun medikamenton? La helpo de Dio – Li sendis sian Filon Tamen Dio jam en la ĝardeno Eden havis sian savoplanon kaj ĝin anoncis – kvankam tiam ankoraŭ tre kodite – jam tuj post la origina peko: „Kaj mi metos malamikecon inter vi kaj la virino kaj inter via idaro kaj ŝia idaro; ĝi frapados vian kapon, kaj vi pikados ĝian kalkanon” (1.Moseo 3,15). En la neniam finiĝinta ĉeno de profetaj eldiroj ĉiam denove estas atentigite pri la venonta Savanto, kiel ekzemple: „Eliros stelo el Jakob, kaj leviĝos sceptro el Izrael“ (4.Moseo 24,17). „Kaj vi, ho Bet-Leĥem Efrata, kiu estas malgranda inter la milejoj de Judujo, el vi eliros al Mi tiu, kiu devas esti reganto en Izrael kaj kies deveno estas de tempo tre antikva” (Miĥa 5,1). La absolute lasta anonco de la Savanto estis perita per anĝelo, kiam tiu al Jozefo revelaciis la naskiĝon kaj la nomon de la ĉiela infano: „Maria, via edzino, … naskos Filon, kaj vi nomos lin Jesuo; ĉar li savos sian popolon de ĝiaj pekoj“ (Mateo 1,20-21). En la historiaj tempoj multaj personoj alpaŝis la mondscenejon, farante ĉe la homoj grandan nomon de si: imperiestroj kaj reĝoj, poetoj kaj filozofoj, guruoj kaj sorĉistoj, bonaj kaj malbonaj. Tamen neniam la mondo vidis Dion – ĝis okazis la kristnasko. La infano en la kripo ne estas tiaspeca Dio, kian la grekoj imagis sur Olimpo aŭ la pragermanoj en la boskoj de Walhall. Li estas la sola, kiu estis povinta diri: Mi estas la Kreinto, per kiu ĉio estis farita (Johano 1,1+3); „Mi estas la vero” (Johano 14, 6), „Mi estas la bona paŝtisto” (Johano 10,1), „Mi estas la pordo” [al la ĉielo] (Johano 10,7). Kian vojon li surpaŝis en tiu ĉi mondo? Ĉu li venis en akompano de cimbaloj kaj trumpetoj aŭ de tindra tumulto? Ĉu li venis akompane de ĉielaj anĝeltaĉmentoj ? Ne! Dio elektis virgan virinon el Izraelo – Maria – kiu trovis ĉe Li gracon por naski la Filon de Dio en la mondon. Tiamaniere Li surprizis ankaŭ judojn, kiuj pri sia Mesio ekzemple retenis en siaj oreloj jenajn profetajn eldirojn: „Jen via reĝo iras al vi” (Zaĥarja 9,9) aŭ: „Li frakasos kaj detruos ĉiujn regnojn” (Daniel 2,44). Tiel ili ne atendis infanon en kripo, sed veran reĝon! Tiu devus surpaŝi en plena povo kaj forpeli romanojn el Izraelo; li devus establi sian rezidejon en Jerusalemo kaj nomumi ĉefpastrojn kaj skribistojn ministroj. Sed Jesuo tiamaniere ne venis, tial judoj lin malakceptis. Ili pretervidis tiujn bibliajn versiklojn, kiuj eldiras, ke li unue venos kiel infano: „Ĉar infano naskiĝis al ni, filo estas donita al ni” (Jesaja 9,5). De tiu unu-sola dependas, ĉu ni travivos nian eternon en la ĉielo aŭ en la infero. Tiu mesio karakteriziĝas per 3 K, kiel sekve: Kripo (la unua K simbolas la alvenon de Jesuo en tiu ĉi mondon) Kruco (la dua K simbolas nian saviĝon, kiun efektivigis Jesuo sur la kruco) Krono (la tria K simbolas la kronon de Jesuo okaze de lia denova alveno kiel reĝo). Ne troviĝas kruco sen la kripo! Ne troviĝas krono sen la kruco! Sen la kripo kaj sen la kruco ne troviĝas la ĉielo por ni! Tial unue devis okazi la kristnasko! Kio ĉagrenas rilate krucon? La kritikantoj de kristana kredo ĉiam denove starigas la demandon: Kial do tiu brutala morto sur la kruco? En via kredo ĉio turniĝas ĉirkaŭ la instrumento de la mortigo. Ĉu Dio ne povis surpaŝi pli mildan vojon, por venigi nin homojn en klarecon? Kial la vojo al la repaciĝo pavimita per morto, doloroj, larmoj kaj funebro? Ĉu tio ne povus esti realigita pli milde, estetike kaj stilplene? Ĉu Dio ne povus simple fermi unu okulon koncerne niajn malperfektaĵojn? Neniu el tiu „kial?” pravas, ja ili malserioze prenas la pekon. Kaj tio ŝajnas esti la malsano de nia tempo. Nur de la kruco ni povas legi, kion ni povas trovi en neniu libro de iu ajn filozofo kaj pensulo: La kruco montras al ni, kiom profundan abismon la peko fosis inter Dio kaj homo. La abismo estas tiom senmezura, ke la infero estas ĝia konsekvenco (Mateo 25,46). La kruco donas al ni realan imagon pri tio, kiom proksime Dio paŝas al ni en sia amo, nome tiom, ke Li per sia Filo, vere dirite, sian plej amatan eston ŝiris de sia koro. La kruco de Jesuo estas la plej profunda malsupreniro de Dio. La Kreinto de la universo kaj de tuta vivo permesas sin mortigi kvazaŭ krimulo, sen defendi sin. Kiom alta prezo por la peko! Sed tiamaniere Jesuo povas ĉiun pekulon inviti al si: „Kaj tiun, kiu venas al mi, mi ja ne elĵetos” (Johano 6,37). Tamen validas ankaŭ: Tiu, kiu ne venas, estas perdita – eĉ poreterne! La kruco markas ankaŭ la finon de ĉiuj homaj savvojoj. Tial Jesuo povis tiel ekskluzive anonci: „Neniu venas al la Patro krom per mi” (Johano 14,6). Ĉiuj religioj estas, konfrontitaj kun la kruco, nur briletanta fatamorgano en la dezerto de la perdita homaro. La kristnaska mesaĝo estas kune kun la krucmesaĝo la unika savmesaĝo: „Ĉar la Filo de homo venis, por savi tion, kio estis perdita” (Mateo 18,11). Li venos denove Jesuo venos en tiun ĉi mondon la duan fojon. Tiam tamen ne plu kiel infano en la kripo, sed kiel la reĝo, juĝisto kaj reganto de mondoj. Ĉe Mateo 24,30 li sendube antaŭdiris tiun eventon: „Kaj tiam aperos sur la ĉielo la signo de la Filo de homo, kaj tiam ploros ĉiuj gentoj de la tero, kaj oni vidos la Filon de homo, venantan en la nuboj de la ĉielo kun potenco kaj granda gloro.” Kia motivo por ĝojo! La Kreinto de la mondo aperas! La Savanto de la mondo venas! Sed kial ni legas en la Apokalipso 1,7: „Kaj ĉiuj gentoj de la tero ploros pro li”? Kial oni krios: „Falu sur nin [montoj kaj rokoj], kaj nin kaŝu for de la vizaĝo de la Sidanto sur la trono” (Apokalipso 6,16)? Multaj aŭdis dum ilia vivotempo pri la nepreco decidiĝi por tiu Jesuo, sed ili diris „ne”! Nun ili estas perditaj kaj ili povas nenion plu ripari. Estas senrevene tro malfrue. Tial ili krias kaj hurlas. La plej multaj homoj iras siajn vojojn, sur kiuj Jesuo ne ĉeestas. La inventkapacito por tio estas enorma. Tiel ekzemple la konata usona aktorino Shirley MacLaine, vivanta kun sia hundo en ranĉo, diris: „Kun mia hundo Terry mi eĉ havas miaflanke mian propran dion – ĝi estas reenkarniĝo de la egipta dio Anubiso, kiu havas formon de hundo. Povas soni strange, tamen Terry kaj mi travivis minimume unu komunan vivon en la antikva Egipto. Li kiel la besto-dio kaj mi kiel princino. Nun la vivo kunigis nin denove.” Jesuo venos denove en formo videbla: „Jen li venas kun la nuboj; kaj lin vidos ĉiu okulo, kaj tiuj, kiuj lin trapikis; kaj ĉiuj gentoj de la tero ploros pro li“ skribis Johano en Apokalipso 1,7. Kiam Neil A. Armstrong 20-an de julio 1969 kiel la unua homo metis sian piedon sur la surfacon de la luno, 500 milionoj da homoj spektakompanis tiun eventon helpe de televidaj aparatoj. Lady Diana el Anglujo perdis sian vivon okaze de karambolo surstrate. Kiam 6-an de septembro 1997 pasis la ĝis tiam plej granda funebraĵo en Londono el ĉiuj tempoj, la ceremonion spektis 2,5 miliardoj da homoj sur la televidaj ekranoj – kvardek procentoj de la mondloĝantaro! Tial tio fariĝis la unua „globalenterigo” en la homa historio. Sed por la alveno de Jesuo oni ne bezonos televidajn kamerojn. Ĉiuj homoj travivos tiun la plej grandan eventon de la mondhistorio „live” (rekte). Por ĉiu homo Jesuo estos videbla. Tio ne validas nur por la mondloĝantaro, kiu tiutempe vivos, sed ankaŭ por ĉiuj generacioj el la tuta homa historio. Ankaŭ ĉiuj legantoj de tiu ĉi artikolo ĉeestos kaj vidos. Tiam troviĝos nur plu unu nura demando por debati: Al kiu grupo apartenas mi? Al la grego de la savitaj aŭ de la perditaj? Jesuo revenos subite: „Ĉar kiel la fulmo venas el la oriento kaj montriĝas ĝis la okcidento, tiel ankaŭ estos la alesto de la Filo de homo” (Mateo 24,27). En unu nura momento li estos videbla samtempe sur la tuta terglobo. En kiu taghoro tio okazos? La respondon ni trovas ĉe Luko 17,34: „En tiu nokto estos du viroj sur unu lito; unu estos prenita, kaj la alia lasita.” Do nokte? Sed du versiklojn poste ni legas: „Du viroj estos sur kampo [= taghela situacio]; unu estos prenita kaj la alia lasita.” Mi ne scias, ĉu la malkovristo de Ameriko Kristoforo Kolumbo konis tiun ĉi tekstoparton el la Biblio. Li povus sendiskute eltiri sekvan konkludon: Se la denova alveno de Jesuo okazos en la sama momento, kaj la Biblio priskribas la situacion tiel dumtage, kiel ankau dumnokte, tio estas ebla nur sur la sfero. Mi povas do velnavi okcidenten kaj tamen mi atingos orienton. Estas interese, ke la evangeliisto Luko skribis tiujn ĉi vortojn en la tempo, kiam la homoj havis neniun imagon pri la sfera formo de la planedo tero. Ambaŭ versikloj montras al ni ankoraŭ ion esencan. Okaze de la denova alveno troviĝos disdivido de la homaro en du grupojn. Estos distingite inter la alprenitaj kaj la lasitaj. Per tio estas jam difinita la vera problemo de la homaro. Nur unu demando estas grava: Ĉu mi apartenas al la grupo de la savitaj aŭ al tiu de la perditaj? Ĉu jam decidite? Dio kreis ĉiujn homojn kiel personecojn, kiuj disponas pri libera volo. Tio levas nin klare super de la bestoj. La libera volo permesas ambaŭ elektojn – distanciĝi de Dio aŭ proksimiĝi al Li. Dio faris en Kristo ĉion, por konduki nin sur la ĝustan vojon en la ĉielon. Tamen instruas la Biblio tre impresige kaj averte, ke ne ĉiuj surpaŝas la vojon de la savo. Kion Dio povus tiusence fari? Se Li forprenus de ni nian liberan volon, do Li prirabus nin de nia personeco, ni fariĝus maŝinoj, marionetoj, robotoj, kiuj nur procedas laŭ la antaŭpreparita programo. Sed en tiu ĉi kaj en la alia mondo la libera volo estas tre signifa parto de la personeco. De nia elektodecido dependas tiel ankaŭ nia eterna stato. Ĉu ni preparis nin por tiu venonta tago? En la parabolo pri dek virgulinoj admonas nin Sinjoro Jesuo por esti preparitaj. Li taskigas nin pripensi: Ĉiuj dek virgulinoj tamen estis „kredemaj” personoj, ili ĉiuj firme kredis: la nupto okazos. Tamen ne ĉiuj el ili agis laŭ sia konvinko. Kaj nur kvin el ili atingis la celon. Al la nepreparitaj Jesuo diris: „Mi ne konas vin!” (Mateo 25,12). Tiel ili preterpasis sian tutan eternon. Okazis, kiel iam diris Heinrich Kemner: „Oni povas preterdormi eĉ la vojon en la inferon!” Al Hermann Bezzel apartenas la nepra averto: „Oni povas ĝisfine froti la preĝejajn benkojn kaj tamen trovi sian finon en pereo.” La tiel nomataj „kredantoj”, kiuj nur konfirmas la faktojn, sed ili tion ne aplikas en sia persona vivo, kubĵetas per sia eterna vivo. Ĉiuj tri K-oj aŭ neniu! Dum ĉiuj jaroj okaze de la kristnaskaj tagoj ĉiam denove oni tre volonte festas la infanon Jesuon en la kripo. Ofte ĉio restas ĉe tio. Tamen oni ne povas disdividi la tri menciitajn „K-ojn”. Al Jesuo apartenas la kripo de lia homfariĝo, la kruco de lia suferado kun lia aldona resurekta venko, sed ankaŭ la krono de lia reĝeco, kiu dum lia denova alveno estos evidenta por ĉiu. Tio ĉi ek de la komenco estis la savoplano de Dio kontraŭ la prakatastrofo de tiu ĉi mondo. La lasta katastrofo, kiun travivos la homoj sen Jesuo, estas la infero. Bedaŭrinde ĝi konsumos pli da homaj vivoj ol ĉiuj aliaj katastrofoj en la historio kune – kaj tiu dua morto daŭros poreterne! Sed dum la kristnaska festo, kaj ne nur tiam, Dio nin demandas, tute persone, ĉu ni estas pretaj akcepti la donacon „Kripo, kruco kaj krono”. Diru JES al Li, alprenu la pardonon de viaj pekoj per Jesuo Kristo kaj fiksu tion en formo de via persona preĝo! Via preĝo povus teksti ekzemple tiel: „Sinjoro Jesuo, mi hodiaŭ legis, ke mi nur pere de vi povas veni en la ĉielon. Mi volas esti iam kun vi en la ĉielo. Savu min do de la infero, en kiun mi pro mia kulpo verdire devus veni. Sed ĉar vi min tiel amas, vi ankaŭ por mi mortis sur la kruco kaj tie pagis la punon por miaj pekoj. Vi vidas mian tutan kulpon – ekde mia infanaĝo. Vi konas ĉiun unuopan pekon, ĉion, pri kio mi nun konscias, sed ankaŭ ĉion, kion mi delonge forgesis. Vi konas ĉiun ekscitiĝon de mia koro. Antaŭ vi mi estas kiel malfermita libro. Tia, kia mi estas, mi ne povas al vi en la ĉielon. Mi petas vin, pardonu miajn pekojn, pro kiuj mi el mia tuta koro bedaŭras. Venu nun vi en mian vivon kaj faru ĝin nova. Helpu min, demeti ĉion, kio antaŭ vi ne estas en ordo, kaj donacu al mi novajn kutimojn, kiuj troviĝus sub via beno. Malfermu al mi aliron al via Vorto, la Biblio. Helpu min kompreni, kion vi volas al mi diri, kaj donu al mi obeeman koron, por ke mi faru tion, kio al vi plaĉas. Vi estu ekde nun mia SINJORO. Mi volas vin sekvi, montru al mi la vojon, kiun mi iru sur ĉiuj kampoj de mia vivo. Mi dankas vin, ke vi min elaŭdis, ke mi nun rajtas esti infano de Dio, kiu iam estos ĉe vi en la ĉielo. Amen.” Direktoro kaj profesoro D-ro-inĝ. Werner Gitt

Prof. Dr. Werner Gitt erklärt in dieser Schrift den Heilsplan Gottes - angefangen bei der Geburt Jesu (Krippe), über seinen Tod (Kreuz), bis hin zur Entrückung und ewigen Herrlichkeit (Krone). Gott schuf Abhilfe für die "Urkatastrophe" der Menschheit, den Sündenfall. Wie in der Bibel vorhergesagt, sandte er seinen Sohn auf die Erde. "Nie aber hat die Welt einen Gott gesehen - bis es Weihnachten wurde." Das Kreuz wurde für Kritiker zum Anstoß. Sie verstehen nicht, wie ein "Hinrichtungsinstrument" zum Zentrum eines Glaubens werden kann. Prof. Dr. Gitt sieht diese Kritik als Indiz, dass die Menschen ihr Sündenbewusstsein verloren haben: Es gab keinen anderen Weg für die Rettung des Menschen, weil die Trennung zwischen Gott und uns durch die Sünde so groß ist. Wenn Jesus einmal wieder kommt, wird man ihn als König erkennen. Dann wird die Menschheit zweigeteilt sein in Angenommene und Verworfene. Für diejenigen, die Jesus in ihr Leben aufnehmen wollen, gibt es ein vorformuliertes Gebet, das ihnen dabei hilft. Dieses Traktat eignet sich besonders gut zur Weitergabe an suchende Menschen!

Prof. Dr. Werner Gitt erklärt in dieser Schrift den Heilsplan Gottes - angefangen bei der Geburt Jesu (Krippe), über seinen Tod (Kreuz), bis hin zur Entrückung und ewigen Herrlichkeit (Krone). Gott schuf Abhilfe für die "Urkatastrophe" der Menschheit, den Sündenfall. Wie in der Bibel vorhergesagt, sandte er seinen Sohn auf die Erde. "Nie aber hat die Welt einen Gott gesehen - bis es Weihnachten wurde." Das Kreuz wurde für Kritiker zum Anstoß. Sie verstehen nicht, wie ein "Hinrichtungsinstrument" zum Zentrum eines Glaubens werden kann. Prof. Dr. Gitt sieht diese Kritik als Indiz, dass die Menschen ihr Sündenbewusstsein verloren haben: Es gab keinen anderen Weg für die Rettung des Menschen, weil die Trennung zwischen Gott und uns durch die Sünde so groß ist. Wenn Jesus einmal wieder kommt, wird man ihn als König erkennen. Dann wird die Menschheit zweigeteilt sein in Angenommene und Verworfene. Für diejenigen, die Jesus in ihr Leben aufnehmen wollen, gibt es ein vorformuliertes Gebet, das ihnen dabei hilft. Dieses Traktat eignet sich besonders gut zur Weitergabe an suchende Menschen! Crèche, Croix, Couronne La première catastrophe Notre monde est sans cesse l’objet de catastrophes: le naufrage du Titanic coûta la vie à 1522 personnes, la seconde guerre mondiale fit 50 millions de morts et le tsunami de décembre 2004 emporta environ 200 mille personnes. Mais la première des catastrophes a été le péché originel dans le Jardin d’Eden, c’est-à-dire le moment où Adam et Eve tournèrent le dos à Dieu pour vivre leur propre vie. Ce choix entraîna la rupture d’avec Dieu, cause de tous les malheurs. Depuis, dit la Bible, l’homme est séparé de Dieu et se dirige vers la perdition éternelle. Il est impossible à Dieu de cohabiter avec le péché, car le péché engendre la souffrance et la mort. Le ciel ne serait plus le ciel si le péché y entrait. Voir les hommes qu’Il a créés et qu’Il aime se détourner de Lui et entrer dans la mort brise le cœur de Dieu. Y a-t-il un remède? Le remède de Dieu – Il envoya Son Fils En effet, dès le Jardin d’Eden, Dieu avait un plan de salut et l’avait annoncé peu après la chute, bien que sous forme voilée: «Je mettrai hostilité entre toi et la femme, entre ta descendance et sa descendance: celle-ci t’écrasera la tête, et tu lui blesseras le talon» (Genèse 3,15). Une longue suite de prophéties signale sans cesse la venue du Sauveur. Par exemple: «Un astre sort de Jacob, un sceptre (signe de la royauté) s’élève d’Israël» (Nombres 24,17). «Et toi, Bethléhem Ephrata, qui es petite parmi les villes de Juda, de toi sortira pour Moi celui qui dominera sur Israël et dont l’origine remonte loin dans le passé, à l’éternité» (Michée 5,1). La toute dernière annonce du Sauveur fut apportée par un ange lorsqu’il révéla à Joseph la naissance et le nom de l’Enfant céleste: «N’aie pas peur de prendre Marie pour femme … elle mettra au monde un Fils, et tu Lui donneras le nom de Jésus, car c’est Lui qui sauvera Son peuple de ses péchés» (Matthieu 1,20-21). De nombreuses personnes ont traversé la scène de ce monde en se faisant un nom parmi les hommes: des empereurs et des rois, des poètes et des philosophes, des gourous et des magiciens, des bons et des mauvais. Mais jamais encore le monde n’avait vu Dieu, jusqu’au jour de Noël. Cependant, l’Enfant dans la crèche n’est pas un dieu comme ceux que les Grecs ont imaginés sur l’Olympe ou les Germains au Walhalla. Il est le seul à pouvoir dire: Je suis le Créateur par qui toutes choses ont été faites (Jean 1, 1 et 3); «Je suis la Vérité» (Jean 14,6), «Je suis le Bon Berger» (Jean 10,11), «Je suis la Porte» (du ciel) (Jean 10,9). Quelle a été Son entrée sur la terre? Est-Il arrivé en grande pompe, avec tambours et trompettes? Est-Il venu avec les armées célestes? Non! Dieu a choisi, pour mettre au monde Son Fils conçu par l’action de l’Esprit Saint, une femme célibataire, vierge, Marie, qui trouva grâce à Ses yeux. En agissant de cette manière, Il surprit également les Juifs qui connaissaient bien certaines paroles prophétiques concernant leur Messie. Par exemple: «Voici, ton Roi qui vient à toi» (Zacharie 9,9) ou «Il pulvérisera tous ces royaumes-là et y mettra fin» (Daniel 2,44). C’est pourquoi ils attendaient un roi, mais pas un enfant dans une crèche! Ce roi devait se manifester avec puissance, chasser les Romains d’Israël, installer sa résidence à Jérusalem et nommer, comme ministres, les souverains sacrificateurs et les scribes. Ce n’est pas ainsi que Jésus est venu, alors les Juifs L’ont rejeté. Ils avaient perdu de vue les passages des Ecritures qui indiquaient qu’Il devait d’abord arriver comme un enfant: «Car un Enfant nous est né, un Fils nous a été donné» (Esaïe 9,5). Et c’est de Lui seul que dépend tout notre avenir: une éternité au ciel ou en enfer. Ce Messie est caractérisé par 3 mots commençant par un C: Une Crèche; ce premier C symbolise la venue de Jésus dans le monde. Une Croix; ce C symbolise notre salut obtenu par Jésus à la croix. Une Couronne; ce C symbolise le règne de Jésus à Son règne. Pas de croix sans crèche! Pas de couronne sans croix! Sans la crèche et la croix, pas de ciel pour nous! Voilà pourquoi Noël devait d’abord avoir lieu! Le scandale de la croix Ceux qui critiquent la foi chrétienne posent toujours les mêmes questions. Pourquoi cette mort brutale à la croix? Avec votre foi, tout tourne autour d’un instrument de supplice. Dieu n’aurait-Il pas pu emprunter une voie plus paisible pour régler le problème de l’humanité? Pourquoi le chemin de la réconciliation avec Dieu est-il marqué de mort, de peines, de larmes et de deuil? N’aurait-on pas pu trouver une méthode un peu plus agréable, plus esthétique, plus élégante? Dieu n’aurait-Il pas pu tout simplement fermer un œil sur nos faiblesses humaines? Tous ces «pourquoi» ne servent à rien, car ils minimisent la gravité du péché. Ne serait-ce pas là le malaise de notre époque? A la croix seulement, nous pouvons comprendre ce qui ne se trouve dans aucun livre de philosophes ou de penseurs: La croix nous montre les profondeurs de l’abîme creusé par le péché entre Dieu et l’homme. Le gouffre est si grand que l’enfer en est la conséquence (Matthieu 5,29). La croix nous donne une idée réelle de la dimension de l’amour de Dieu envers nous. Il s’est littéralement arraché du cœur ce qu’Il avait de plus cher, Son Fils Jésus. La croix de Jésus est l’abaissement le plus profond de Dieu. Le Créateur de l’univers et de la vie se laisse exécuter comme un criminel, sans se défendre. Quel prix élevé pour le péché! Mais grâce à cela, Jésus peut convier tous les pécheurs à venir à Lui: «Je ne jetterai point dehors celui qui vient à Moi» (Jean 6,37). Mais il est vrai aussi que celui qui ne vient pas est perdu – éternellement! La croix marque la fin de toute tentative humaine de salut. C’est pourquoi Jésus annonce de manière absolue: «Nul ne vient au Père que par Moi!» (Jean 14,6). En face de la croix, toutes les religions ne sont que des mirages scintillants dans le désert d’une humanité perdue. Le message de Noël est, avec celui de la croix, un message de salut unique: «Le Fils de l’homme est venu sauver ce qui était perdu» (Matthieu 18,11). Il revient Jésus viendra une deuxième fois dans ce monde. A ce moment-là, Il ne sera plus l’Enfant dans la crèche, mais le Roi, le Juge et le Souverain du monde. Dans Matthieu 24,30, Il annonce clairement cet événement: «Alors le signe du Fils de l’homme apparaîtra dans le ciel, tous les peuples de la terre se lamenteront, et ils verront le Fils de l’homme venir sur les nuées du ciel avec beaucoup de puissance et de gloire.» Quel sujet de joie! Le Créateur de la terre apparaît! Le Sauveur du monde vient! Mais pourquoi est-il dit dans Apocalypse 1,7 «Toutes les tribus de la terre se lamenteront à Son sujet»? Pourquoi disent-ils aux montagnes et aux rochers: «Tombez sur nous et cachez-nous loin de Sa face!» (Apocalypse 6,16)? Beaucoup ont entendu parler, durant leur vie, de la nécessité de prendre une décision pour Jésus, mais ils ont dit «Non!» Ils sont désormais perdus et ne peuvent plus revenir sur leur décision. Il est définitivement trop tard. Voilà pourquoi ils pleurent et se lamentent. La plupart des gens sont sur des chemins où Jésus est absent. Dans ce domaine, ils ne manquent pas d’imagination. L’actrice américaine célèbre, Shirley Maclaine, qui vit avec son chien dans un ranch, disait, par exemple: «Avec mon chien Terry à mes côtés, j’ai mon dieu personnel. Il est la réincarnation du dieu égyptien Anubis à tête de chien. Ça peut paraître étrange, mais Terry et moi, nous avons vécu au moins une vie ensemble dans l’Egypte de l’Antiquité; lui, comme dieu-animal et moi comme princesse. Maintenant, la vie nous a de nouveau réunis.» Le retour de Jésus sera visible: «Voici qu’Il vient avec les nuées. Tout oeil Le verra, même ceux qui L’ont percé; et toutes les tribus de la terre se lamenteront à Son sujet», écrit l’apôtre Jean dans Apocalypse 1,7. Le 20 juillet 1969, lorsque le premier homme, Neil Armstrong, posa son pied sur la lune, 500 millions de personnes suivirent cet événement à la télévision. Lorsque le 6 septembre 1997 eut lieu, à Londres, le plus grand enterrement de tous les temps, celui de Lady Diana morte dans un accident de la route, 2,5 milliards de personnes suivirent cette cérémonie devant leur téléviseur – quarante pour cent de la population mondiale! Cet événement entra dans les annales de l’Histoire comme le premier «enterrement globalisé». Mais, pour le retour de Jésus, il n’y aura pas besoin de caméras. Tous les hommes verront «en direct» cet événement de l’Histoire du monde. Alors, Jésus sera visible pour tous. Non seulement la population qui sera en vie sur la terre à ce moment-là, mais aussi toutes les générations de l’Histoire de l’humanité, ainsi que tous les lecteurs de cet article. Une seule question se pose: A quel groupe est-ce que j’appartiens? A ceux qui sont sauvés ou à ceux qui sont perdus? Jésus revient subitement: «Comme l’éclair part de l’est et apparaît jusqu’à l’ouest, ainsi sera le retour du Fils de l’homme» (Matthieu 24,27). En un seul instant, Il sera visible sur la terre entière, simultanément. A quel moment du jour cela arrivera-t-il? La réponse se trouve dans Luc 17,34: «En cette nuit-là, de deux personnes qui seront dans le même lit, l’une sera prise et l’autre laissée.» Alors, la nuit? Mais deux versets plus loin, il est dit: «De deux hommes qui seront dans un champ (situation de jour), l’un sera pris et l’autre laissé.» Je ne sais pas si Christophe Colomb qui a découvert l’Amérique connaissait ces textes. Il aurait pu en tirer la conclusion suivante: si le retour de Jésus se passe en un seul instant, et si la Bible le décrit à la fois comme une situation de jour et de nuit, ce ne peut être que sur une sphère. Il est d’ailleurs remarquable que l’évangéliste Luc ait écrit ces mots alors que les hommes n’avaient encore aucune idée de la forme sphérique de la terre. Ces deux versets montrent encore quelque chose d’essentiel. Au retour de Jésus, il y aura un partage de l’humanité. Il y aura une différence entre ceux qui seront acceptés et ceux qui seront rejetés. On touche ici au vrai problème de l’humanité. Il y a une seule question qui importe. Est-ce que je fais partie de ceux qui sont sauvés ou de ceux qui sont perdus? Avez-vous déjà décidé? Dieu a créé les hommes en tant qu’individus dotés d’une libre volonté, ce qui nous distingue nettement des animaux. La libre volonté nous permet de choisir; nous pouvons nous éloigner de Dieu ou nous approcher de Lui. En Christ, Dieu a tout accompli pour nous montrer le chemin du Royaume céleste. Cependant, la Bible nous dit expressément, en nous avertissant, que tous n’accepteront pas le chemin du salut. Qu’est-ce que Dieu pourrait faire dans ce cas? S’Il nous enlevait la libre volonté, nous n’aurions plus de personnalité; nous serions des machines, des marionnettes ou des robots qui exécuteraient un programme déterminé. Mais, ici-bas et dans l’au-delà, la volonté est une composante essentielle de la personnalité. C’est pourquoi l’endroit où nous passerons l’éternité dépend de notre propre décision. Sommes-nous préparés en vue de ce jour à venir? Dans la parabole des dix vierges (Matthieu 25,1-13), le Seigneur Jésus nous avertit d’être prêts. Il nous demande de réfléchir. Toutes les dix étaient «croyantes», elles croyaient vraiment que la noce aurait lieu! Pourtant toutes n’agirent pas en accord avec leur conviction. Seulement cinq d’entre elles attinrent le but. Jésus dit à celles qui n’étaient pas prêtes: «Je ne vous connais pas!» et elles passent à côté de toute une éternité. Il leur est arrivé ce que Heinrich Kemner a dit un jour: «On peut aussi aller en enfer en dormant!» Les «croyants» qui acceptent seulement les faits sans les appliquer à leur vie personnelle, mettent leur vie éternelle en jeu. Les trois C, ou pas un seul Chaque année, on aime fêter, à Noël, la naissance de l’enfant Jésus dans la crèche. Mais on en reste souvent là. Et pourtant les trois C sont inséparables. Les trois éléments qui caractérisent Jésus sont: la crèche, représentant son humanité, la croix, symbole de Ses souffrances et de Sa résurrection victorieuse, mais aussi la couronne, image de Son règne qui, à son retour, sera visible pour tous. Voilà le plan que Dieu avait préparé, dès le commencement, pour sauver les hommes de la première catastrophe de ce monde. La dernière catastrophe qui tombera sur les hommes vivant sans Jésus, sera l’enfer. Malheureusement, elle fera beaucoup plus de victimes que toutes les autres catastrophes de l’Histoire, et cette mort durera éternellement! A Noël, et non seulement là, Dieu nous demande personnellement si nous voulons accepter le don de «la Crèche, la Croix et la Couronne». Dites simplement «oui», acceptez le pardon que Jésus-Christ vous offre et dites-le Lui dans une prière! Elle pourrait s’exprimer comme suit: «Seigneur Jésus-Christ, j’ai vécu jusqu’à présent comme si Tu n’existais pas. Mais maintenant j’ai compris qui Tu es, et je m’adresse à Toi, pour la première fois. Maintenant je sais qu’il y a un ciel et un enfer. Sauve-moi, je Te prie, de l’enfer auquel je suis condamné à cause de ma culpabilité et surtout de mon incrédulité. Je souhaite être un jour avec Toi au ciel, pour l’éternité. Je suis parfaitement conscient que je ne peux pas aller au ciel par mes propres mérites, mais seulement par la foi en Toi. C’est parce que Tu m’aimes que Tu es mort pour moi sur la croix, que Tu as pris sur Toi mes fautes et que Tu as payé pour moi. Je T’en remercie. Tu vois mes fautes, celles que j’ai commises depuis mon enfance. Tu connais tous les péchés de ma vie, ceux dont je me souviens, mais aussi ceux que j’ai oubliés. Tu sais tout de moi, Tu me connais parfaitement. Tu es au courant de tous les états de mon coeur, que ce soit la joie ou la tristesse, le bien-être ou le découragement. Je suis devant Toi comme un livre ouvert. Tel que je suis, et tel que j’ai vécu jusqu’à présent, je ne peux pas continuer d’exister devant Toi, le Dieu Vivant. Je suis incapable d’aller au ciel. C’est pourquoi je Te prie de me pardonner mes fautes. Je me repens de mes péchés devant Toi. Je T’accepte comme mon Seigneur. Prends la direction de ma vie. Je désire vivre comme il Te plaît. Je Te prie de m’aider à abandonner tout ce qui n’est pas correct devant Toi et de m’accorder de nouvelles habitudes qui soient sous Ta bénédiction. Donne-moi accès à Ta Parole, la Bible. Aide-moi à comprendre ce que Tu veux m’enseigner et à y trouver des forces nouvelles et la joie de vivre. Dès maintenant, je veux que Tu sois mon SEIGNEUR, à qui j’appartiens et que je veux suivre. Montre-moi, je Te prie, le chemin où je dois marcher. Je Te remercie d’avoir exaucé ma prière. Je crois à la promesse qu’en me tournant vers Toi, je suis devenu un enfant de Dieu et que je serai éternellement au ciel, auprès de Toi. Je me réjouis de T’avoir déjà maintenant à mes côtés dans toutes les situations de ma vie. Aide-moi, je Te prie, à trouver des personnes qui croient aussi en Toi, ainsi qu’une église d’orientation biblique où je puisse écouter régulièrement les enseignements de Ta Parole. Amen.» Directeur et Professeur e.r.Dr.-Ing. Werner Gitt

Prof. Dr. Werner Gitt erklärt in dieser Schrift den Heilsplan Gottes - angefangen bei der Geburt Jesu (Krippe), über seinen Tod (Kreuz), bis hin zur Entrückung und ewigen Herrlichkeit (Krone). Gott schuf Abhilfe für die "Urkatastrophe" der Menschheit, den Sündenfall. Wie in der Bibel vorhergesagt, sandte er seinen Sohn auf die Erde. "Nie aber hat die Welt einen Gott gesehen - bis es Weihnachten wurde." Das Kreuz wurde für Kritiker zum Anstoß. Sie verstehen nicht, wie ein "Hinrichtungsinstrument" zum Zentrum eines Glaubens werden kann. Prof. Dr. Gitt sieht diese Kritik als Indiz, dass die Menschen ihr Sündenbewusstsein verloren haben: Es gab keinen anderen Weg für die Rettung des Menschen, weil die Trennung zwischen Gott und uns durch die Sünde so groß ist. Wenn Jesus einmal wieder kommt, wird man ihn als König erkennen. Dann wird die Menschheit zweigeteilt sein in Angenommene und Verworfene. Für diejenigen, die Jesus in ihr Leben aufnehmen wollen, gibt es ein vorformuliertes Gebet, das ihnen dabei hilft. Dieses Traktat eignet sich besonders gut zur Weitergabe an suchende Menschen! ស្នូកសត្វ ឈើឆ្កាង ហើយនឹងមកុដ ដើមកំណើតនៃគ្រោះមហន្តរាយ ពិភពលោករបស់យើងគឺត្រូវបានបំផ្លាញដោយគ្រោះមហន្តរាយ ម្តងហើយម្តងទៀតជាច្រើន។ តាមរយៈរលកសមុទ្រយក្សសូណាមិក នៅខែធ្នូរ ឆ្នាំ២០០៤ មានមនុស្សប្រមាណ១៦០ពាន់បាន ស្លាប់ ការលិចនៃកប៉ាល់ទីតានិចបណ្តាលឲ្យបាត់បង់ជីវិត ១៥២២នាក់ និងសង្គ្រាមលោកលើកទី២ បានបណ្តាលឲ្យមនុស្ស ៥០លាននាក់បានស្លាប់។ តែយ៉ាងណាមិញ ដើមកំណើតនៃគ្រោះមហន្តរាយ នេះគឺបណ្តាលមកពីការធ្លាក់ចុះនៃមនុស្សជាតិចូលក្នុងអំពើបាបក្នុងសួនអេដែន។ នេះគឺជាដើមកំណើត ហើយនឹងមូលហេតុសម្រាប់គ្រោះមហន្តរាយដទៃទៀត ដែលបានកើតឡើងនៅក្នុងពិភពលោកនេះ។ អំពើបាបបានបណ្តាលឲ្យមានការញែកចេញពីគ្នារវាងមនុស្ស និងព្រះជាម្ចាស់។ ប្រសិនបើគ្មានព្រះ ជាម្ចាស់នោះទេ មនុស្សនឹងត្រូវនៅស្ថិតទៅក្នុងគ្រោះមហន្តរាយបែបដ៏អស់កល្បជានិច្ច។ បើសិនព្រះ ជាម្ចាស់ប្រទានតែអំពើបាបមួយឲ្យចូលក្នុងស្ថានសួគ៌ នោះសេចក្តីវេទនានិងសេចក្តីស្លាប់ក៏នឹង ចូលទៅក្នុងស្ថានសួគ៌ដែរ។ ប៉ុន្តែនេះមិនមែនជាបំណងព្រះហឫទ័យរបស់ព្រះជាម្ចាស់នោះឡើយ។ វាជាការធ្វើឲ្យព្រះហឫទ័យរបស់ព្រះជាម្ចាស់ក្រៀមក្រំ ដែលមនុស្សទ្រង់បានបង្កើត ហើយជាមនុស្ស ដែលទ្រង់បានស្រលាញ់បានបែរចេញពីទ្រង់ ហើយនឹងបានបណ្តោយខ្លួនរបស់ពួកគេធ្លាក់ ចូលក្នុងសេចក្តីស្លាប់ ។ វាគួរឲ្យភ័យខ្លាចណាស់! ដូចដែលសុភាសិតមួយពោលថា៖ “គឺគ្មានឪសថ ណាមួយអាចព្យាបាលសេចក្តីស្លាប់បានឡើយ” ។ សូម្បីតែឪសថដែលយកមកពីសួនអេដែនក៏មិន អាចព្យាបាលបានដែរ។ ប៉ុន្តែប្រហែលជាព្រះជាម្ចាស់អាចមានថ្នាំសម្រាប់ព្យាបាលដល់អ្នក!? ឪសថព្យាបាលរបស់ព្រះជាម្ចាស់ ទ្រង់បានចាត់ព្រះរាជបុត្រារបស់ទ្រង់ ព្រះជាម្ចាស់បានរៀបចំផែនការ សម្រាប់សេចក្តីសង្គ្រោះ តាំងពីនៅក្នុងសួនអេដែន ហើយទ្រង់ បានប្រកាសអំពីផែនការនោះ ភា្លមៗបន្ទាប់ពីការធ្លាក់ចុះក្នុងអំពើបាប ទោះបើសេចក្តីប្រកាសនោះ ស្ថិតនៅភាពមិនច្បាស់លាស់នៅឡើយក៏ដោយ៖ “អញនឹងធ្វើឱ្យឯង ហើយនឹងស្ត្រី គឺទាំងពូជឯង នឹងពូជនាងមាន សេចក្តីខ្មាំងនឹងគ្នា ពូជនាងនឹងកិនក្បាលឯងហើយឯងនឹងចឹកកែងជើងគេ” (លោកុប្បត្តិ៣៖១៥)។ ច្រវ៉ាក់នៃសេចក្តីថ្លែងទំនាយដែលមិនដែលចេះចប់នោះបានបង្អុលបង្ហាញម្តងហើយម្តងទៀតពីការ យាងមកនៃព្រះសង្គ្រោះ ឧទាហរណ៍៖ “នឹងមានផ្កាយមួយចេញពីយ៉ាកុប ហើយនឹងមានដំបង (គឺជានិមិត្តសញ្ញានៃព្រះចេស្តារ) មួយកើតចេញពីសាសន៍ អ៊ីស្រាអែលដែរ” (ជនគណនា ២៤៖១៧)។ “ដូច្នេះ អ្នកនោះនឹងប្រគល់គេទៅដរាបដល់កំណត់នៃនាង ដែលឈឺនឹងសម្រាល បានកើតកូនមក នោះសំណល់នៃពួកបងប្អូនទាំងនោះ នឹងបានវិលត្រលប់មកពួកបងប្អូន វិញ” (មីកា ៥៖២)។ សេចក្តីប្រកាសចុងក្រោយនៃព្រះសង្គ្រោះត្រូវបានប្រកាសដោយទេវតា នៅពេលដែលទេវតាបាន សំដែងដល់លោកយ៉ូសែប អំពីកំណើតនិងព្រះនាមនៃបុត្រដ៏បរិសុទ្ធនេះថា៖ “កាលដែលគាត់កំពុង តែគិតពីការនោះស្រាប់ តែមានទេវតានៃព្រះអម្ចាស់ស្តេច បានពន្យល់សប្តិ បា្រប់គាត់ថា យ៉ូសែប ពូជហ្លួងដាវីឌអើយ កុំឲ្យខ្លាចនឹងយកនាងមារ៉ា ជាប្រពន្ធអ្នកឡើយ ដ្បិតបុត្រដែលមកចាប់ទំ ផ្ទៃនាង នោះកើតពីព្រះវិញ្ញាណបរិសុទ្ធ នាងនឹងប្រសូតបុត្រា១ ហើយអ្នកថ្វាយព្រះនាមថា “យ៉េស៊ូវ” ព្រោះបុត្រនោះនឹងជួយសង្គ្រោះរាស្រ្តទ្រង់ឲ្យរួចពីបាប” (ម៉ាថាយ ១៖២០-២១)។ តាមរយៈប្រវត្តិសាស្រ្តគឺមានមនុស្សជាច្រើនបានដើរនៅលើផែនដីនេះ ហើយបានបង្កើតឈ្មោះ សម្រាប់ខ្លួនរបស់ពួកគេ នៅក្នុងចំណោមមនុស្សដូចជា ព្រះចៅអធិរាជ ស្តេច អ្នកកំណាព្យ ទស្សនៈ វិទូ គូរូ អ្នកចេះមន្តអាគម ពួកមនុស្សល្អ និងពួកមនុស្សអាក្រក់។ តាំងពីដំបូង លោកីយនេះមិនដែល បានឃើញព្រះជាម្ចាស់ទេ រហូតដល់ពិធីកំណើតព្រះយេស៊ូវដំបូង (Christmas)។ ទារកនៅ ក្នុងស្នូរសត្វគឺមិនមែនជាព្រះ ដូចដែលសាសន៍ក្រិចបានគិតថាជាព្រះដែលស្ថិតនៅលើភ្នំអូឡាភើស (Mount Olympus) ឬក៏ជាព្រះនៃកុលសម្ពន្ធអាឡឺម៉ង់នៅក្នុងតំបន់វ៉ាហាឡា នោះឡើយ។ ទ្រង់គឺជាព្រះតែមួយដែលអាចនឹងមានបន្ទូលថា៖ “គ្រប់របស់ទាំងអស់បានកើតមកដោយសារទ្រង់” (យូហាន ១៖១ & ៣) “ខ្ញុំជាសេចក្តីពិត” (យូហាន ១៤៖៦) “ខ្ញុំជាអ្នកគង្វាលល្អ” (យូហាន ១០៖១១) “ខ្ញុំគឺជាទ្វារ” (ទៅកាន់ស្ថានសួគ៌) (យូហាន ១០៖៧)។ តើតាមរយៈវិធីមួយណា ដែលទ្រង់បានជ្រើសរើសដើម្បីយាងមកផែនដីនេះ? តើទ្រង់បានមក ផែនដីនេះជាមួយនឹងសំលេងស្គរ ត្រែរ ឬសំលេងផ្គររន្ទះឬ? តើទ្រង់យាងមកជាមួយនឹងពួកពលបរិ វានៃនគរស្ថានសួគ៌ឬ? ទេ! ព្រះជាម្ចាស់បានជ្រើសរើសយកស្រ្តីដែលមិនទាន់ រៀបការម្នាក់ចេញពីសាសន៍អ៊ីស្រាអែល គឺនាងម៉ារា ដែលនាងបានពេញដោយព្រះគុណនៅចំពោះ ព្រះនេត្ររបស់ព្រះជាម្ចាស់ ដើម្បីនឹងនាំបុត្រារបស់ព្រះជាម្ចាស់មកកាន់លោកីយនេះ។ តាមរយៈ សេចក្តីនេះទ្រង់បានធ្វើឲ្យសាសន៍យូដា ដែលបានដឹងអំពីការយាងនេះមានការភ្ញាក់ផ្អើលយ៉ាងខ្លាំង ឧទាហរណ៍ ពាក្យនៃសេចក្តីថ្លែងទំនាយអំពីព្រះមេស្សីរបស់ពួកគេ “មើលស្តេចរបស់នាងទ្រង់យាង មក ឯនាង” (សាការី ៩៖៩) ឬ “គឺទ្រង់នឹងបំបាក់បំបែក ហើយនឹងលេបបំបាត់នគរទាំងនោះវិញ” (ដានីយ៉ែល ២៖៤៤)។ ដោយព្រោះតែមូលហេតុនេះ ហើយបានជាពួកគេមិនរំពឹងគិត អំពីទារក នៅក្នុងស្នូកសត្វនោះឡើយ ប៉ុន្តែគឺជា ស្តេច!។ គឺមានន័យថាទ្រង់នឹងលេចចេញមកដោយមាន អំណាច និងដេញពួកទាហានរ៉ូមចេញពីទឹកដីសាសន៍អ៊ីស្រាអែល ហើយនឹងបង្កើតទីក្រុងយេរ៉ូ សាឡឹម ហើយតែងតាំងសម្តេចសង្ឈនិងពួកអាចារ្យជាអ្នកបំរើរបស់ទ្រង់។ ប៉ុន្តែព្រះយេស៊ូវមិនបានយាងមកតាមរបៀបនេះទេ ដូច្នេះហើយបានជាពួកយូដាបានបដិសេធទ្រង់។ ពួកគេបានមើលរំលងចំពោះបទគម្ពីរទាំងនេះក្នុងព្រះគម្ពីរ ដែលបានថ្លែងជាសេចក្តីទំនាយនៃការ យាងមកលើកទី១ជាទារកតូច។ “ដ្បិតមានបុត្រ១កើតដល់យើង ព្រះទ្រង់ប្រទានបុត្រាមួយមកដល់ យើង” (អេសាយ ៩៖៦)។ គឺវាអាស្រ័យទៅលើទ្រង់តែមួយដែល យើងនឹងចំណាយពេលវេលា របស់យើងនៅស្ថានសួគ៌ ឬស្ថាននរក។ ព្រះមេស្សីនេះអាចនឹងត្រូវបានបែងចែកជា៣លក្ខណៈ (3 Cs)គឺ៖ ស្នូតសត្វ (Crib) (នេះគឺជាអក្សរ C ទី១ ដែលតំណាងឲ្យការយាងមករបស់ព្រះយេស៊ូវមក ក្នុងលោកីយនេះ)។ ឈើឆ្កាង (Cross) (នេះគឺជាអក្សរ C ទី២ ដែលតំណាងឲ្យសេចក្តីសង្គ្រោះ តាមរយៈការសុគតរបស់ព្រះយេស៊ូវនៅលើឈើឆ្កាង)។ មកុដ (Crown) (នេះគឺជាអក្សរ C ទី៣ ដែលតំណាងឲ្យ ការសោយរាជ្យរបស់ព្រះយេស៊ូវ គ្រីស្ទ នៅពេលដែលទ្រង់យាងមកលើកទី២ ជាស្តេច)។ បើគ្មានស្នូកសត្វនោះគ្មានឈើឆ្កាង! បើគ្មានឈើឆ្កាងនោះគ្មានមកុដឡើយ! ប្រសិនបើគ្មានស្នូតសត្វ និង គ្មានឈើឆ្កាងសម្រាប់យើង នោះវាក៏គ្មានស្ថានសួគ៌សម្រាប់យើងផងដែរ! ហេតុដូច្នេះគឺត្រូវតែ មានពិធីខួបកំណើតរបស់ព្រះយេស៊ូវជាមុន។ តើអ្វីជាភាពក្តៅក្រហាយចំពោះឈើឆ្កាង? ការរិះគន់អំពីសេចក្តីជំនឿរបស់គ្រីស្ទបរិស័ទគឺការដែលសួរសំនួរដដែលថា៖ “ហេតុអ្វីបានជា សេចក្តីស្លាប់ដ៏សាហាវនេះនៅលើឈើឆ្កាង”?។ នៅក្នុងសេចក្តីជំនឿរបស់អ្នក អ្វីៗទាំងអស់គឺស្ថិត នៅជុំវិញឧបករណ៍នៃការកាត់ទោសប្រហារជីវិត។ តើព្រះជាម្ចាស់មិនអាចជ្រើសរើសយកវិធី ដែលប្រសើរជាងនេះ ដើម្បីផ្សះផ្សាមនុស្សជាតិទៅចំពោះទ្រង់បានទេឬអី? ហេតុអ្វីបានជាផ្លូវនៃ ការផ្សះផ្សារបស់ទ្រង់ពេញទៅដោយសេចក្តីស្លាប់ ការឈឺចាប់ ទឹកភ្នែក និងការទួញសោកបែបនេះ? តើសេចក្តីនេះមិនអាចបំពេញ តាមរយៈវិធីដែលល្អជាងនេះ ធូរស្រាលជាងនេះ ឬសមរម្យជាងនេះ បានទេឬអី? តើព្រះជាម្ចាស់មិនអាចបើកភ្នែកដែលងងឹតនៃសេចក្តីកំសោយរបស់មនុស្សបាន ទេឬអី?” សំនួរដែលសួរថា “ហេតុអ្វី?” ទាំងអស់នេះ គឺមិនមែនជាសំនួរដែលសមស្របទេ ពីព្រោះគេមើល មកអំពើបាបវាមានទំហំតូចពេក តែសម្រាប់ខ្ញុំវាគឺជាជំងឺមួយនៅក្នុងសម័យរបស់យើងនេះ។ គឺមានតែឈើឆ្កាងមួយប៉ុណ្ណោះដែលបង្ហាញយើងនូវអ្វីដែលអ្នកទស្សនៈវិទូ និងអ្នកប្រាជ្ញាមិនអាច ពន្យល់បាន៖ ឈើឆ្កាងបានឲ្យយើងដឹងថា តើរន្ធណ្តៅមានជម្រៅជ្រៅយ៉ាងណា? ដែលបានញែករវាង មនុស្សនិងព្រះជាម្ចាស់ ពីព្រោះតែអំពើបាប។ រន្ធណ្តៅនេះគឺជ្រៅដែលមិនអាចវាល់បាន ឡើយ ពីព្រោះលទ្ធផលរបស់វាគឺជាស្ថាននរក (ម៉ាថាយ ២៥៖៤៦)។ ឈើឆ្កាងបានផ្តល់ឲ្យយើងនូវទស្សនៈមួយដែលពិត តាមរយៈសេចក្តីស្រលាញ់របស់ទ្រង់។ ព្រះជាម្ចាស់បានរៀបចំលះបង់យ៉ាងច្រើនក្រៃលែង។ ទ្រង់បានលះបង់ដោយភាពវេទនា នៃព្រះហឫទ័យរបស់ទ្រង់ ដោយការលះបង់នូវព្រះរាជបុត្រាតែមួយគត់របស់ទ្រង់ គឺព្រះយេ ស៊ូវគ្រីស្ទ។ ឈើឆ្កាងនៃព្រះយេស៊ូវគឺជាការបន្ទាបព្រះកាយដ៏ទាបបំផុតរបស់ព្រះជាម្ចាស់។ ព្រះជាម្ចាស់ ជាព្រះអាទិករ និងជាម្ចាស់នៃជីវិតទាំងអស់នៃចក្រវាលនេះ បានទទួលការកាត់ទោស ប្រហារជីវិតដោយគ្មានរារែកដូចជាជនឧក្រិដ្ធ។ វាជាតម្លៃដ៏ខ្ពស់បំផុតសម្រាប់អំពើបាប! ប៉ុន្តែ តាមរយៈព្រះយេស៊ូវនេះគឺទ្រង់អាចអញ្ចើញគ្រប់ទាំងអ្នកមានបាបមកកាន់ទ្រង់បាន។ “...ហើយអ្នកណាដែលមកឯខ្ញុំ ខ្ញុំក៏មិនដែលចោល ទៅក្រៅឡើយ” យូហាន ៦៖៣៧ ។ ទោះជាយ៉ាងណាក៏ដោយ វាជាការពិតផងដែរគឺថា អស់អ្នកណាដែលមិនចូលមកឯទ្រង់គឺ នឹងត្រូវបាត់បង់ ហើយបាត់បង់ជារៀងរហូត! ជាមួយនឹងគ្នានោះ ឈើឆ្កាងគឺជាទៅសំគាល់នៃការបញ្ចប់នៃសេចក្តីសង្រ្គោះនៃមនុស្សជាតិ ទាំងអស់។ ដោយព្រោះតែមូលហេតុនេះហើយបានជាព្រះយេស៊ូវបានប្រកាសថា៖ “គា្មននរណាម្នាក់ដែលអាចទៅរកព្រះវរបិតាបានទេ ប្រសិនបើមិនមកតាមខ្ញុំ” (យូហាន ១៤៖៦) ។ នៅចំពោះមុខឈើឆ្កាង សាសនាទាំងអស់គ្រាន់តែជាពន្លឺដ៏តូចមួយ “Fata Morgana” ក្នុងវាលលំហរនៃមនុស្សជាតិដែលបាត់បង់។ សេចក្តីអធិប្បាយអំពីកំណើតរបស់ព្រះយេស៊ូវ (Christmas) ជាមួយនឹងសេចក្តីអធិប្បាយអំពីឈើ ឆ្កាង គឺជាសេចក្តីអធិប្បាយដែលល្អបំផុតសម្រាប់សេចក្តីសង្គ្រោះ៖ “ដ្បិតកូនមនុស្សបានមក ដើម្បី នឹងជួយសង្គ្រោះមនុស្សដែលបាត់បង់” (ម៉ាថាយ ១៨៖១១)។ ទ្រង់នឹងយាងមកម្តងទៀត ព្រះយេស៊ូវនឹងយាងមកផែនដីនេះម្តងទៀតជាលើកទី២ មិនមែនជាទារកដែលស្ថិតនៅក្នុងស្នូកសត្វ ទេ តែជាស្តេច ជាអ្នកជំនុំជម្រះ និងជាអ្នកដឹកនាំពិភពលោកនេះ ។ នៅក្នុងបទគម្ពីរម៉ាថាយ ២៤៖ ៣០ ទ្រង់បានសន្យាយ៉ាងច្បាស់លាស់ចំពោះហេតុការណ៍នេះថា៖ “នោះទីសំគាល់របស់កូនមនុស្ស នឹងលេចមកនៅលើមេឃ គ្រប់ទំាងពូជមនុស្ស នៅផែនដីនឹងគក់ទ្រូងយំ ក៏នឹងឃើញកូនមនុស្ស មកលើពពកនៅលើមេឃ មានទំាង ព្រះចេស្តា និងសិរីល្អជាខ្លំាង” ។ នេះពិតជាសេចក្តីអំណរ! ព្រះអាទិករនៃពិភពលោកបានលេចមក! ព្រះសង្គ្រោះនៃពិភពលោកនេះ បានយាងមកហើយ! ចុះហេតុអ្វីបានជាមានការសរសេរនៅ ក្នុងបទគម្ពីរវិវរណៈ ១៖៧ ដែលថាគ្រប់ ទាំងកុលសម្ពន្ធនៃផែនដីនឹងយំសោកពីព្រោះតែទ្រង់? ហេតុអ្វីបានជាពួកគេស្រែកទៅរកភ្នំ និងថ្មដា ថា៖ “គេអង្វរទៅភ្នំ ហើយទៅថ្មថា សូមធ្លាក់មកលើយើង ដើម្បីបំបាំងយើងពីព្រះភក្ត្រព្រះអង្គ” (វិវរណៈ ៦៖១៦)? ។ មានមនុស្សជាច្រើនបានស្តាប់ឮនូវសារៈសំខាន់នៃការសម្រេចចិត្តដើរតាមព្រះយេស៊ូវនៅក្នុងជីវិតរបស់ពួកគេ ប៉ុន្តែពួកគេនិយាយថា៖ “ទេ!”។ ឥឡូវនេះពួកគេបានបាត់បង់ ហើយមិនអាចវិលត្រលប់មកវិញឡើយ។ វាជាការដែលយឺតពេលទៅហើយ។ នេះជាមូលហេតុដែល ពួកគេស្រែកឡើង និងយំសោក។ មនុស្សភាគច្រើនបានដើរនៅលើផ្លូវរបស់ពួកគេ ដែលគ្មានព្រះយេស៊ូវគ្រីស្ទ។ ការស្រមៃស្រមើរបស់ ពួកគេគឺមិនស្គាល់អំពីចំណងអ្វីនោះទេ។ ឧទារហណ៍ តួឯកស្រីល្បីល្បាញជនជាតិអាមេរិចម្នាក់ ឈ្មោះថា ស៊ីឡេ ម៉ាខ្លែន (Shirley MacLaine) ដែលរស់នៅជាមួយនឹងឆ្កែរបស់នាង នាងបាន និយាយថា៖ “ជាមួយនឹងឆ្កែរបស់ខ្ញុំឈ្មោះ ថើរី នោះខ្ញុំមានព្រះនៅក្បែរខ្ញុំ ពីព្រោះថើរីគឺជាព្រះនៃ សាសន៍អេស៊ីបមកចាប់កំណើតឈ្មោះថា អានូប៊ី ដែលព្រះនេះមានរូបរាងដូចជាសត្វឆ្កែ ។ បើស្តាប់ ទៅវាគួរឲ្យចម្លែកណាស់ ប៉ុន្តែយ៉ាងហោចណាស់ ថើរីនិងខ្ញុំមានជីវិតតែមួយជាមួយនឹងគ្នានៅសម័យ កាលអេស៊ីបបុរាណ។ ថើរី គឺសត្វដែលជាព្រះ ហើយខ្ញុំជាម្ចាស់ក្សត្រី។ ឥឡូវនេះជីវិតមាននាំពួកយើង មកជួបគ្នាម្តងទៀត”។ ព្រះយេស៊ូវនឹងយាងមកម្តងទៀត ហើយភ្នែកទាំងអស់អាចមើលឃើញ។ “មើល ទ្រង់យាង មកតាមពពក នោះគ្រប់ទាំងភ្នែកនឹងឃើញទ្រង់ ព្រមទាំងពួកអ្នកដែលចាក់ទ្រង់ផង រួចគ្រប់ទាំង ពូជមនុស្ស នៅផែនដីនឹងយំសោក ដោយព្រោះទ្រង់ អើមែនហើយ អាម៉ែន” វិវរណៈ ១៖៧ ។ នៅពេលដែល លោក នេល អេ អាមស្រ្តង់ (Neil A. Armstrong) ដែលជាមនុស្សជាតិទី១ ដែលបានដាក់ជើងរបស់គាត់ ទៅលើភពព្រះច័ន្ទនៅ ថ្ងៃទី២០ ខែកក្តដា ឆ្នាំ១៩៦៩ នោះមាន ប្រជាជនចំនួន ៥០០លាននាក់បាន មើលព្រឹត្តិការណ៍នេះតាមទូរទស្សន៍។ នៅពេលដែល ម្ចាស់ក្សត្រីប្រទេសអង់គ្លេសគឺព្រះនាង ដាយអាណា (Diana) បានសុគតដោយព្រោះ តែគ្រោះ ថ្នាក់ចរាចរណ៍។ នៅថ្ងៃទី៦ ខែកញ្ញា ឆ្នាំ១៩៩៧ នៅក្នុងពីធីបុណ្យសពរបស់ព្រះនាងក្នុងក្រុងឡុង គឺមានចំនួនប្រជាជនដែលមានមើលច្រើនជាង ពេលណាទាំងអស់គឺមានចំនួន ២៥០០ លាននាក់ ឬក៏ស្មើរ ៤០%នៃអត្រានៃប្រជាជនក្នុងពិភព លោក។ កម្មវិធីបុណ្យព្រះសពនេះបានដាក់ចូលក្នុង សៀវភៅប្រវត្តិសាស្រ្តទី១នៃ “ពិធីបុណ្យសពជាសកល” ( Global Funeral) ។ ប៉ុន្តែមិនមាន កាម៉េរាណាមួយដែលមានសារៈសំខាន់ចំពោះការយាងមកនៃព្រះយេស៊ូវនោះឡើយ។ គ្រប់មនុស្សជាតិទាំងអស់នឹងមានបទពិសោធន៍នៃ “ជីវិត” ដែលជាព្រឹត្តិការណ៍ដ៍អស្ចារ្យបំផុតក្នុង ប្រវត្តិសាស្រ្តនៃពិភពលោក។ មនុស្សទាំងឡាយនឹងមើលឃើញព្រះយេស៊ូវ ។ ហេតុការណ៍នេះវាមិន ត្រឹមតែជាការពិតសម្រាប់អត្រានៃពិភពលោកនៅពេលនោះទេ ប៉ុន្តែវាសម្រាប់មនុស្សជំនាន់មុន និង អ្នកដែលបានអាចអត្ថបទនេះផងដែរ។ បន្ទាប់មកគឺមានសំនួរតែមួយប៉ុណ្ណោះដើម្បីនឹងឆ្លើយ “តើអ្នក និងខ្ញុំស្ថិតនៅក្នុងក្រុមមួយណា ក្រុមដែលបានសង្គ្រោះ ឬក្រុមដែលនឹងបាត់បង់”? ព្រះយេស៊ូវនឹងយាងមកម្តងទៀតភ្លាមៗ។ “ព្រោះដំណើរដែលកូនមនុស្សមក នោះនឹងបានដូចជា ផ្លេកបន្ទោរ ដែលភ្លឺផ្លេកៗ ពី ទិសកើតដល់ខាងលិចដែរ” (ម៉ាថាយ ២៤៖២៧)។ នៅក្នុងរយៈពេលតែ មួយភ្លែត មនុស្សទាំងអស់អាចនឹងមើលឃើញទ្រង់ភ្លាមៗឆ្លងកាត់ផែនដីទាំងមូល។ តើនៅថ្ងៃណា ដែលហេតុការណ៍នេះនឹងកើតឡើង? ។ យើងអាចនឹងរកបានចម្លើយក្នុងបទគម្ពីរលូកា ១៧៖៣៤ “...នៅយប់នោះ នឹងមានមនុស្សពីរនាក់ដេកនៅដំណេកជាមួយគ្នាម្នាក់នឹងបានយកទៅម្នាក់ត្រូវ ទុកនៅ” ដូច្នេះនៅពេលយប់ បន្ទាប់មក! ប៉ុន្តែខគម្ពីរ២ដែលបានចែងមកថា៖ “នឹងមានមនុស្ស២ នាក់នៅចំការ (គឺមានន័យថាពេលថ្ងៃ) ម្នាក់នឹងបានយកទៅ ហើយម្នាក់ ត្រូវទុកនៅ” ។ ខ្ញុំមិនបាន ដឹងថា កូឡុំប៊ី ជាអ្នកដែលបានរកឃើញទ្វីបអាមេរិចបានស្គាល់ពីបទគម្ពីរនេះឬទេ ។ ប្រសិនបើគាត់ ស្គាល់ នោះគាត់នឹងអាចទាញនូវសេចក្តីសន្និដ្ធានថា៖ ប្រសិនបើការយាងមកលើកទី២នឹងកើតឡើង ក្នុងរយៈពេលមួយភ្លាមៗ ហើយនឹងព្រះគម្ពីរពិពណ៌នាអំពីស្ថានភាពនេះទាំងយប់ទាំងថ្ងៃ នោះ ហេតុការណ៍នេះអាចកើតទៅបានគឺស្ថិតនៅលើរង្វង់។ ហេតុដូច្នេះខ្ញុំអាចបើកនាវាទៅភាគខាងលិច ហើយវានឹងទៅដល់ទិសខាងកើត ។ វាជាការដែលគួរតែកត់សំគាល់ថា អ្នកផ្សាយដំណឹងល្អ លោក លូកាបានសរសេរពាក្យទាំងនេះ នៅពេលដែលមនុស្សជាច្រើនគ្មានគំនិតដែលគិតថាផែនដីនេះមាន រាងមូលឡើយ។ ខរគម្ពីរទាំងពីរនេះបានបង្ហាញនូវចំណុចសំខាន់ជាងនេះ។ នៅពេលនៃការយាងមកលើកទី២ គឺនឹង មានការញែកមនុស្សជាតិជាពីរក្រុមធំៗ៖ អស់អ្នកដែលបានសង្គ្រោះ និងអស់អ្នកដែលនឹងបាត់បង់។ នេះគឺជាបញ្ហាពិតរបស់មនុស្សជាតិដែលយើងត្រូវតែពិចារណា គឺមានតែសំនួរមួយប៉ុណ្ណោះដែល យើងត្រូវតែគិត៖ “តើខ្ញុំស្ថិតនៅក្នុងមនុស្សដែលបានសង្គ្រោះ ឬក្នុងក្រុមមនុស្សដែលបាត់បង់?”។ តើអ្នកបានសម្រេចចិត្តរួចឬហើយ? ព្រះជាម្ចាស់បានបង្កើតមនុស្សទាំងអស់ ដែលមានអត្តចរិតដែលភ្ជាប់ជាមួយនឹងឆន្ទះសេរី។ តាម រយៈឆន្ទះសេរីនេះធ្វើឲ្យ យើងខុសប្លែកពីសត្វទាំងឡាយ។ ឆន្ទះសេរីនេះគឺអនុញ្ញាត្តិយើងអាចឃ្លាត ឆ្ងាយពីព្រះជាម្ចាស់ ឬក៏អាចចូលទៅជិតទ្រង់កាន់ការជិត។ ព្រះជាម្ចាស់បានបំពេញគ្រប់កិច្ចការទាំង អស់ក្នុងព្រះយេស៊ូវគ្រីស្ទដើម្បីនាំយើងទៅស្ថានសួគ៌ ។ ប៉ុន្តែព្រះគម្ពីរបានបង្រៀនយើង ដោយការ ស្តីបន្ទោស និងដោយភាពច្បាស់លាស់ថា មិនមែនមនុស្សទាំងអស់ជ្រើសរើសយកផ្លូវនៃសេចក្តី សង្គ្រោះទាំងអស់នោះឡើយ ។ តើព្រះជាម្ចាស់អាចធ្វើអ្វី? តើទ្រង់នឹងដកយកឆន្ទះសេរីរបស់យើង នោះទ្រង់នឹងលួចយកនូវអត្តចរិតរបស់យើង? ប្រសិនបើដូច្នេះមែន នោះយើងគ្រាន់តែជាគ្រឿង ម៉ាស៊ីន ឬមនុស្សយន្តដែលប្រព្រឹត្តទៅតាមកម្មវិធីដែលគេដាក់ឲ្យប៉ុណ្ណោះ។ ចិត្ត (will) គឺជាផ្នែកមួយ នៃអត្តចរិតរបស់យើងក្នុងលោកីយនេះ និងបន្តទៀត ។ ហេតុដូច្នេះ ការជ្រើសរើសរបស់យើងគឺជាការកំណត់នៃគោលដៅអស់កល្បជានិច្ចរបស់យើង។ តើអ្នកបានរៀបចំសម្រាប់ការមកដល់ថ្ងៃនោះហើយឬនៅ? នៅក្នុងពាក្យប្រៀបធៀបនៃស្រ្តីព្រហ្មចារី ទាំង១០នាក់នៃព្រះអម្ចាស់ព្រះយេស៊ូវរបស់យើងបានជំរុញយើងឲ្យបានរៀបចុះរួចរាល់ចំពោះថ្ងៃ ដែលនឹងមកដល់។ ទ្រង់បានឲ្យយើងពិចារណាទៅលើស្រ្តីទាំង១០នាក់ គឺ (ស្មោះត្រង់ពិតប្រាកដ)។ ពួកគេទាំងអស់ជឿថា ការរៀបការនឹងកើតឡើងពិតប្រាកដ! ប៉ុន្តែយ៉ាងណាមិញ មនុស្សទាំងអស់មិន បានប្រព្រឹត្តតាមសេចក្តីជំនឿរបស់ពួកគេនោះទេ! ហេតុនេះបានជាមានស្រ្តីតែ៥នាក់បានទៅដល់ គោលដៅរបស់ពួកគេ។ ចំពោះអ្នកដែលមិនបានរៀបចំខ្លួនរបស់ពួកគេទ្រង់មានបន្ទូលថា៖ “អញមិន ស្គាល់ឯងទេ” (ម៉ាថាយ ២៥៖១២) ។ តាមរយៈបន្ទូលនេះ ពួកគេបានបាត់បង់ភាពអស់កល្បជានិច្ច របស់ពួកគេ។ វាដូចជាពាក្យដែលលោក ហេនរិក ខែមន៉ើ (Heinrich Kemner) និយាយថា៖ “អ្នកក៏ អាចដេកដោយខ្លួនរបស់អ្នកក្នុងស្ថាននរកដែរ!”។ “អ្នកមានជំនឿ” ដែលជឿទៅលើតែព្រឹត្តិការណ៍ ប៉ុន្តែមិនដែលអនុវត្តន៍សេចក្តីបង្រៀននេះចំពោះជីវិតរបស់ពួកគេ នោះកំពុងតែលេងសើចជាមួយនឹង ភាពអស់កល្បរបស់ពួកគេហើយ។ ទាំង៣ ឬ គ្មានអ្វីសោះ ជារៀងរាល់ឆ្នាំ នៅថ្ងៃកំណើតព្រះយេស៊ូវគ្រីស្ទ (Christmas) មានមនុស្សជាច្រើនដែលគាត់រីករាយ ជាមួយនឹងការប្រារព្វកម្មវិធីដែលទារកយេស៊ូវដេកក្នុងស្នូកសត្វ។ ជារឿយៗ រឿងនោះត្រូវបានឈប់ ត្រឹមតែប៉ុណ្ណឹង។ ប៉ុន្តែព្រឹត្តិការណ៍ទាំង៣ (២ Cs) គឺជាព្រឹត្តិការណ៍ដែលផ្សេងៗពីគ្នា។ ទី១គឺស្នូកសត្វ (Crib) គឺជាផ្នែកមួយដែលព្រះយេស៊ូវបានក្លាយមកជាមនុស្ស ទី២ឈើឆ្កាង (Cross) ជាផ្នែកមួយ នៃការរង់ទុក្ខវេទនារបស់ទ្រង់ និងបន្ទាប់មកទៀតគឺជ័យជំនះនៃការយាងឡើងទៅស្ថានសួគ៌វិញ របស់ទ្រង់ និងទី៣គឺជាមកុដ (Crown) គឺជាផ្នែកនៃនគររបស់ទ្រង់ដែលនឹងត្រូវបើកសំដែងឡើងទាំង អស់នៅពេលនៃការយាងមកលើកទី២របស់ទ្រង់។ ចាប់តាំងពីពេលដំបូង នេះគឺជាផែនការនៃ សេចក្តីសង្រ្គោះរបស់ព្រះជាម្ចាស់ ដើម្បីសង្គ្រោះមនុស្សចេញពីពិភពលោកដែលពេញដោយ មហន្តរាយ។ សេចក្តីមហន្តរាយចុងក្រោយគេ ដែលអស់អ្នកដែលគ្មានព្រះយេស៊ូវនឹងទទួលបទ ពិសោធន៍គឺ ជាស្ថាននរក។ ការដែលអាក្រក់នោះគឺថា វានឹងបណ្តាលឲ្យមានការបាត់បង់ជីវិតជាជាង គ្រោះមហន្តរាយណាៗទាំងអស់នៅក្នុងប្រវត្តិសាស្រ្ត ហើយសេចក្តីស្លាប់នេះនឹងនៅអស់កល្បជានិច្ច ។ តែយ៉ាងណាមិញ នៅពេលថ្ងៃកំណើតព្រះអម្ចាស់ព្រះយេស៊ូវ ព្រះជាម្ចាស់មានបន្ទូលមកកាន់យើង ម្នាក់ៗថាតើយើងចង់ទទួលនូវអំណោយទាននៃ “ស្នូកសត្វ ឈើឆ្កាង និងមកុដ” នេះដែរឬទេ? ។ ចូរ និយាយថា “បាទ!” ចូរទទួលនូវការលើកលែងទោសនៃអំពើបាបតាមរយៈព្រះយេស៊ូវគ្រីស្ទ ហើយនឹងអធិស្ឋាន! អ្នកអាចអធិស្ឋានតាមសេចក្តីអធិស្ឋានខាងក្រោមនេះ៖ “ព្រះអម្ចាស់យេស៊ូវ ទូលបង្គំបានអានអត្ថបទនេះ ហើយដឹងថាទូលបង្គំអាចចូលទៅក្នុងនគរស្ថាន សួគ៌តាមរយៈទ្រង់តែមួយ។ ទូលបង្គំចង់នៅជាមួយនឹងទ្រង់នៅស្ថានសួគ៌នៅថ្ងៃណាមួយ។ សូមទ្រង់ សង្គ្រោះទូលបង្គំចេញពីស្ថាននរក ជាកន្លែងដែលទូលបង្គំសមនឹងទៅ ដោយព្រោះតែលទ្ធផលនៃ អំពើបាបរបស់ទូលបង្គំ។ ពីព្រោះតែទ្រង់បានស្រលាញ់ទូលបង្គំជាខ្លាំង ទ្រង់បានសុគតសម្រាប់ទូល បង្គំនៅលើឈើឆ្កាង ហើយបានទទួលយកនូវទោសដែលជាអំពើបាបរបស់ទូលបង្គំដាក់លើរូបអង្គ ទ្រង់។ ទ្រង់អាចទតមើលឃើញការប្រព្រឹត្តខុសរបស់ទូលបង្គំតាំងពីទូលបង្គំនៅពីតូច ។ ទ្រង់បាន ស្គាល់គ្រប់ទាំងអំពើបាបដែលទូលបង្គំបានប្រព្រឹត្ត មិនត្រឹមតែអំពើបាបដែលទូលបង្គំអាចចង់ចាំប៉ុ ណ្ណោះទេ ថែមទាំងអំពើបាបដែលទូលបង្គំបានភ្លេចជាយូរមកហើយដែរ។ ទ្រង់បានស្គាល់អស់ទាំង សេចក្តីប៉ងប្រាថ្នានៃចិត្តរបស់ទូលបង្គំ។ នៅចំពោះទ្រង់ទូលបង្គំដូចជាសៀវភៅដែលបានបើក។ ទូលបង្គំទូលអង្វរដល់ទ្រង់សូមលើកលែងទោសនៃអំពើបាបរបស់ទូលបង្គំ ដែលទូលបង្គំពិតជាមាន ការសោកស្តាយយ៉ាងខ្លាំង។ សូមទ្រង់យាងគង់ក្នុងជីវិតរបស់ទូលបង្គំ ហើយបង្កើតជីវិតរបស់ទូល បង្គំឲ្យក្លាយជាថ្មី។ សូមជួយដល់ទូលបង្គំឲ្យលះបង់ចោលនូវអំពើមិនត្រឹមត្រូវចេញព្រះនេត្ររបស់ ទ្រង់។ ចូរបំពេញកូនជាមួយនឹងទម្លាប់ល្អជាច្រើន ដែលទ្រង់អាចប្រទានពរដល់ទូលបង្គំ។ សូមជួយ ដល់ទូលបង្គំដើម្បីយល់នូវព្រះបន្ទូលរបស់ទ្រង់ ដែលជាព្រះគម្ពីរ។ សូមជួយដល់ទូលបង្គំដើម្បីឲ្យ យល់នូវអ្វីដែលទ្រង់មានបន្ទូលមកកាន់ទូលបង្គំ ហើយនឹងប្រទាននូវចិត្តដែលស្តាប់បង្គាប់ ដើម្បីឲ្យទូលបង្គំអាចប្រព្រឹត្តអ្វីដែលគាប់ព្រះហឫទ័យដល់ទ្រង់។ ចាប់ពីពេលនេះទៅ ទ្រង់នឹងក្លាយ ទៅជាព្រះអម្ចាស់នៃទូលបង្គំ។ ទូលបង្គំចង់ដើរតាមទ្រង់។ សូមទ្រង់បង្ហាញទូលបង្គំនូវផ្លូវដែលទូល បង្គំគួរតែដើរពេញមួយជីវិតទូលបង្គំ។ ទូលបង្គំសូមអរព្រះគុណដល់ទ្រង់ ដែលទ្រង់បានស្តាប់សេច ក្តីអធិស្ឋានរបស់ទូលបង្គំ ហើយពេលនេះទូលបង្គំបានក្លាយទៅជាកូនរបស់ទ្រង់ ដែលនៅថ្ងៃណា មួយ ទូលបង្គំនឹងនៅជាមួយនឹងទ្រង់នៅនគរស្ថានសួគ៌។ អាម៉ែន!”។ លោកបណ្ឌិត (សាស្រ្តាចារ្យ) វែននើរ គីតនាយកនិងសាស្រ្តាចារ្យនៃ អ្នកពត៌មានវិទ្យាសាស្រ្ត

Prof. Dr. Werner Gitt erklärt in dieser Schrift den Heilsplan Gottes - angefangen bei der Geburt Jesu (Krippe), über seinen Tod (Kreuz), bis hin zur Entrückung und ewigen Herrlichkeit (Krone). Gott schuf Abhilfe für die "Urkatastrophe" der Menschheit, den Sündenfall. Wie in der Bibel vorhergesagt, sandte er seinen Sohn auf die Erde. "Nie aber hat die Welt einen Gott gesehen - bis es Weihnachten wurde." Das Kreuz wurde für Kritiker zum Anstoß. Sie verstehen nicht, wie ein "Hinrichtungsinstrument" zum Zentrum eines Glaubens werden kann. Prof. Dr. Gitt sieht diese Kritik als Indiz, dass die Menschen ihr Sündenbewusstsein verloren haben: Es gab keinen anderen Weg für die Rettung des Menschen, weil die Trennung zwischen Gott und uns durch die Sünde so groß ist. Wenn Jesus einmal wieder kommt, wird man ihn als König erkennen. Dann wird die Menschheit zweigeteilt sein in Angenommene und Verworfene. Für diejenigen, die Jesus in ihr Leben aufnehmen wollen, gibt es ein vorformuliertes Gebet, das ihnen dabei hilft. Dieses Traktat eignet sich besonders gut zur Weitergabe an suchende Menschen! Jaslice, križ i kruna Prapovijesna katastrofa Našom zemljom iz dana u dan divljaju katastrofe: u prosincu 2004. godine tsunami je odnio 160 tisuća života, tragedija potonuća titanika broji 1522 žrtve, a drugi svjetski rat je iza sebe ostavio 50 milijuna žrtava. Ali prapovijesna katastrofa je ipak bio ljudski pad u grijeh u edenskom vrtu. Ona je i uzrok svih drugih katastrofa koje su ikada poharale zemlju. Grijeh je odvojio čovjeka od Boga, a bez Boga upadamo u vrtlog vječne propasti. Kada bi Bog u nebu dopustio samo jedan jedini grijeh, onda bi i patnja i smrt tamo našle mjesta. Ljudi koje je Bog stvorio i koje ljubi okrenuli su se protiv njega i time su si ‘zakupili’ smrt. O kako strašno! Jedna poslovica kaže: «Protiv smrti nema lijeka». Čak ni ljekovito bilje iz edenskog vrta tu ne pomaže! Ali možda Bog ima neko rješenje!? Božji način pomoći – poslao je svoga Sina Bog je već u edenskom vrtu šifrirano najavio plan spasenja, odmah nakon ljudskog pada u grijeh: «Neprijateljstvo ja zamećem između tebe i žene, između roda tvojeg i roda njezina: on će ti glavu satirati, a ti ćeš mu vrebati petu.» (Knjiga postanka 3,15). Dugi lančani niz proročanskih izjava upućuje uvijek iznova na spasitelja, kao npr.: «od Jakova zvijezda izlazi, od Izraela žezlo [ žezlo = Znak za vlast] se diže. (Knjiga brojeva 24,17). «A ti, Betleheme Efrato, najmanji među kneževstvima Judinim, iz tebe će mi izaći onaj koji će vladati Izraelom; njegov je iskon od davnina, od vječnih vremena.» (Mihej 5,1). Posljednju vijest o dolasku spasitelja donio je jedan anđeo kada je Josipu otkrio rođenje i ime nebeskog djeteta: «nemoj se bojati dovesti kući ženu svoju Mariju, ... Rodit će sina, i nadjeni mu ime Isus, jer će on izbaviti svoj narod od grijeha njegovih.» (Evanđelje po Mateju 1,20-21). Tijekom povijesti su se na svjetskoj pozornici pojavili mnogi koji su sebi stekli slavno ime među ljudima: carevi i kraljevi, pjesnici i filozofi, različiti vjeroučitelji i čarobnjaci, dobri i zli. Ali nikad do tada svijet nije vidio Boga – tek na Božić. Dijete u jaslicama nije onakav Bog kakvog su ga zamišljali Grci na Olimpu ili Germani u Walhalli. On je jedini koji je mogao reći: Ja sam stvoritelj po kome je sve postalo (Evanđelje po Ivanu 1,1+3); «Ja sam istina» (Evanđelje po Ivanu 14,6), «Ja sam pastir dobri.» (Evanđelje po Ivanu 10,11), «Ja sam vrata» [k nebu] (Evanđelje po Ivanu 10,9). Kako je došao na ovaj svijet? Da li je došao uz gromoglasnu buku ili u pratnji nebeske vojske? Ne! Bog je izabrao jednu neudanu ženu iz Izraela – Mariju, da rodi Božjeg sina. To je iznenadilo Židove, koji su dolazak Mesije očekivali kroz slijedeće proročke riječi: «Tvoj kralj se evo tebi vraća» (Zaharija 9,9), ili «Ono će razbiti i uništiti sva ona kraljevstva» (Danijel 2,44). Nisu očekivali dijete u jaslicama, nego kralja koji je trebao moćno nastupiti; i protjerati Rimljane iz Izraela, uspostaviti svoje kraljevstvo u Jeruzalemu te velikog svećenika i pismoznance prozvati ministrima. Ali Isus nije tako došao. Zato su ga Židovi odbacili. Previdjeli su ona mjesta u pismima u kojima stoji da je morao doći prvo kao dijete: «Jer, dijete nam se rodilo, sina dobismo» ((Izaija 9,5). O njemu jedinom ovisi hoćemo li vječnost provesti u nebu ili u paklu. Tog Mesiju karakterizira slijedeće: jaslice (simboliziraju Isusov dolazak na svijet) križ (simbolizira naše spasenje, koje je Isus postigao na križu) kruna (simbolizira Isusovu vlast njegovim drugim dolaskom). Nema križa bez jaslica! Nema krune bez križa! Bez jaslica i bez križa nema ni neba za nas! Zato je morao doći Božić! Zašto neke križ sablažnjava? Kritičari kršćanske vjere postavljaju uvijek iznova pitanje: zašto takva brutalna smrt na križu? U vašoj vjeri se sve vrti oko čina smaknuća. Zar Bog nije mogao proći blaži put, da bi se izmirio s nama ljudima? Zašto je put izmirenja bio popločen smrću, patnjom, suzama i tugom? Zar se to nije moglo odigrati sa malo više stila? Zar Bog nije mogao, zbog naše nedostatnosti, zažmiriti na jedno oko? Svi ovi «zašto» nemaju osnove, zato što prikazuju grijeh bezazlenijim nego što jest. To je, čini se, bolest našeg vremena. Samo na križu možemo pročitati ono što ne nalazimo niti u jednoj drugoj knjizi filozofa i mislilaca: Križ nam pokazuje kakav je dubok jaz grijeh načinio između Boga i ljudi. Ponor je tako neizmjeran da je posljedica toga pakao (Evanđelje po Mateju 5,29). Križ nam daje realnu predodžbu o tome kako daleko Bog ide u svojoj ljubavi prema nama, naime tako daleko da je, žrtvujući svoga sina, doslovno otrgnuo najmilije od svoga srca. Isusov križ je najniže što se Bog mogao spustiti. Stvoritelj svemira i sveopćeg života dopušta da ga se pogubi kao razbojnika, bez da se brani. Kakva visoka cijena za grijeh! Ali upravo putem križa Isus može svakog grešnika pozvati k sebi: «A tko dođe k meni, sigurno ga neću izbaciti van» (Evanđelje po Ivanu 6,37). Ali isto tako i: Tko ne dođe, izgubljen je - zauvijek! Križ obilježava i kraj svih ljudskih puteva spasenja. Zato je Isus mogao tako isključivo proglasiti: «Nitko ne dolazi k Ocu osim po meni!» (Evanđelje po Ivanu 14,6). Sve su religije u usporedbi sa sjajem križa samo svjetlucave fatamorgane u pustinji izgubljenog čovječanstva. Božićna je poruka zajedno sa porukom križa jedinstvena poruka spasenja: «jer sin čovječji je došao da izbavi i spasi ono što je izgubljeno» (Evanđelje po Mateju 18,11 i Evanđelje po Luki 19,10). On će ponovo doći Isus će ponovo doći na ovaj svijet. Ali tada neće doći kao dijete u jaslicama, nego kao kralj, sudac i vladar svjetova. U Evanđelju po Mateju 24,30 je taj događaj jasno prorekao: «Tada će se ukazati na nebesima znak – Sin Čovječji; tada će proplakati sva plemena na zemlji i vidjet će Sina Čovječjega gdje dolazi na oblacima nebeskim s velikom moći i slavom.» Kakav razlog za radost! Stvoritelj i spasitelj svijeta će doći ponovo! Ali zašto u Otkrivenju 1,7 stoji: «Zbog njega će proplakati svi narodi na zemlji.»? Zašto će vikati gorama i pećinama: «Padnite na nas i sakrijte nas od lica onoga koji sjedi na prijestolju!» (Otkrivenje 6,16)? Mnogi su tijekom života čuli o potrebi odluke za tog Isusa, ali su to zanemarili. Odabrali su ostati izgubljeni te su si time onemogućili put natrag k stvoritelju. Zato u očaju plaču i viču. Većina ljudi bira putove na kojima se Isus ne pojavljuje, a pri tome su jako dosjetljivi. Tako je, na primjer, jedna poznata američka glumica Shirley MacLaine, koja je živjela na ranču sa svojim psom, rekla: «Kada je moj pas Terry pored mene, imam svog osobnog Boga – on je, naime, reinkarnacija egipatskog boga Anubisa koji ima lik psa. To možda zvuči čudno, ali Terry i ja smo već u starom Egiptu proveli najmanje jedan zajednički život. On kao bog životinja, a ja kao princeza. Sada nas je život ponovo spojio.» Kada Isus ponovo dođe svi će ga vidjeti: «Evo dolazi u pratnji oblaka! I vidjet će ga svako oko, i oni koji su ga proboli. Zbog njega će proplakati svi narodi na zemlji.» piše apostol Ivan u Otkrivenju 1,7. Kada je 20. srpnja 1969. godine Neil A. Armstrong kao prvi čovjek stupio na mjesec, taj je događaj preko televizije pratilo oko 500 milijuna ljudi. Nakon smrti Lady Diane, u Londonu je 6. rujna 1997. godine održan do tada najveći pokop svih vremena. Tu je ceremoniju putem televizije pratilo oko 2,5 milijarde ljudi – što bi značilo oko četrdeset posto svjetskog stanovništva! Time je taj događaj u povijesti postao poznat kao prvi globalni pokop. Ali kod isusovog ponovnog dolaska neće biti potrebna kamera. Svi će ljudi taj najveći događaj u svjetskoj povijesti, moći pratiti «uživo». Onda će svatko moći vidjeti Isusa. To neće vrijediti samo za svjetsko stanovništvo koje u tom trenutku živi, nego i za sve generacije ljudske povijesti. I svi čitatelji ovog članka će biti nazočni. Tada će se raspravljati samo o jednom pitanju: kojoj skupini pripadam; četi spašenih ili izgubljenih? Isus će drugi puta doći iznenada: «Jer će dolazak Sina čovječjega biti sličan munji što sijevne na istoku i rasvijetli sve do zapada» (Evanđelje po Mateju 24,27). U jednom jedinom trenutku moći će istovremeno biti viđen na cijeloj zemaljskoj kugli. U koje doba dana će se to desiti? Odgovor na to pitanje nalazimo u Evanđelju po Luki 17,34: «Kažem vam: u onoj će se noći od dvojice što budu za istim stolom jedan uzeti, a drugi ostaviti.» Znači li to da će Isus ponovno doći u noći!? Dalje stoji: «A od dviju žena što budu skupa mljele [na polju, po danu] jedna će se uzeti, a druga ostaviti.» Nije mi poznato jesu li Kolumbu koji je otkrio Ameriku, bili poznati ovi stihovi. Ako da, onda je on iz toga mogao zaključiti slijedeće: Ako će se Isusov ponovni dolazak dogoditi u jednom jedinom trenutku, i Biblija to opisuje kao situaciju i po danu i po noći, onda je takvo što moguće samo na jednoj kugli. Ova dva stiha pokazuju još nešto bitno. Čovječanstvo će pri ponovnom Isusovom dolasku biti podijeljeno na prihvaćene i odbačene. Time je dodirnuta suština ljudskog problema. Sada je samo jedno pitanje bitno: Pripadam li onima koji su spašeni ili onima koji su izgubljeni? Jesi li već donio odluku? Bog je sve ljude stvorio kao osobe koje raspolažu slobodnom voljom. To nas uzdiže visoko iznad životinja. Upravo ta slobodna volja nam dozvoljava da se od njega udaljimo ili da mu se približimo. Bog je u Isusu učinio sve kako bi nam pokazao put u nebo. Ipak nas Biblija jako upečatljivo i sa upozorenjem uči, da se na tom putu spasenja ne nalaze svi. Što tu Bog može učiniti? Kada bi nam oduzeo slobodnu volju, izgubili bi našu osobnost; bili bi strojevi, marionete ili roboti koji samo izvršavaju programirane naredbe. U ovozemaljskom, kao i u zagrobnom životu, slobodna volja je sastavni dio osobnosti. O našoj odluci ovisi i naše vječno prebivalište. Jeste li razmišljali o tom danu koji dolazi? U usporedbi sa deset djevica, danih kao primjer u Svetom pismu, nas naš Gospodin Isus opominje da budemo spremni. On nas opominje: Pa svih deset je bilo «vjerno»; čvrsto su vjerovale da će biti svadba. Ali ipak nisu sve sprovodile svoju vjeru u djelo. Samo njih pet je ostvarilo cilj. Onima koji nisu spremni Isus kaže: «ne poznajem vas!» (Evanđelje po Mateju 25,12). Nespremnost uzrokuje propust za cijelu vječnost, kako Heinrich Kemner jednom reče: «Može se spavati, ali se može i probuditi u paklu!». Hermann Bezzel upozorava: «Možeš izlizati klupe u crkvi, a opet biti izgubljen.» «Vjernici» koji samo potvrđuju činjenice, ali ih ne sprovode u osobnom životu u djelo, stavljaju vječni život na kocku. Sve ili ništa Mnogi iz godine u godinu na Božić rado proslavljaju Isusa kao dijete u jaslicama. Nerijetko je to jedini dan u godini kada mislimo na Isusa. Ali simbolika jaslice, križ i kruna je nerazdvojiva. Uz Isusa pripadaju jaslice kao simbol njegovog dolaska među ljude, križ kao simbol njegove patnje i uskrsnuća, a kruna kao simbol njegovog kraljevskvog roda, što će svakome biti očito pri njegovom ponovnom dolasku. To je već od samog početka bio Božji plan spasenja protiv prastare katastrofe ovog svijeta. Posljednja katastrofa, a doživjet će je ljudi bez Isusa, bit će pakao. Ona će, na žalost, pokositi više ljudskih života nego sve katastrofe u povijesti zajedno, a ta smrt će biti vječna. Ali Bog svakome od nas upravo na Božić, i ne samo tad, postavlja osobno pitanje: hoćemo li primiti taj dar - jaslice, križ i krunu. Neka vaš odgovor bude «da»! Prihvatite oproštenje grijeha kroz Isusa Krista i učvrstite to jednom molitvom koja bi mogla zvučati ovako: «Danas sam čitao/čitala da samo poznajući Tebe mogu ući u nebesko kraljevstvo. Moja želja da jednom u vječnosti budem s Tobom u nebu. Molim te spasi me od pakla u koji bi, zbog moje krivice (grijeha), a posebno nevjere, došao. Zato što me voliš si i umro na križu za mene i platio kaznu za moje grijehe. Ti vidiš svu moju krivicu, i onu iz mog djetinjstva. Tebi je poznat svaki grijeh u mom životu – sve, ono čega sam svjestan, ali i ono što sam davno zaboravio. Tebi je poznat svaki otkucaj mog srca. Pred tobom sam kao otvorena knjiga. Takav kakav jesam ne mogu doći k Tebi u nebo. Molim Te oprosti mi moje grijehe, zbog kojih od srca žalim. Dođi sad u moj život i obnovi ga. Pomozi mi da odbacim sve što nije ispravno pred Tobom, i podari mi nove navike koje će biti na blagoslov. Otvori mi pristup k Tvojoj riječi, Bibliji. Pomozi mi da shvatim što mi želiš reći i daj mi poslušno srce da činim ono što se Tebi dopada. Budi Ti od sada moj Gospodin koga hoću slijediti. Pokaži mi, molim Te, put kojim trebam ići u svim područjima mog života. Hvala Ti što si me uslišao. Vjerujem Tvom obećanju da sam ovim obraćanjem postao dijete Božje, koje će s Tobom biti vječno u nebu. Amen.» Direktor i profesor a. D.Dr.-inž. Werner Gitt

Prof. Dr. Werner Gitt erklärt in dieser Schrift den Heilsplan Gottes - angefangen bei der Geburt Jesu (Krippe), über seinen Tod (Kreuz), bis hin zur Entrückung und ewigen Herrlichkeit (Krone). Gott schuf Abhilfe für die "Urkatastrophe" der Menschheit, den Sündenfall. Wie in der Bibel vorhergesagt, sandte er seinen Sohn auf die Erde. "Nie aber hat die Welt einen Gott gesehen - bis es Weihnachten wurde." Das Kreuz wurde für Kritiker zum Anstoß. Sie verstehen nicht, wie ein "Hinrichtungsinstrument" zum Zentrum eines Glaubens werden kann. Prof. Dr. Gitt sieht diese Kritik als Indiz, dass die Menschen ihr Sündenbewusstsein verloren haben: Es gab keinen anderen Weg für die Rettung des Menschen, weil die Trennung zwischen Gott und uns durch die Sünde so groß ist. Wenn Jesus einmal wieder kommt, wird man ihn als König erkennen. Dann wird die Menschheit zweigeteilt sein in Angenommene und Verworfene. Für diejenigen, die Jesus in ihr Leben aufnehmen wollen, gibt es ein vorformuliertes Gebet, das ihnen dabei hilft. Dieses Traktat eignet sich besonders gut zur Weitergabe an suchende Menschen! Kribbe, kruis en kroon De oercatastrofe Altijd weer woedden er catastrofen in onze wereld: Door de tsunami in december 2004 stierven ongeveer 160 duizend mensen, de ondergang van de Titanic eiste 1522 levens en de Tweede Wereldoorlog kostte 50 miljoen mensen het leven. Toch was de oercatastrofe de zondeval in de hof van Eden. Zij is de oorzaak van alle andere catastrofen, die ooit de aarde getroffen hebben. De zonde bracht de scheiding van de mensen met God. Maar zonder God geraakte de wereld in de draaikolk van de eeuwige verlorenheid. Zou God ook slechts één enkele zonde in de hemel toelaten, dan zou er ook daar leed en dood komen en dat wil God niet. Het breekt het hart van God: De mensen, die Hij geschapen en liefheeft, hebben zich van Hem afgewend. Daarmee hebben zij zich de dood op de hals gehaald. Oh, hoe verschrikkelijk! Er is een spreekwoord: ‘Tegen de dood is geen kruid gewassen’. Zelfs geen gewas uit de hof van Eden! Maar misschien heeft God een middel? Gods uitkomst – Hij zond Zijn Zoon God had al in de hof van Eden een reddingsplan en kondigde – wanneer ook nog niet zo duidelijk, dat meteen na de zondeval aan: ‘En Ik zal vijandschap zetten tussen u en de vrouw, en tussen uw zaad en haar zaad. Dit zal u de kop vermorzelen’ (Genesis 3:15). In een ketting, die niet wil eindigen van profetische uitspraken wordt altijd weer op de komende Redder gewezen, zoals bijv.: ‘Een ster gaat op uit Jakob, een scepter rijst op uit Israël’ (Num. 24:17). ‘En gij Bethlehem Efratha, al zijt gij klein onder de geslachten van Juda, uit u zal Mij voortkomen Die een Heerser zal zijn over Israël en Wiens oorsprong is van ouds, van de dagen der eeuwigheid’ (Micha 5:1) De allerlaatste aankondiging van de Redder bracht een engel over, toen hij Jozef de geboorte en de naam van het hemels Kind openbaarde: ‘Maria, uw vrouw . . . zal een Zoon baren en u zult Hem de naam Jezus geven want Hij zal Zijn volk verlossen van hun zonden’ (Mattheüs 1:20-21). In de loop van de geschiedenis zijn er veel personen over het wereldtoneel gegaan, die zich onder de mensen een naam hebben gemaakt: keizers en koningen, dichters en filosofen, goeroes en tovenaars, goede en slechte. Maar nooit heeft de wereld een God gezien – tot het Kerstmis werd. Het Kind in de kribbe is niet zo’n god, zoals hem de Grieken op de Olympus of de Germanen in het Walhalla zich hebben voorgesteld. Hij is de Enige, Die kon zeggen: Ik ben de Schepper, door Wie alles is gemaakt (Johannes 1:1, 3); ‘Ik ben de waarheid’ (Johannes 14:6), ‘Ik ben de goede Herder’ (Johannes 10:11), ‘Ik ben de deur’ [naar de hemel] (Johannes 10:9). Welke weg nam Hij naar de wereld toe? Kwam Hij met pauken of trompetten of donderend geraas? Kwam Hij met de hemelse legerscharen? Nee! God koos een ongetrouwde vrouw, Maria uit Israël, die genade bij Hem vond om Gods Zoon ter wereld te brengen. Daarmee verraste Hij ook de Joden, die over hun Messias bijv. de volgende profetische woorden wisten: ‘Zie, uw Koning komt tot u’ (Zacharia 9:9), of ‘Hij zal al die koninkrijken verbrijzelen’ (Daniël 2:44). Ze verwachtten daarom geen Kind in de kribbe maar een koning! Deze zou vol van macht optreden en de Romeinen uit Israël verjagen, Zijn residentie in Jeruzalem oprichten en de hogepriesters en schriftgeleerden tot minister benoemen. Maar zo kwam de Heer Jezus niet en daarom wezen de Joden Hem af. Ze hadden die Schriftplaatsen over het hoofd gezien, die verklaarden dat Hij eerst als een Kind moest komen: ‘Want een Kind is ons geboren, een Zoon is ons gegeven’ (Jesaja 9:5). Van Deze Ene hangt het af, of wij de eeuwigheid in de hemel of in de hel zullen doorbrengen. Deze Messias is door drie K’s gekenmerkt: Kribbe (deze eerste K symboliseert het komen van de Heer Jezus in de wereld). Kruis (deze K symboliseert onze redding, die de Heer Jezus aan het kruis heeft bewerkt). Kroon (deze K symboliseert de kroon van de Heer Jezus bij Zijn wederkomst als Koning). Geen kruis zonder kribbe! Geen kroon zonder kruis! Zonder kribbe en zonder kruis geen hemel voor ons! Daarom moest het eerst Kerstmis worden! Wat is de ergernis van het kruis? Critici van het christelijke geloof stellen altijd weer de vraag: Waarom deze meedogenloze dood aan het kruis? Bij uw geloof gaat alles om een instrument voor een terechtstelling. Kon God geen aangenamere weg gaan om met ons mensen in het reine te komen? Waarom was de weg van verzoening met dood, pijnen, tranen en verdriet geplaveid? Zou het ook niet iets netter, esthetischer en stijlvoller hebben kunnen gaan? Zou God niet eenvoudig bij onze menselijke tekortkomingen een oogje dicht hebben kunnen doen? Alle ‘waaroms’ hebben geen houvast omdat ze de zonde als iets onschuldigs houden. En dat schijnt mij de ziekte van onze tijd te zijn. Slechts aan het kruis kunnen wij aflezen wat wij in geen boek van filosofen en denkers vinden: Het kruis laat ons zien welke diepe kloof de zonde heeft gescheurd tussen God en mensen. De afgrond is zo onmetelijk, dat de hel het gevolg daarvan is (Mattheüs 5:29). Het kruis geeft ons een realistische voorstelling er van hoe ver God in Zijn liefde tot ons gaat, namelijk zo ver, dat Hij Zich met Zijn Zoon letterlijk het liefste van Zijn hart liet afscheuren. Het kruis van de Heer Jezus is de diepste neerbuigendheid van God. De Schepper van het heelal en alle leven laat Zich terechtstellen als een misdadiger, zonder Zich te verweren. Welk een hoge prijs voor de zonde! Maar daardoor kan de Heer Jezus iedere zondaar bij Zich uitnodigen: ‘Wie tot Mij komt, zal Ik geenszins uitwerpen’ (Johannes 6:37). Maar het geldt ook: wie niet komt, is verloren – zelfs voor eeuwig! Het kruis markeert ook het einde van alle menselijke wegen tot verlossing. Daarom kon de Heer Jezus zo uitsluitend verkondigen: ‘Niemand komt tot de Vader, dan door Mij’ (Johannes 14:6). Alle religies zijn in het aangezicht van het kruis slechts glinsterende fata morgana’s in de woestijn van een verloren mensheid. De boodschap van Kerst is samen met de boodschap van het kruis een unieke reddingsboodschap: ‘Want de Zoon des mensen is gekomen om het verlorene te behouden’ (Mattheüs 18:11). Hij komt weer De Heer Jezus zal een tweede keer in deze wereld komen. Maar dan niet meer als Kind in de kribbe, maar als Koning, Rechter en Wereldheerser. In Mattheüs 24:30 heeft Hij deze gebeurtenis duidelijk voorspeld: ‘En dan zal het teken van de Zoon des Mensen verschijnen in de hemel. En dan zullen alle stammen van het land weeklagen en zij zullen de Zoon des mensen zien komen op de wolken des hemels met kracht en grote heerlijkheid’. Wat een reden voor vreugde! De Schepper van de wereld verschijnt! De Redder van de wereld komt! Maar waarom staat er in Openbaring 1:7: ‘en alle stammen van het land zullen over Hem weeklagen’.? Waarom roepen zij: ‘bergen en rotsen, valt op ons en verbergt ons voor het aangezicht van Hem!’ (Openbaring 6:16)? Velen hebben tijdens hun leven van de noodzakelijke beslissing voor deze Jezus gehoord, maar ze zeiden ‘neen’! Nu zijn zij verloren en kunnen niets meer herzien. Het is definitief te laat. Daarom schreeuwen en weeklagen zij. De meeste mensen gaan wegen, waarin de Heer Jezus niet voorkomt. De vindingrijkheid daarbij is groot. Zo zei bijvoorbeeld de bekende Amerikaanse actrice Shirley Mac-Laine, die met haar hond op een ranch leeft: ‘Met mijn hond Terry heb ik zelfs een eigen god aan mijn zijde – hij is namelijk de reïncarnatie van de Egyptische god Anubis, die de gestalte van een hond heeft. Dat kan een beetje vreemd klinken, maar Terry en ik hebben al minstens een gemeenschappelijk leven in het oude Egypte doorgebracht. Hij een diergod en ik een prinses. Nu heeft het leven ons vernieuwd bij elkaar gebracht’. Jezus komt zichtbaar weer: ‘Zie, Hij komt met de wolken, en elk oog zal Hem zien. Ook zij die Hem doorstoken hebben. En alle stammen van het land zullen over Hem weeklagen’ (Openbaring 1:7). Toen op 20 juli 1969 Neil A. Armstrong als eerste mens zijn voet op de maan zette, hebben 500 miljoen mensen deze gebeurtenis op de televisie gevolgd. Lady Diana uit Engeland kwam bij een verkeersongeluk om het leven. Toen op 6 september 1997 in London de tot dan toe grootste begrafenis aller tijden plaatsvond, hebben 2,5 miljard mensen dit op de televisie gezien, veertig procent van de wereldbevolking! Daarom ging deze uitvaart als eerste ‘wereldbegrafenis’ de geschiedenis in. Maar voor de komst van de Heer Jezus is er geen camera nodig. Alle mensen zullen deze grootste gebeurtenis van de wereldgeschiedenis ‘live’ beleven. Voor iedereen zal de Heer Jezus dan zichtbaar zijn. Dat geldt niet alleen voor de wereldbevolking, die in die tijd zal leven, maar voor alle generaties van de geschiedenis van de mensheid. Ook alle lezers van dit artikel zijn daarbij. Dan staat er slechts nog één vraag ter discussie: Bij welke groep hoor ik? Tot de menigte van geredde mensen of tot de menigte van verloren mensen? De Heer Jezus komt plotseling weer: ‘Want zoals de bliksem uitgaat van het oosten en schijnt tot het westen, zo zal de komst van de Zoon des mensen zijn’ (Mattheüs 24:27). In één enkel ogenblik zal Hij op de hele aarde tegelijkertijd te zien zijn. Op welke tijd van de dag zal dat zijn? Het antwoord vinden we in Lukas 17:34: ‘In die nacht zullen er twee op één bed zijn. De een zal weggenomen, en de ander achtergelaten worden’. Dus in de nacht!? Maar twee verzen verder staat er: ‘Twee zullen op de akker zijn (= overdag!); de een zal weggenomen en de ander zal achtergelaten worden’. Mij is niet bekend of Columbus, de ontdekker van Amerika, deze tekst kende. Hij zou daaruit de volgende conclusies hebben kunnen trekken: Wanneer de wederkomst in één enkel ogenblik zal gebeuren en de Bijbel dit zowel als een situatie overdag als ook in de nacht beschrijft, dan is dat alleen maar mogelijk op één aardbol. Deze beide verzen laten nog wat zien wat wezenlijk is. Bij de wederkomst is er een tweedeling van de mensheid: Er wordt verschil gemaakt tussen aangenomen en verworpen mensen. Daarmee is het eigenlijke probleem van de mensheid aangeroerd. Slechts één vraag telt: Hoor ik bij de geredde mensen of bij de verloren mensen? Al besloten? God heeft alle mensen als persoonlijkheden geschapen, die over een vrije wil beschikken. Dit onderscheidt ons duidelijk van de dieren. De vrije wil veroorlooft ons beide dingen – ons van God te verwijderen of tot God te naderen. God heeft in Christus alles gedaan om voor ons de weg naar de hemel te openen. Toch leert de Bijbel zeer nadrukkelijk en waarschuwend, dat niet allen de weg naar het heil betreden. Wat zou God dan kunnen doen? Als God de vrije wil van ons zou afnemen dan zou Hij ons van onze persoonlijkheid hebben beroofd. We zouden dan machines, marionetten of robotten zijn, die enkel en alleen hun voorgeprogrammeerde handelingen zouden kunnen uitvoeren. In deze tijd maar ook in de toekomst is de vrije wil een belangrijk bestanddeel van de persoonlijkheid. Van onze keuze hangt daarom ook ons eeuwig verblijf af. Hebben wij ons ingesteld op deze komende dag? In de gelijkenis van de tien maagden maant de Heer Jezus ons tot bereidwilligheid. Hij geeft ons te bedenken: alle tien waren toch ‘gelovig’, ze geloofden vast: de bruiloft vindt plaats. Toch handelden niet allen naar hun overtuiging. En slechts vijf bereikten het doel. Tegen diegenen, die niet bereid waren, zegt de Heer Jezus: ‘Ik ken u niet!’ (Mattheüs 25:12). Daarmee hebben zij een hele eeuwigheid gemist. Het gebeurde, zoals Heinrich Kemner een keer zei: ‘Men kan zich ook de hel in slapen!’ Van Hermann Bezell stamt de indringende waarschuwing: ‘Men kan de kerkenbanken stuk schuren en toch verloren gaan’. ‘Gelovigen’, die slechts feiten beamen, maar die feiten niet voor hun persoonlijk leven toepassen, zetten het eeuwig leven op het spel. Alle drie of geen van de drie Elk jaar opnieuw met Kerstmis wordt door velen graag het Jezus Kind in de kribbe gevierd. Vaak blijft het daarbij. Maar de drie K’s zijn niet te scheiden. Bij de Heer Jezus hoort de kribbe bij Zijn Menswording, het kruis bij Zijn lijden met aansluitend de opstanding maar ook de kroon van Zijn koninkrijk, dat bij Zijn wederkomst voor iedereen openbaar wordt. Dat was vanaf het begin Gods reddingsplan tegen de oercatastrofe van deze wereld. De laatste catastrofe, die de mensen zonder de Heer Jezus zullen beleven, is de hel. Triest genoeg zal de hel meer mensenlevens eisen dan alle catastrofen in de geschiedenis en deze dood duurt eeuwig! Maar met Kerstmis, en niet alleen dan, vraagt God aan ons persoonlijk, of wij het geschenk ´kribbe, kruis en kroon´ willen aannemen. Zeg toch ja en neem de zonden vergeving door de Heer Jezus Christus aan en bidt daarvoor ernstig! Uw gebed kan ongeveer als volgt luiden: ‘Heer Jezus, ik heb vandaag gelezen dat ik slechts door U in de hemel kan komen. Ik wil graag op een keer bij U in de hemel zijn. Redt mij daarom van de hel, waarin ik door mijn schuld zou komen. Omdat U mij zo zeer lief hebt, bent U ook voor mij aan het kruis gestorven en hebt daar de straf voor mijn zonden betaald. U ziet al mijn schuld – vanaf mijn kinderjaren. U kent elke zonde, alles wat mij nu bewust is, maar ook alles, wat ik al lang vergeten ben. U kent elke opwelling van mijn hart. Voor U ben ik een open geslagen boek. Zoals ik ben, kan ik niet bij U in de hemel komen. Ik vraag U, vergeef mij mijn zonden, waarvan ik oprecht spijt heb. Kom nu in mijn leven en maak het nieuw. Help mij om alles weg te doen wat voor U niet goed is en schenk mij nieuwe gewoontes, die onder Uw zegen staan. Open mij de toegang tot Uw Woord, de Bijbel. Help mij dat ik begrijp, wat U mij wilt zeggen en geef mij een gehoorzaam hart, opdat ik doe wat U behaagt. U zult vanaf nu mijn Heer zijn. Ik wil U volgen, laat mij de weg zien, die ik moet gaan in alle gebieden van mijn leven. Ik dank U, dat U mij verhoord hebt, dat ik nu een kind van God mag zijn, dat eenmaal bij U in de hemel zal zijn. Amen. Dr.-Ing. Werner Gitt Directeur en Professor

Prof. Dr. Werner Gitt erklärt in dieser Schrift den Heilsplan Gottes - angefangen bei der Geburt Jesu (Krippe), über seinen Tod (Kreuz), bis hin zur Entrückung und ewigen Herrlichkeit (Krone). Gott schuf Abhilfe für die "Urkatastrophe" der Menschheit, den Sündenfall. Wie in der Bibel vorhergesagt, sandte er seinen Sohn auf die Erde. "Nie aber hat die Welt einen Gott gesehen - bis es Weihnachten wurde." Das Kreuz wurde für Kritiker zum Anstoß. Sie verstehen nicht, wie ein "Hinrichtungsinstrument" zum Zentrum eines Glaubens werden kann. Prof. Dr. Gitt sieht diese Kritik als Indiz, dass die Menschen ihr Sündenbewusstsein verloren haben: Es gab keinen anderen Weg für die Rettung des Menschen, weil die Trennung zwischen Gott und uns durch die Sünde so groß ist. Wenn Jesus einmal wieder kommt, wird man ihn als König erkennen. Dann wird die Menschheit zweigeteilt sein in Angenommene und Verworfene. Für diejenigen, die Jesus in ihr Leben aufnehmen wollen, gibt es ein vorformuliertes Gebet, das ihnen dabei hilft. Dieses Traktat eignet sich besonders gut zur Weitergabe an suchende Menschen! ،گهوارهصلیب و تاج فاجعه هر روزه حوادث متعددي در دنياي ما بوقوع مي پيوندند: در سال 2004 يکصد و شصت هزار نفر جان خود را در سونامي از دست دادند، غرق کشتي تيتانيک باعث کشته شدن هزار و پانصد و بيست و دو نفر شد، جنگ جهاني دوم پنجاه ميليون قرياني بر جاي گذاشت. در واقع، فاجعه سقوط در باغ عدن آغاز شد و اين سقوط سر آغاز حوادثي است که تا کنون بر روي زمين اتفاق افتاده اند. گناه انسان را از خدا جدا ساخت و بدون خدا دنيا دستخوش هلاکت و گرداب ابدي شد. اگر خدا اجازه ورود حتي يک گناهکار را به آسمان بدهد رنج و مرگ آسمان را فرا ميگيرد و اين خواست خدا نيست. اين قلب خدا را مي شکند: انسانهايي را که آفريد و بسيار دوست ميداشت از او جدا شدند. در نتيجه انسان مرگ را انتخاب کرد. آه که چه افتضاحي! ضرب المثلي ميگويد: «بر عليه مرگ هيچ درماني وجود ندارد.» حتي در باغ عدن. اما شايد خدا راه چاره را بداند!؟ راه نجات – خدا پسرش را فرستاد خدا نقشه نجات انسان را - هر چند مهرمانه – درست بعد از فاجعه سقوط اعلام ميکند: « در بين تو و زن کينه مي‌گذارم. نسل او و نسل تو هميشه دشمن هم خواهند بود. او سر تو را خواهد کوبيد و تو پاشنه او را خواهي گزيد.» (پيدايش فصل 3 آيه 15). در نبوت هاي پي در پي آمدن منجي عالم اعلام شدند، بطور مثال: «او را خواهم ديد، امّا نه حالا، او را تماشا خواهم کرد، ولي نه از نزديک. پادشاهي همچون ستاره‌اي درخشان در اسرائيل ظهور خواهد نمود. او رهبران موآب را شکست مي‌دهد. مردم آشوبگر را سرکوب مي‌کند» (اعداد فصل 24 آيه 17). «اي بيت لحم افراته، گرچه تو از کوچکترين شهرهاي يهودا هستي، ولي از تو پيشوايي ظهور مي‌کند که نسل او از قديم وجود داشته است. او بر قوم اسرائيل حکمراني خواهد کرد.» (ميکاه فصل 5 آيه 2). آخرين خبر در مورد تولد و نام فرزند آسماني را يک فرشته به يوسف اعلام ميکند: «اي يوسف پسر داود، از بردن مريم به خانه خود نترس‌. زيرا آنچه در رحم او است از روح‌القدس است‌.  او پسري به دنيا خواهد آورد و تو او را عيسي خواهي ناميد زيرا او قوم خود را از گناهانشان رهايي خواهد داد‌‌‌.» (متي فصل 1 آيات 20 و 21). در طول تاريح انسانهاي زيادي بودند که نامشان به ثبت رسيده است: امپراطوران و شاهان، شاعران و فيلسوفان، تجار و شعبده بازان، نيکان و بدان. هرگز جهان خداوندي را نديد – مگر در کزيستمس. نوزاد در گهواره همانند خداوندي نبود که يونانيان بر روي کوه المپ و يا قبايل ژرمن در والهال تصور مي کردند. او تنها کسي است که ادعا کرد: من خالق عالم هستم و همه چيز توسط من آفريده شده است (يوحنا فصل 1 آيات 1 تا 3)؛ «من راه و راستي و حيات هستم» .(يوحنا فصل 14 آيه 6). «من شبان نيکو هستم». (يوحنا فصل 10 آيه 11). «من در هستم» [بسوي آسمان] (يوحنا فصل 10 آيه 9). آيا او چه راهي را در جهان پيش گرفت؟ آيا او با طبل و شيپور و يا صداي رعد آمد؟ آيا او با لشکرهاي آسماني آمد؟ خير! خدا زن باکره اي مريم نام را انتخاب کرد تا پسر انسان را بدنيا آورد. از اين طريق يهوديان را نيز که در انتظار مسيح موعودي که از انبيا شنيده بودند متعجب ساخت: «زيرا پادشاه شما با پيروزي مي‌آيد». (زکريا فصل 9 آيه 9)، و يا «او تمام اين امپراتوري‌ها را بکلّي از بين ميبرد» (دانيال فصل 2 آيه 44). يهوديان انتظار نوزادي در گهواره را نمي کشيدند، بلکه انتظار يک پادشاه را داشتند! او مي باست با اقتدار اشغالگران رومي را از اسرائيل بيرون مي راند، در اورشليم اقامت مي گزيد و کاهنان و معلمين يهود را به وزارت مي گماشت. اما عيسي آنچنانکه يهوديان انتظار داشتند نيامد، به همين دليل آنها او را رد کردند. آنها نوشته هاي انبيا را نديده گرفتند که ميگفتند: «براي ما فرزندي زاييده، پسري به ما داده شده است و او بر ما سلطنت خواهد کرد» (اشعيا فصل 9 آيه 6). اين موضوع که در ابديت ما در آسمان و يا در جهنم بسر ببريم به او بستگي داشت. گهواره (نماد آمدن مسيح به جهان مي باشد). صليب (نماد نجات انسان که از طريق  عيسي بر روي صليب بدست آمد). تاج (نماد بازگشت مسيح به عنوان پادشاه اين جهان مي باشد). صليب بدون گهواره! تاج بدون صليب! بدون گهواره و صليب امکان ورود به آسمان براي ما نبود! به همين دليل بايد ابتدا کريسمس مي آمد! چه چيز صليب آزاردهنده است؟ مخالفان مسيحيت هميشه سوال مي کنند: چرا مرگ دلخراش بر روي صليب؟ چرا محور ايمان شما يک وسيله اعدام مي باشد. آيا خدا قادر به انجام يک راه ساده تر براي آشتي با انسان نبود؟ چرا مسير اين آشتي بر اساس مرگ، رنج و جدايي مي باشد؟ آيا کمي ملايمت زيباتر و موثرتر نمي بود؟ آيا خداوند تمي توانست چشمان خود را بر روي معايب ما ببندد؟ اين چرا ها انجام پذير نميباشند زيرا که گناه را کم رنگ مي کنند و اين يک بيماري در عصر ما ميباشد. نجات فقط از طريق صليب انجام پذير مي نمود و نه از هيچ کتاب و فلسفه اي. صليب نشان ميدهد که گناه چه شکاف عميقي ما بين خدا و انسان ايجاد کرده است. اين سقوط عميق جهنم را به ارمغان آورده است (متي فصل 5 آيه 29).  صليب نمايانگر اين واقعيت ميباشد که خدا چگونه به خاطر محبت پايدار خود پسر يگانه خود را در راه ما قرباني نمود. صليب مسيح نشان نزول خدا مي باشد. خداوند آسمانها و کليه هستي بدون مقاومت براي پرداخت گناهان ما  اجازه  داد که او را به صليب بکشند! و از اين طريق مسيح ميتواند همگان را بسوي خويش دعوت نمايد: « کسي را که پيش من مي‌آيد بيرون نخواهم کرد‌» (يوحنا فصل 6 آيه 37). به عبارت ديگر: هر که نزد او نيايد زندگي ابدي را از دست خواهد داد! صليب همچنين خط بطلاني به کليه تلاش هاي انساني براي دستيابي به نجات و ورود به آسمان ميکشد. به همين دليل عيسي با قاطعيت ادعا نمود که: « هيچ کس جز به وسيلة من نزد پدر نمي‌آيد‌» (يوحنا فصل 14 آيه 6). کليه اديان سرابي در بيابان زندگي انسانهاي گمشده ميباشند. کريسمس و پيام صليب نجات فوق العاده اي را به ارمغان مي آورند: « زيرا پسر انسان آمده است تا گمشده را نجات بخشد» (متي فصل 18 آيه 11). او بازميگردد مسيح ديگر بار به اين جهان باز خواهد گشت. اما اينبار نه بصورت يک نوزاد در گهواره، بلکه بصورت يک پادشاه، داور و رهبر جهان. اين در متي فصل 24 آيه 30 بطور واضح گفته شده است: « پس از آن، علامت پسر انسان در آسمان ظاهر مي‌شود و همه ملل عالم سوگواري خواهند کرد و پسر انسان را خواهند ديد که با قدرت و جلال عظيم بر ابرهاي آسمان مي‌آيد‌.» چه شادي عظيمي! آفريننده جهان ظهور خواهد کرد! منجي عالم مي آيد! اما چرا در مکاشفه فصل 1 آيه 7 گفته شده است: « همه اقوام جهان به خاطر او سوگواري خواهند کرد‌.» چرا فرياد ميزنند؟ «به کوه و صخره‌ها مي‌گفتند: «به روي ما بيفتيد و ما را از چهرهً تخت نشين و از خشم و غضب بره پنهان کنيد!» (مکاشفه فصل 6 آيه 16)؟ تعداد زيادي از مردمان در اين لحظات حساس به دعوت مسيح جواب «نه» خواهند داد! به همين علت نجات ابدي را از دست داده  و فرياد و شيون خواهند کرد. اکثر انسانها راههايي را انتخاب مي کنند که مسيح در آنها نقشي ندارد. در اين زمينه تفکرات نوآورانه بسياري آمده است. بطور مثال هنرپيشه آمريکايي شرلي مکلين که به همراه سگش در مزرعه اي زندگي ميکند گفته است: « من و سگم تري خداي خودمان را در کنارمان داريم – او در تناسخ خداي مصري بنام آنوبيس است که نيم تنه او شبيه سگ مي باشد. اين شايد عجيب به نظر برسد ولي تري و من در زندگي گذشته مان هر دو در مصر باستان زندگي مي کرديم. او يک حيوان خدا صفت و من يک شاهزاده بودم که در اين زندگي دوباره به يکديگر رسيده ايم.» مسيح دوباره به اين جهان باز ميگردد: يوحناي رسول در مکاشفه فصل 1 آيه 7 مينويسد.«ببين او با ابرها مي‌آيد! همه و از جمله آن کساني که به او نيزه زدند او را خواهند ديد و همه اقوام جهان به خاطر او سوگواري خواهند کرد‌«. زمانيکه نيل آرمسترانگ در 20 جولاي 1969 بعنوان اولين انساني که پا بر روي ماه گذاشت، 500 ميليون انسان در تلويزيون مشاهده گر اين واقعه تاريخي بودند و زماني که ليدي دايانا در يک حادثه رانندگي جان خود را از دست داد، در لندن در تاريخ 6.سپتامبر 1997 تشيع جنازه بي صابقه اي براي او برگزار شد که 2.5 ميليارد انسان در تلويزيون آنرا دنبال ميکردند – تقريبا چهل درصد مردم دنيا! به همين دليل اين تشيع جنازه اولين تشيع جنازه جهاني بود. اما براي بازگشت مسيح احتياج به دوربين نيست زيرا که همه مردم جهان بازگشت او را «بطور زنده» خواهند ديد. نه فقط زندگان بلکه همه انسانها در همه اعصار. سپس تنها يک سوال پيش مي آيد: متعلق به کدام گروه ميباشم؟ به پارسايان يا به گمراهان؟ مسيح بطور ناگهاني مي آيد: «ظهور پسر انسان مانند ظاهر شدن برق لامع از آسمان است که وقتي از شرق ظاهر شود تا غرب را روشن مي‌سازد‌» (متي فصل 24 آيه 27). او در يک چشم به هم زدن در تمام دنيا ديده خواهد شد. روز يا شب؟ جواب را در لوقا فصل 17 آيه 34 ميخوانيم: «بدانيد که در آن شب از دو نفر که در يک بستر هستند يکي را مي‌برند و ديگري را مي‌گذارند‌.» آيا او شب هنگام مي آيد؟ در دو آيه بعدي ميخوانيم: « از دو مردي که در مزرعه باشند ( = وضعيت روز!) يکي برداشته مي‌شود ديگري در جاي خود مي‌ماند‌.» کمان نميبرم که کاشف آمريکا کلمبوس اين قسمت از کتابمقدس را خوانده بود، زيرا اگر چنين بود ميتوانست با خواندن اين واقعه که بازگشت مسيح هم در روز و هم در شب اتفاق خواهد افتاد او را متوجه اين حقيقت مي ساخت که چنين چيزي فقط روي يک کره امکانپذير مي باشد. اين دو آيه همچنان گوياي مطلب ديگري ميباشند. در زمان بازگشت مسيح دو گروه از مردمان يافت ميشوند: فرقي بين خواسته شدگان و ناخواستگان وجود دارد و اين يک مشکل اساسي ميباشد که اين سوال را به ميان مي آورد: آيا من به پارسايان تعلق دارم يا به گمراهان؟ آيا تصميم گرفته اي؟ خداوند انسانها را با اراده آزاد آفريده است و اين امر تفاوت اساسي مابين انسان و حيوان ميباشد. با اراده آزاد تصميم مي گيريم که دور از خدا و يا نزديک به او باشيم. خدا راه رسيدن به آسمان را از طريق مسيح براي ما هموار ساخته است ولي متاسفانه در کتابمقدس ميخوانيم که بسياري از اين مسير عبور نخواهند کرد. خدا چه ميتواند بکند؟ اگر او اراده آزاد را از ما بگيرد، در حقيقت شخصيت ما را از ما گرفته است و انسان تبديل به يک عروسک خيمه شب بازي و يا يک کامپيوتري ميشود که فقط عملي را انجام ميدهد که برنامه ريزي شده باشد. در صورتيکه اراده آزاد بخش مهمي از شخصيت ما در اين دنيا و در دنياي آخرت ميباشد. پس آخرت ما بستگي به تصميم ما دارد. آيا براي آن روز آمادگي داريم؟ در مثل ده باکره عيسي مسيح ضرورت آمادگي ما را يادآور ميشود. او خاطر نشان ميسازد: هر ده باکره به آمدن داماد و جشن عروسي ايمان داشتند اما فقط پنج نفراز آنها آمادگي رسيدن به هدف را داشتند و عيسي به پنج نفر باقيمانده گفت: «من شما را نمي شناسم!» (متي فصل 25 آيه 12). و آنان ابديت را از دست دادند. آنچنانکه هاينريش کمر ميگويد: «انسان ميتواند حتي در جهنم خواب بماند!» و همينطور هرمن بتزل هشدار ميدهد: «ميتوان تمام صندلي هاي کليسا را پر کرد و با اينهال ابديت را از دست داد.» ايمانداراني که فقط به دلايل و شواهد و اثبات حقايق اکتفا مي کنند ولي در زندگي شخصي خود عمل نميکنند آخرت خويش را به خطر مي اندازند. هر سه و يا هيچکدام هر ساله انسانها در کريسمس تولد مسيح نوزاد در گهواره را جشن ميگيرند و اغلب همه چيز به همينجا ختم ميشود ولي اين سه (گهواره، صليب و تاج) از هم جدا نيستند. گهواره به مسيح تجسم يافته تعلق دارد و صليب نمايانگر مصائب ، مرگ و برخواستن از مردگان ميباشد، اما تاج نمايانگر پادشاهي و بازگشت او براي همگان ميباشد. اين نقشه خدا براي نجات انسان از همان ابتدا در مقابل اين فاجعه ميباشد. جهنم، آخرين فاجعه اي ميباشد که انسان بدون مسيح تجربه خواهد کرد. متاسفانه اين فاجعه به نابودي و مرگ ابدي تعداد بسيار زيادي خواهد انجاميد که تا کنون در دنيا صابقه نداشته است! در کريسمس و همچنين همه روزه خدا از ما ميپرسد که آيا هديه «گهواره» صليب و تاج را ميپذيريم. اگر جواب ما به اين سوال مثبت باشد گناهان ما از طريق مسيح ديگر به حساب ما گذاشته نخواهند شد. شما ميتوانيد اينچنين دعا کنيد: «عيسي مسيح، امروز خواندم که فقط از طريق تو به آسمان راه مي يابم. من ميخواهم به آسمان نزد تو بيايم. مرا از عذاب جهنم برهان. تو بخاطر محبت پايدارت بر روي صليب جريمه گناهان مرا پرداختي. تو همه گناهان مرا ميبيني. تو همه گناهان مرا که بخاطر دارم و حتي گناهاني را که فراموش کرده ام را ميداني. تو از اعماق قلب من باخبري. زندگي من همانند يک کتاب در برابر تو باز است. من نمي توانم آنچنانکه هستم به حضور تو در آسمان بيايم. تمنا ميکنم گناهانم را که از روي پشيماني به حضورت آورده ام را ببخشي و وارد زندگي من شوي و زندگي مرا تازه گرداني. کمکم کن تا عاداتي را که از تو نيستند را کنار بگذارم و به من عادات جديدي را که مورد تاييد توست هديه بده. کمکم کن تا کلام تو را بفهمم و به من يک قلب مطيع عطا فرما تا بتوانم اعمالي را انجام دهم که مقبول توباشند. از اين لحظه تو پادشاه زندگي من باش. من ميخواهم بدنبال تو بيايم، لطفا راهي را که در زندگي بايد بروم را به من نشان بده. ممنونم که مرا شنيدي، تو را شکر مي کنم که فرزند خدا شده ام و روزي در آسمان به نزد تو خواهم آمد. آمين.» پروفسور دکتر ورنر گيت

Prof. Dr. Werner Gitt erklärt in dieser Schrift den Heilsplan Gottes - angefangen bei der Geburt Jesu (Krippe), über seinen Tod (Kreuz), bis hin zur Entrückung und ewigen Herrlichkeit (Krone). Gott schuf Abhilfe für die "Urkatastrophe" der Menschheit, den Sündenfall. Wie in der Bibel vorhergesagt, sandte er seinen Sohn auf die Erde. "Nie aber hat die Welt einen Gott gesehen - bis es Weihnachten wurde." Das Kreuz wurde für Kritiker zum Anstoß. Sie verstehen nicht, wie ein "Hinrichtungsinstrument" zum Zentrum eines Glaubens werden kann. Prof. Dr. Gitt sieht diese Kritik als Indiz, dass die Menschen ihr Sündenbewusstsein verloren haben: Es gab keinen anderen Weg für die Rettung des Menschen, weil die Trennung zwischen Gott und uns durch die Sünde so groß ist. Wenn Jesus einmal wieder kommt, wird man ihn als König erkennen. Dann wird die Menschheit zweigeteilt sein in Angenommene und Verworfene. Für diejenigen, die Jesus in ihr Leben aufnehmen wollen, gibt es ein vorformuliertes Gebet, das ihnen dabei hilft. Dieses Traktat eignet sich besonders gut zur Weitergabe an suchende Menschen! ،گهوارهصلیب و تاج فاجعه هر روزه حوادث متعددي در دنياي ما بوقوع مي پيوندند: در سال 2004 يکصد و شصت هزار نفر جان خود را در سونامي از دست دادند، غرق کشتي تيتانيک باعث کشته شدن هزار و پانصد و بيست و دو نفر شد، جنگ جهاني دوم پنجاه ميليون قرياني بر جاي گذاشت. در واقع، فاجعه سقوط در باغ عدن آغاز شد و اين سقوط سر آغاز حوادثي است که تا کنون بر روي زمين اتفاق افتاده اند. گناه انسان را از خدا جدا ساخت و بدون خدا دنيا دستخوش هلاکت و گرداب ابدي شد. اگر خدا اجازه ورود حتي يک گناهکار را به آسمان بدهد رنج و مرگ آسمان را فرا ميگيرد و اين خواست خدا نيست. اين قلب خدا را مي شکند: انسانهايي را که آفريد و بسيار دوست ميداشت از او جدا شدند. در نتيجه انسان مرگ را انتخاب کرد. آه که چه افتضاحي! ضرب المثلي ميگويد: «بر عليه مرگ هيچ درماني وجود ندارد.» حتي در باغ عدن. اما شايد خدا راه چاره را بداند!؟ راه نجات – خدا پسرش را فرستاد خدا نقشه نجات انسان را - هر چند مهرمانه – درست بعد از فاجعه سقوط اعلام ميکند: « در بين تو و زن کينه مي‌گذارم. نسل او و نسل تو هميشه دشمن هم خواهند بود. او سر تو را خواهد کوبيد و تو پاشنه او را خواهي گزيد.» (پيدايش فصل 3 آيه 15). در نبوت هاي پي در پي آمدن منجي عالم اعلام شدند، بطور مثال: «او را خواهم ديد، امّا نه حالا، او را تماشا خواهم کرد، ولي نه از نزديک. پادشاهي همچون ستاره‌اي درخشان در اسرائيل ظهور خواهد نمود. او رهبران موآب را شکست مي‌دهد. مردم آشوبگر را سرکوب مي‌کند» (اعداد فصل 24 آيه 17). «اي بيت لحم افراته، گرچه تو از کوچکترين شهرهاي يهودا هستي، ولي از تو پيشوايي ظهور مي‌کند که نسل او از قديم وجود داشته است. او بر قوم اسرائيل حکمراني خواهد کرد.» (ميکاه فصل 5 آيه 2). آخرين خبر در مورد تولد و نام فرزند آسماني را يک فرشته به يوسف اعلام ميکند: «اي يوسف پسر داود، از بردن مريم به خانه خود نترس‌. زيرا آنچه در رحم او است از روح‌القدس است‌.  او پسري به دنيا خواهد آورد و تو او را عيسي خواهي ناميد زيرا او قوم خود را از گناهانشان رهايي خواهد داد‌‌‌.» (متي فصل 1 آيات 20 و 21). در طول تاريح انسانهاي زيادي بودند که نامشان به ثبت رسيده است: امپراطوران و شاهان، شاعران و فيلسوفان، تجار و شعبده بازان، نيکان و بدان. هرگز جهان خداوندي را نديد – مگر در کزيستمس. نوزاد در گهواره همانند خداوندي نبود که يونانيان بر روي کوه المپ و يا قبايل ژرمن در والهال تصور مي کردند. او تنها کسي است که ادعا کرد: من خالق عالم هستم و همه چيز توسط من آفريده شده است (يوحنا فصل 1 آيات 1 تا 3)؛ «من راه و راستي و حيات هستم» .(يوحنا فصل 14 آيه 6). «من شبان نيکو هستم». (يوحنا فصل 10 آيه 11). «من در هستم» [بسوي آسمان] (يوحنا فصل 10 آيه 9). آيا او چه راهي را در جهان پيش گرفت؟ آيا او با طبل و شيپور و يا صداي رعد آمد؟ آيا او با لشکرهاي آسماني آمد؟ خير! خدا زن باکره اي مريم نام را انتخاب کرد تا پسر انسان را بدنيا آورد. از اين طريق يهوديان را نيز که در انتظار مسيح موعودي که از انبيا شنيده بودند متعجب ساخت: «زيرا پادشاه شما با پيروزي مي‌آيد». (زکريا فصل 9 آيه 9)، و يا «او تمام اين امپراتوري‌ها را بکلّي از بين ميبرد» (دانيال فصل 2 آيه 44). يهوديان انتظار نوزادي در گهواره را نمي کشيدند، بلکه انتظار يک پادشاه را داشتند! او مي باست با اقتدار اشغالگران رومي را از اسرائيل بيرون مي راند، در اورشليم اقامت مي گزيد و کاهنان و معلمين يهود را به وزارت مي گماشت. اما عيسي آنچنانکه يهوديان انتظار داشتند نيامد، به همين دليل آنها او را رد کردند. آنها نوشته هاي انبيا را نديده گرفتند که ميگفتند: «براي ما فرزندي زاييده، پسري به ما داده شده است و او بر ما سلطنت خواهد کرد» (اشعيا فصل 9 آيه 6). اين موضوع که در ابديت ما در آسمان و يا در جهنم بسر ببريم به او بستگي داشت. گهواره (نماد آمدن مسيح به جهان مي باشد). صليب (نماد نجات انسان که از طريق  عيسي بر روي صليب بدست آمد). تاج (نماد بازگشت مسيح به عنوان پادشاه اين جهان مي باشد). صليب بدون گهواره! تاج بدون صليب! بدون گهواره و صليب امکان ورود به آسمان براي ما نبود! به همين دليل بايد ابتدا کريسمس مي آمد! چه چيز صليب آزاردهنده است؟ مخالفان مسيحيت هميشه سوال مي کنند: چرا مرگ دلخراش بر روي صليب؟ چرا محور ايمان شما يک وسيله اعدام مي باشد. آيا خدا قادر به انجام يک راه ساده تر براي آشتي با انسان نبود؟ چرا مسير اين آشتي بر اساس مرگ، رنج و جدايي مي باشد؟ آيا کمي ملايمت زيباتر و موثرتر نمي بود؟ آيا خداوند تمي توانست چشمان خود را بر روي معايب ما ببندد؟ اين چرا ها انجام پذير نميباشند زيرا که گناه را کم رنگ مي کنند و اين يک بيماري در عصر ما ميباشد. نجات فقط از طريق صليب انجام پذير مي نمود و نه از هيچ کتاب و فلسفه اي. صليب نشان ميدهد که گناه چه شکاف عميقي ما بين خدا و انسان ايجاد کرده است. اين سقوط عميق جهنم را به ارمغان آورده است (متي فصل 5 آيه 29).  صليب نمايانگر اين واقعيت ميباشد که خدا چگونه به خاطر محبت پايدار خود پسر يگانه خود را در راه ما قرباني نمود. صليب مسيح نشان نزول خدا مي باشد. خداوند آسمانها و کليه هستي بدون مقاومت براي پرداخت گناهان ما  اجازه  داد که او را به صليب بکشند! و از اين طريق مسيح ميتواند همگان را بسوي خويش دعوت نمايد: « کسي را که پيش من مي‌آيد بيرون نخواهم کرد‌» (يوحنا فصل 6 آيه 37). به عبارت ديگر: هر که نزد او نيايد زندگي ابدي را از دست خواهد داد! صليب همچنين خط بطلاني به کليه تلاش هاي انساني براي دستيابي به نجات و ورود به آسمان ميکشد. به همين دليل عيسي با قاطعيت ادعا نمود که: « هيچ کس جز به وسيلة من نزد پدر نمي‌آيد‌» (يوحنا فصل 14 آيه 6). کليه اديان سرابي در بيابان زندگي انسانهاي گمشده ميباشند. کريسمس و پيام صليب نجات فوق العاده اي را به ارمغان مي آورند: « زيرا پسر انسان آمده است تا گمشده را نجات بخشد» (متي فصل 18 آيه 11). او بازميگردد مسيح ديگر بار به اين جهان باز خواهد گشت. اما اينبار نه بصورت يک نوزاد در گهواره، بلکه بصورت يک پادشاه، داور و رهبر جهان. اين در متي فصل 24 آيه 30 بطور واضح گفته شده است: « پس از آن، علامت پسر انسان در آسمان ظاهر مي‌شود و همه ملل عالم سوگواري خواهند کرد و پسر انسان را خواهند ديد که با قدرت و جلال عظيم بر ابرهاي آسمان مي‌آيد‌.» چه شادي عظيمي! آفريننده جهان ظهور خواهد کرد! منجي عالم مي آيد! اما چرا در مکاشفه فصل 1 آيه 7 گفته شده است: « همه اقوام جهان به خاطر او سوگواري خواهند کرد‌.» چرا فرياد ميزنند؟ «به کوه و صخره‌ها مي‌گفتند: «به روي ما بيفتيد و ما را از چهرهً تخت نشين و از خشم و غضب بره پنهان کنيد!» (مکاشفه فصل 6 آيه 16)؟ تعداد زيادي از مردمان در اين لحظات حساس به دعوت مسيح جواب «نه» خواهند داد! به همين علت نجات ابدي را از دست داده  و فرياد و شيون خواهند کرد. اکثر انسانها راههايي را انتخاب مي کنند که مسيح در آنها نقشي ندارد. در اين زمينه تفکرات نوآورانه بسياري آمده است. بطور مثال هنرپيشه آمريکايي شرلي مکلين که به همراه سگش در مزرعه اي زندگي ميکند گفته است: « من و سگم تري خداي خودمان را در کنارمان داريم – او در تناسخ خداي مصري بنام آنوبيس است که نيم تنه او شبيه سگ مي باشد. اين شايد عجيب به نظر برسد ولي تري و من در زندگي گذشته مان هر دو در مصر باستان زندگي مي کرديم. او يک حيوان خدا صفت و من يک شاهزاده بودم که در اين زندگي دوباره به يکديگر رسيده ايم.» مسيح دوباره به اين جهان باز ميگردد: يوحناي رسول در مکاشفه فصل 1 آيه 7 مينويسد.«ببين او با ابرها مي‌آيد! همه و از جمله آن کساني که به او نيزه زدند او را خواهند ديد و همه اقوام جهان به خاطر او سوگواري خواهند کرد‌«. زمانيکه نيل آرمسترانگ در 20 جولاي 1969 بعنوان اولين انساني که پا بر روي ماه گذاشت، 500 ميليون انسان در تلويزيون مشاهده گر اين واقعه تاريخي بودند و زماني که ليدي دايانا در يک حادثه رانندگي جان خود را از دست داد، در لندن در تاريخ 6.سپتامبر 1997 تشيع جنازه بي صابقه اي براي او برگزار شد که 2.5 ميليارد انسان در تلويزيون آنرا دنبال ميکردند – تقريبا چهل درصد مردم دنيا! به همين دليل اين تشيع جنازه اولين تشيع جنازه جهاني بود. اما براي بازگشت مسيح احتياج به دوربين نيست زيرا که همه مردم جهان بازگشت او را «بطور زنده» خواهند ديد. نه فقط زندگان بلکه همه انسانها در همه اعصار. سپس تنها يک سوال پيش مي آيد: متعلق به کدام گروه ميباشم؟ به پارسايان يا به گمراهان؟ مسيح بطور ناگهاني مي آيد: «ظهور پسر انسان مانند ظاهر شدن برق لامع از آسمان است که وقتي از شرق ظاهر شود تا غرب را روشن مي‌سازد‌» (متي فصل 24 آيه 27). او در يک چشم به هم زدن در تمام دنيا ديده خواهد شد. روز يا شب؟ جواب را در لوقا فصل 17 آيه 34 ميخوانيم: «بدانيد که در آن شب از دو نفر که در يک بستر هستند يکي را مي‌برند و ديگري را مي‌گذارند‌.» آيا او شب هنگام مي آيد؟ در دو آيه بعدي ميخوانيم: « از دو مردي که در مزرعه باشند ( = وضعيت روز!) يکي برداشته مي‌شود ديگري در جاي خود مي‌ماند‌.» کمان نميبرم که کاشف آمريکا کلمبوس اين قسمت از کتابمقدس را خوانده بود، زيرا اگر چنين بود ميتوانست با خواندن اين واقعه که بازگشت مسيح هم در روز و هم در شب اتفاق خواهد افتاد او را متوجه اين حقيقت مي ساخت که چنين چيزي فقط روي يک کره امکانپذير مي باشد. اين دو آيه همچنان گوياي مطلب ديگري ميباشند. در زمان بازگشت مسيح دو گروه از مردمان يافت ميشوند: فرقي بين خواسته شدگان و ناخواستگان وجود دارد و اين يک مشکل اساسي ميباشد که اين سوال را به ميان مي آورد: آيا من به پارسايان تعلق دارم يا به گمراهان؟ آيا تصميم گرفته اي؟ خداوند انسانها را با اراده آزاد آفريده است و اين امر تفاوت اساسي مابين انسان و حيوان ميباشد. با اراده آزاد تصميم مي گيريم که دور از خدا و يا نزديک به او باشيم. خدا راه رسيدن به آسمان را از طريق مسيح براي ما هموار ساخته است ولي متاسفانه در کتابمقدس ميخوانيم که بسياري از اين مسير عبور نخواهند کرد. خدا چه ميتواند بکند؟ اگر او اراده آزاد را از ما بگيرد، در حقيقت شخصيت ما را از ما گرفته است و انسان تبديل به يک عروسک خيمه شب بازي و يا يک کامپيوتري ميشود که فقط عملي را انجام ميدهد که برنامه ريزي شده باشد. در صورتيکه اراده آزاد بخش مهمي از شخصيت ما در اين دنيا و در دنياي آخرت ميباشد. پس آخرت ما بستگي به تصميم ما دارد. آيا براي آن روز آمادگي داريم؟ در مثل ده باکره عيسي مسيح ضرورت آمادگي ما را يادآور ميشود. او خاطر نشان ميسازد: هر ده باکره به آمدن داماد و جشن عروسي ايمان داشتند اما فقط پنج نفراز آنها آمادگي رسيدن به هدف را داشتند و عيسي به پنج نفر باقيمانده گفت: «من شما را نمي شناسم!» (متي فصل 25 آيه 12). و آنان ابديت را از دست دادند. آنچنانکه هاينريش کمر ميگويد: «انسان ميتواند حتي در جهنم خواب بماند!» و همينطور هرمن بتزل هشدار ميدهد: «ميتوان تمام صندلي هاي کليسا را پر کرد و با اينهال ابديت را از دست داد.» ايمانداراني که فقط به دلايل و شواهد و اثبات حقايق اکتفا مي کنند ولي در زندگي شخصي خود عمل نميکنند آخرت خويش را به خطر مي اندازند. هر سه و يا هيچکدام هر ساله انسانها در کريسمس تولد مسيح نوزاد در گهواره را جشن ميگيرند و اغلب همه چيز به همينجا ختم ميشود ولي اين سه (گهواره، صليب و تاج) از هم جدا نيستند. گهواره به مسيح تجسم يافته تعلق دارد و صليب نمايانگر مصائب ، مرگ و برخواستن از مردگان ميباشد، اما تاج نمايانگر پادشاهي و بازگشت او براي همگان ميباشد. اين نقشه خدا براي نجات انسان از همان ابتدا در مقابل اين فاجعه ميباشد. جهنم، آخرين فاجعه اي ميباشد که انسان بدون مسيح تجربه خواهد کرد. متاسفانه اين فاجعه به نابودي و مرگ ابدي تعداد بسيار زيادي خواهد انجاميد که تا کنون در دنيا صابقه نداشته است! در کريسمس و همچنين همه روزه خدا از ما ميپرسد که آيا هديه «گهواره» صليب و تاج را ميپذيريم. اگر جواب ما به اين سوال مثبت باشد گناهان ما از طريق مسيح ديگر به حساب ما گذاشته نخواهند شد. شما ميتوانيد اينچنين دعا کنيد: «عيسي مسيح، امروز خواندم که فقط از طريق تو به آسمان راه مي يابم. من ميخواهم به آسمان نزد تو بيايم. مرا از عذاب جهنم برهان. تو بخاطر محبت پايدارت بر روي صليب جريمه گناهان مرا پرداختي. تو همه گناهان مرا ميبيني. تو همه گناهان مرا که بخاطر دارم و حتي گناهاني را که فراموش کرده ام را ميداني. تو از اعماق قلب من باخبري. زندگي من همانند يک کتاب در برابر تو باز است. من نمي توانم آنچنانکه هستم به حضور تو در آسمان بيايم. تمنا ميکنم گناهانم را که از روي پشيماني به حضورت آورده ام را ببخشي و وارد زندگي من شوي و زندگي مرا تازه گرداني. کمکم کن تا عاداتي را که از تو نيستند را کنار بگذارم و به من عادات جديدي را که مورد تاييد توست هديه بده. کمکم کن تا کلام تو را بفهمم و به من يک قلب مطيع عطا فرما تا بتوانم اعمالي را انجام دهم که مقبول توباشند. از اين لحظه تو پادشاه زندگي من باش. من ميخواهم بدنبال تو بيايم، لطفا راهي را که در زندگي بايد بروم را به من نشان بده. ممنونم که مرا شنيدي، تو را شکر مي کنم که فرزند خدا شده ام و روزي در آسمان به نزد تو خواهم آمد. آمين.» پروفسور دکتر ورنر گيت

Prof. Dr. Werner Gitt erklärt in dieser Schrift den Heilsplan Gottes - angefangen bei der Geburt Jesu (Krippe), über seinen Tod (Kreuz), bis hin zur Entrückung und ewigen Herrlichkeit (Krone). Gott schuf Abhilfe für die "Urkatastrophe" der Menschheit, den Sündenfall. Wie in der Bibel vorhergesagt, sandte er seinen Sohn auf die Erde. "Nie aber hat die Welt einen Gott gesehen - bis es Weihnachten wurde." Das Kreuz wurde für Kritiker zum Anstoß. Sie verstehen nicht, wie ein "Hinrichtungsinstrument" zum Zentrum eines Glaubens werden kann. Prof. Dr. Gitt sieht diese Kritik als Indiz, dass die Menschen ihr Sündenbewusstsein verloren haben: Es gab keinen anderen Weg für die Rettung des Menschen, weil die Trennung zwischen Gott und uns durch die Sünde so groß ist. Wenn Jesus einmal wieder kommt, wird man ihn als König erkennen. Dann wird die Menschheit zweigeteilt sein in Angenommene und Verworfene. Für diejenigen, die Jesus in ihr Leben aufnehmen wollen, gibt es ein vorformuliertes Gebet, das ihnen dabei hilft. Dieses Traktat eignet sich besonders gut zur Weitergabe an suchende Menschen! Żłobek, Krzyż i Korona Prakatastrofa Katastrofy szaleją ciągle w naszym świecie: w grudniu 2004 roku tsunami spowodowało śmierć 160 tysięcy ludzi; Titanic zatonął, pogrążając w otchłani oceanu 1522 istnień ludzkich a liczba śmiertelnych ofiar drugiej wojny światowej osiągnęła 50 milionów. Prakatastrofą dla człowieka był jednak upadek w grzech w ogrodzie Eden. Ta katastrofa jest praprzyczyną wszy­stkich innnych kataklizmów i katastrof, jakie kiedykolwiek zadarzyły się na ziemi. Grzech oddzielił człowieka od Boga; bez Boga jednak człowiek wpadł w wir wiecznego zagubienia. Gdyby Bóg zezwolił na to, by do nieba dostał się chociażby jeden jedyny grzech, wtedy i tam dostęp znalazłyby cierpienie i śmierć, a tego Bóg nie chce. To łamie serce Boga; ludzie, których stworzył i kocha, odwracają się od niego. W ten sposób narazili się na śmierć. Jakie to stra­szne! Wszyscy znamy to przysłowie: „przeciwko śmierci nie urosło dotąd żadne zielsko”, nawet w raju. Ale może Bóg ma na śmierć jakiś środek zaradczy? Boski środek zaradczy – On posłał swego Syna Przecież Bóg już w raju miał gotowy plan ratunku i ujawnił go nam – aczkolwiek w sposób zaszyfrowyny – zaraz po upadku w grzech: „Wprowadzam nieprzyjaźń między ciebie a nie­wiastę, pomiędzy potomstwo twoje a potomstwo jej: ono zmiażdży ci głowę, a ty zmiażdżysz mu piętę” (Ks. Rodzaju 3,15). W niekończącym się łańcuchu proroczych wypowiedzi wskazuje się wciąż na przyjście Zbawcy, jak np.: „wschodzi gwiazda z Jakuba, a z Izraela podnosi się berło” (Ks. Liczb 24,17) „A ty, Betlejem Efrata, najmniejsze jesteś wśród plemion ludzkich! Z ciebie mi wyjdzie Ten, który będzie władał w Izraelu, a pochodzenie jego od początku, od dni wieczności” (Ks. Micheasza 5,1) Ostateczną zapowiedź Zbawcy przekazał anioł, obwieszczając Józefowi narodziny i imię niebiańskiego dziecka: „oto anioł Pański ukazał mu się we śnie, i rzekł: Józefie, synu Dawida, nie bój się wziąć do siebie Maryi, twej Małżonki; albowiem z Ducha Świętego jest to, co się w Niej poczęło. Porodzi Syna, któremu nadasz imię Jezus, on bowiem zbawi swój lud od grzechów” (Ew. Mateusza 1, 20-21). W przebiegu historii, na światowej scenie ludzkości, przewinęło się wiele osobistości, których nazwiska stały sie znane wśród ludzi: cesarze i królowie, poeci i filozofowie, duchowi przewodnicy i czarownicy, źli i dobrzy. Nigdy jednak świat nie widział Boga – aż do owego dnia Bożego Narodzenia. Dieciątko w Żłobku nie jest takim bogiem, jakiego sobie wyobrażali Grecy na Olympie lub Germanie w Walhalii. On jest tym Jedynym, który mógł powiedzieć: Jestem Stwórcą, za sprawą którego wszy­stko się stało (Ew. Jana 1,1+3); „Ja jestem ... prawdą” (Ew. Jana 14,6); „Ja jestem dobrym pasterzem” (Ew. Jana 10,11); „Ja jestem bramą [do nieba]” (Ew. Jana 10,9). W jaki sposób Jezus przybył na ten świat? Przybył tu z uderzeniem w kotły i zadęciem trąb, albo z grzmiącym hukiem? Nie! Bóg wybrał niezamężną kobietę z Izraela – Maryję, którą obdarzył łaską urodzenia temu światu Bożego Syna. Tym zaskoczył nawet Żydów, którym np. brzmiały ciągle w uszach prorocze słowa o swoim Mesjaszu: „Oto Król twój idzie do ciebie” (Ks. Zachariasza 9,9), albo „Zetrze i zniweczy ono wszystkie te królestwa” (Ks. Daniela 2,44). Żydzi nie oczekiwali zatem dziecka w Żłobku, tylko króla! Ten miał ukazać się w potędze władzy i przepędzić Rzymian z Izraela, miał urządzić swoją siedzibę w Jerozolimie, a najwyższych kapłanów i uczonych w piśmie mianować ministrami. Ale Jezus nie tak przybył na ten świat, dlatego Żydzi Go nie przyjęli. Przeoczyli te fragmenty Pisma, które mówią, że musi przybyć na ziemię jako dziecko: „Albowiem Dziecię nam się narodziło, Syn został nam dany” (Ks. Izajasza 9,5). Od Tego Jedynego zależy, czy wieczność spędzimy w niebie albo w piekle. Zbawiciela znaczą zatem trzy symbole: Żłobek (oznacza przyjście Jezusa na nasz świat) Krzyż (oznacza nasze zbawienie, które uzyskał dla nas poprzez śmierć na Krzyżu) Korona (oznacza panowanie Jezusa, po ponownym przyj­ściu jako Król). Nie ma Krzyża bez Żłobka! Nie ma Korony bez Krzyża! Bez Żłobka i bez Krzyża nie ma dla nas nieba! Dlatego najpierw musiało być Boże Narodzenie. Co irytuje w Krzyżu? Krytycy chrześcijaństwa stawiają wciąż to pytanie: Dlaczego taka brutalna śmierć na Krzyżu? W waszej wierze kręci się wszystko wokół tego narzędzia egzekucji. Nie mógł Bóg obrać jakiejś łagodniejszej drogi, by ludziom wskazać cel życia – niebo? Dlaczego droga pojednania wybrukowana musi być śmiercią, bólem, łzami i żałobą? Nie mogłoby to odbyć się w sposób przyjemniejszy, estetyczniej i bardziej stylowo? Może mógłby Bóg po prostu z przymróżeniem oka potraktować ludzkie ułomności? Wszystkie „może” nie załatwiają sprawy, gdyż bagatelizują grzech. A to wydaje mi się być chorobą naszych czasów. Tylko w Krzyżu potrafimy odczytać to, czego nie znajdziemy w żadnej książce filozofów i myślicieli: Krzyż ukazuje nam, jaką głęboką przepaść pomiędzy czło­wiekiem i Bogiem wyrwał upadek w grzech. Przepaść ta jest tak niezmierna, że jej konsekwencją jest piekło (Ew. Mateusza 5,29). Krzyż daje nam realistyczne wyobrażenie o tym, jak daleko posunął się Bóg w swej miłości do nas, mianowicie tak dalece, że z osobą swego Syna dosłownie wyrwał ze swojego serca to, co miał najukochańszego. Krzyż Jezusa jest największym poniżeniem Boga. Stwórca wszechświata i wszelkiego życia, nie próbująć się bronić, pozwala się uśmiercić jak przestępcę. Jakaż wysoka to cena za grzech! Za to jed­nak może Jezus zaprosić teraz każdego grzesznika do siebie: „tego, który do mnie przychodzi, precz nie odrzucę” (Ew. Jana 6,37). Ale obowiązuje również: Kto nie przyjdzie, jest zgubiony – nawet na zawsze! Krzyż oznacza także koniec wszystkich ludzkich dróg zbawienia. Dlatego Jezus mógł obwieścić wyłącznie tak: „Nikt nie przychodzi do Ojca inaczej, jak tylko przeze Mnie.” (Ew. Jana 14,6). W obliczu krzyża wszystkie religie są tylko błyszczącymi mirażami na pustyni zagubionej ludzkości. Bożonarodzeniowe poselstwo jest, łącznie z poselstwem Krzy­ża, jedynym w swoim rodzaju orędziem Zbawienia. „Albowiem Syn Człowieczy przyszedł ocalić to, co zginęło.” (Ew. Mateusza 18,11). On przyjdzie znowu Jezus przyjdzie po raz drugi na ten Świat. Wtedy jednak nie jako dziecko w żłobku, ale jako król, sędzia i władca świata. W Ew. Mateusza 24,30 zapowiedział to bardzo wyraźnie: „Wówczas ukaże się na niebie znak Syna Człowieczego, i wtedy będą narzekać wszystkie narody ziemi; i ujrzą Syna Człowieczego, przychodzącego na obłokach niebieskich z wielką mocą i chwałą.” Cóż za powód do radości! Przybywa Stwórca świata. Przychodzi Zbawca świata! Dlaczego jednak napisano w Piśmie: „I wtedy będą narzekać wszystkie narody ziemi”? Dlaczego krzyczą: „...do gór i do skał «Padnijcie na nas i zakryjcie nas przed obliczem Zasiadającego na tronie»” (Dzieje Apostolskie 6,16). Wielu za swego życia słyszało o tej koniecznej decyzji wyboru Jezusa, ale odpowiedziało wówczas „nie”! Teraz są straceni i nie mogą niczego zmienić. Jest nieodwracalnie za późno. Dlatego krzyczą i płaczą. Większość ludzi chodzi drogami, na których nie spotykają Jezusa. W tym zakresie pomysłowość człowieka jest nieograniczona. I tak na przykład, znana amerykańska aktorka Shirley MacLaine, która ze swoim psem Terry żyje na ranczo, powiedziała: „wspólnie z moim psem posiadamy nawet własnego boga – jest on mianowicie reinkarnacją egipskiego boga Anubisa, który przedstawiany jest w postaci psa. To brzmi może osobliwie, jednak ja i mój pies spędziliśmy już razem jedno życie w starym Egipcie. On jako bóg zwierząt, ja jako księżniczka. Życie połączyło nas teraz ponownie”. Jezus przyjdzie w widocznej postaci znowu: „Oto nadcho­dzi z obłokami, i ujrzy Go wszelkie oko i wszyscy, którzy Go przebodli. I będą Go opłakiwać wszystkie pokolenia ziemi.” (Apokalipsa Jana 1,7). Kiedy 20 lipca 1969 roku Neil A. Armstrong, jako pierwszy człowiek, postawił stopę na księżycu, śledziło to zdarzenie na ekranach telewizorów 500 milionów ludzi. Angielska księżniczka Diana zmarła w wyniku wypadku samochodowego. Kiedy 6 września 1997 roku w Londynie odbywał się jak dotąd największy pogrzeb w dziejach ludzkości, ceremonię oglądało 2,5 miliarda telewidzów – czterdzieści procent mieszkańców Ziemi. Dlatego ta uroczystość weszła do historii pod mianem pierwszego „globalnego pogrzebu”. Na przyjście Jezusa nie trzeba ustawiać kamer telewizyjnych. Wszyscy ludzie będą „na żywo” uczestniczyć w tym największym zdarzeniu w historii świata. Jezus będzie wówczas widoczny dla każdego. Dotyczy to nie tylko tych ludzi, którzy wtedy jeszcze będą żyli, ale wszystkich generacji historii ludzkości. Również czytelnicy tego tekstu będą tam obecni. Wtedy stawiać będziemy sobie tylko jedno pytanie: Do której grupy należę? Do rzeszy ocalonych czy tych zgubionych? Jezus przyjdzie niespodziewanie znowu: „Albowiem jak błyskawica zabłyśnie na wschodzie, a świeci aż na zacho­dzie, tak będzie z przyjściem Syna Człowieczego.” (Ew. Mateusza 24,27). W mgnieniu oka będzie jednocześnie widoczny na całej ziemi. O jakiej porze dnia to nastąpi? Odpowiedź czytamy w Ew. Łukasza 17,34: „Tej nocy dwóch będzie na jednym posłaniu: jeden będzie wzięty, a drugi zostawiony.” Czyli w nocy!? Dwa wersety dalej czytamy: „Dwóch będzie na roli (= w dzień); jeden będzie zabrany, a drugi pozostawiony.” Nie jest mi wiadomo, czy Kolumb znał te teksty. Z tego mógłby wówczas wnioskować: Jeżeli Jezus pojawi się ponownie na całej ziemi jednocześnie, i Biblia opisuje to raz jako zdarzenie w nocy i jednocześnie w ciągu dnia, to jest to możliwe tylko na kuli ziemskiej. Te dwa wersety ukazują coś jeszcze bardziej istotnego. W czasie ponownego przybycia Jezusa ludzkość podzieli się na dwie części. Rozróżni się pomiędzy ocalonymi i odrzuconymi. W ten sposób opisany jest właściwy problem ludzkości. Liczy się tylko jedno pytanie: należę do tych ocalonych albo do tych zgubionych? Decyzja zapadła? Bóg stworzył każdego człowieka jako osobowość, która dysponuje wolną wolą. To wyraźnie odróżnia nas od zwierząt. Wolna wola pozwala nam wybrać jedno z dwojga – oddalić się od Boga albo zbliżyć się do Niego. Bóg w Chrystusie zrobił wszy­stko, by wskazać nam drogę do Królestwa Niebieskiego. Jednak Biblia uczy nas wnikliwie i ostrzegawczo, że nie wszyscy idą tą wskazaną drogą. Co zatem mógłby Bóg uczynić? Pozbawiając nas wolnej woli, pozbawiłby nas własnej osobowości; stalibyśmy się maszynami, marionetkami, albo robotami, które pracują tylko według zaprogramowanego schematu. W tym życiu, jak również w życiu wiecznym, wolna wola jest istotnym elementem naszej osobowości. Od naszego wyboru zależy zatem nasz byt wieczny. Jesteśmy przygotowani na nadejście tego dnia? W przypo­wie­ści o dziesięciu pannach, przypomina nam Pan Jezus o stałej gotowości. Daje nam do przemyślenia: wszystkie dziesięć były przecież „wierzące”, wierzyły mocno, odbędzie się wesele! Nie wszystkie jednak działały zgodnie ze swoim przekonaniem. I tylko pięć z nich osiągnęło swój cel. Tym nieprzygotowanym Jezus mówi: „Zaprawdę powiadam wam, nie znam was.” (Ew. Mateusza 25,12). W ten sposób utraciły całą wieczność. Stało się, jak przepowiedział to kiedyś Heinrich Kemmer: „Można prze­spać życie i obudzić się w piekle”. Od Hermanna Bezzela pochodzi to wnikliwe ostrzeżenie: „Można wysiedzieć dziurę w kościelnej ławie i mimo tego nie uzyskać zbawienia.” „Wierzący”, którzy tylko przytakują faktom, ale nie odnoszą ich do swojego osobistego życia, ryzykują utratę życia wiecznego. Żłobek, Krzyż i Korona są nierozłączne Każdego roku, w Boże Narodzenie, chętnie świętujemy Boże Dzieciątko w Żłobku. Często – niestety – pozostajemy przy tym jednym. Jednak Żłobek, Krzyż i Korona są nierozłączne. Do Jezusa należy Żłobek Jego człowieczego narodzenia, Krzyż Jego cierpienia łącznie z Jego zmartwychwstaniem, ale również Korona Jego Królestwa, które obiecane jest każdemu po Jego ponownym przyjściu. Taki zamiar zbawienia planował Bóg od początku jako odpowiedź na prakatastrofę tego świata. Ostanią katastrofą, którą przeżyją ludzie bez Jezusa, jest piekło. Niestety pochłonie ono więcej istnień ludzkich niż wszystkie katastrofy ludzkiej historii, a ta śmierć będzie wieczna. Jednak w Boże Narodzenie, i nie tylko wtedy, Bóg pyta nas osobiście, czy chcemy przyjąć ten prezent „Żłobek, Krzyż i Koronę”. Odpowiedzcie „tak” i potwierdzcie to modlitwą! Wasza modlitwa może brzmieć podobnie jak ta: „Panie Jezu, dzisiaj zrozumiałem, że tylko dzięki Tobie mogę dostać się do nieba. Chcę kiedyś znaleźć się z Tobą w niebie. Wybaw mnie od piekła, na które zasłużyłem z powodu moich grzechów. Ponieważ tak bardzo mnie kochasz, także za mnie umarłeś na krzyżu i zapłaciłeś karę za moje grzechy. Ty znasz całą moją winę, każde popełnione od dzieciństwa zło. Ty znasz wszystkie moje grzechy, których teraz jestem świadomy, ale znasz także te, których sobie nie przypominam. Ty znasz moje serce. Przed Tobą jestem jak otwarta książka. Taki, jaki jestem, nie mogę przyjść do Ciebie, do nieba. Ale mogę prosić Cię: przebacz mi grzechy, z powodu których Ty umarłeś i których ja bardzo żałuję. Wejdź teraz w moje życie i uczyń je zupełnie nowym. Pomóż mi też zerwać ze wszystkim, co nie jest dobre, i daj mi nowe zwyczaje, które Ty będziesz mógł pobłogosławić. Udostępnij mi Twoje Słowo Panie, Biblię. Pomóż mi również zro­zumieć, co chcesz mi przez nią powiedzieć i podaruj po­słu­szne serce, żebym robił to, co jest Twoją wolą. Chcę, żebyś od dzisiaj był moim Panem. Wskaż mi drogę, którą mam iść, we wszystkich dzie­dzinach mojego życia. Dziękuję Ci, że mnie wysłuchałeś, że mogę stać się dzieckiem Bożym i że kiedyś będę z Tobą, Panie Jezu, w niebie. Amen”. Dyrektor i Profesor Dr. inż. Werner Gitt

Prof. Dr. Werner Gitt erklärt in dieser Schrift den Heilsplan Gottes - angefangen bei der Geburt Jesu (Krippe), über seinen Tod (Kreuz), bis hin zur Entrückung und ewigen Herrlichkeit (Krone). Gott schuf Abhilfe für die "Urkatastrophe" der Menschheit, den Sündenfall. Wie in der Bibel vorhergesagt, sandte er seinen Sohn auf die Erde. "Nie aber hat die Welt einen Gott gesehen - bis es Weihnachten wurde." Das Kreuz wurde für Kritiker zum Anstoß. Sie verstehen nicht, wie ein "Hinrichtungsinstrument" zum Zentrum eines Glaubens werden kann. Prof. Dr. Gitt sieht diese Kritik als Indiz, dass die Menschen ihr Sündenbewusstsein verloren haben: Es gab keinen anderen Weg für die Rettung des Menschen, weil die Trennung zwischen Gott und uns durch die Sünde so groß ist. Wenn Jesus einmal wieder kommt, wird man ihn als König erkennen. Dann wird die Menschheit zweigeteilt sein in Angenommene und Verworfene. Für diejenigen, die Jesus in ihr Leben aufnehmen wollen, gibt es ein vorformuliertes Gebet, das ihnen dabei hilft. Dieses Traktat eignet sich besonders gut zur Weitergabe an suchende Menschen!

Prof. Dr. Werner Gitt erklärt in dieser Schrift den Heilsplan Gottes - angefangen bei der Geburt Jesu (Krippe), über seinen Tod (Kreuz), bis hin zur Entrückung und ewigen Herrlichkeit (Krone). Gott schuf Abhilfe für die "Urkatastrophe" der Menschheit, den Sündenfall. Wie in der Bibel vorhergesagt, sandte er seinen Sohn auf die Erde. "Nie aber hat die Welt einen Gott gesehen - bis es Weihnachten wurde." Das Kreuz wurde für Kritiker zum Anstoß. Sie verstehen nicht, wie ein "Hinrichtungsinstrument" zum Zentrum eines Glaubens werden kann. Prof. Dr. Gitt sieht diese Kritik als Indiz, dass die Menschen ihr Sündenbewusstsein verloren haben: Es gab keinen anderen Weg für die Rettung des Menschen, weil die Trennung zwischen Gott und uns durch die Sünde so groß ist. Wenn Jesus einmal wieder kommt, wird man ihn als König erkennen. Dann wird die Menschheit zweigeteilt sein in Angenommene und Verworfene. Für diejenigen, die Jesus in ihr Leben aufnehmen wollen, gibt es ein vorformuliertes Gebet, das ihnen dabei hilft. Dieses Traktat eignet sich besonders gut zur Weitergabe an suchende Menschen! Iesle, cruce şi coroană Catastrofa primară Lumea noastră este bântuită tot mereu de catastrofe. Scufundarea Titanicului a costat viaţa a 1.522 de persoane, cel de al doilea război mondial a costat viaţa a 50 de milioane de oameni, iar prin tsunami din decembrie 2004 au murit în jur de 160.000 de oameni. Însă catastrofa primară a fost păcatul iniţial, căderea în păcat din grădina Eden. Exprimat altfel, a fost momentul când Adam şi Eva I-au întors spatele lui Dumnezeu, pentru a-şi trăi propria viaţă. Consecinţa acestei alegeri a fost ruperea relaţiei lor cu Dumnezeu, şi ea este cauza tuturor celorlalte rele. Biblia spune că de atunci omul este despărţit de Dumnezeu şi se îndreaptă spre pierzarea veşnică. Dumnezeu nu poate permite păcatul în prezenţa Sa, pentru că păcatul dă naştere la suferinţă şi moarte. Cerul n-ar mai fi cer, dacă ar ajunge păcatul în el. Inima lui Dumnezeu a fost zdrobită datorită faptului că oamenii, care au fost creaţi de El şi pe care-i iubeşte, I-au întors spatele. Există un remediu? Remediul lui Dumnezeu - El a trimis pe Fiul Său Dumnezeu avea deja în grădina Edenului un plan, pe care l-a făcut cunoscut încă de la căderea în păcat – deşi la început în mod voalat: «Duşmănie voi pune între tine şi femeie, între sămânţa ta şi sămânţa ei. Aceasta îţi va zdrobi capul, şi tu îi vei răni călcâiul» (Geneza 3:15). Un şir întreg de prorocii se referă la venirea Mântuitorului. Spre exemplu: «O stea răsare din Iacov, un sceptru se ridică din Israel» (Numeri 24:17). «Şi tu, Betleeme Efrata, măcar că eşti prea mic între cetăţile de căpetenie ale lui Iuda, totuşi din tine Îmi va ieşi Cel care va stăpâni peste Israel, şi care Îşi are originea la început, în zilele veşniciei» (Mica 5:2). Ultima prevestire a Mântuitorului a fost făcută de un înger, atunci când el i-a descoperit lui Iosif naşterea şi numele Copilului ceresc: «Iosife, fiul lui David, nu te teme să iei la tine pe Maria, nevasta ta … Ea va naşte un Fiu, şi-I vei pune numele Isus, pentru că El va mântui pe poporul Lui de păcatele sale» (Matei 1:20–21). De-a lungul istoriei au apărut pe scena lumii mulţi oameni renumiţi: împăraţi şi regi, poeţi şi filozofi, guru şi vrăjitori, buni şi răi. Însă lumea nu L-a văzut pe Dumnezeu până la naşterea Mântuitorului. Copilul din iesle nu este un dumnezeu, aşa cum şi l-au imaginat grecii pe Olimp sau germanii în Walhall. El este singurul despre care s-a putut spune: El era la inceput cu Dumnezeu. Toate lucrurile au fost făcute prin El (vezi Ioan 1:2-3); «Eu sunt Adevărul» (Ioan 14:6), «Eu sunt Păstorul cel bun» (Ioan 10:11), «Eu sunt Uşa» [spre cer] (Ioan 10:7). Cum a venit El pe pământ? A venit El cu mare pompă, cu surle şi trâmbiţe?  A venit cu armate cereşti? Nu! Dumnezeu a ales o fecioară din Israel – pe Maria, care a căpătat har înaintea Lui – să-L aducă în lume pe Fiul Său, conceput prin Duhul Sfânt. Prin aceasta El a surprins chiar şi pe iudeii care cunoşteau bine prorociile despre El. Spre exemplu: «Iată că Împăratul tău vine la tine» (Zaharia 9:9), sau «… va sfărâma şi va distruge toate acele împărăţii …» (Daniel 2:44). De aceea ei aşteptau un Împărat, dar nu un Copilaş în iesle! Acest Împărat trebuia să fie puternic şi să izgonească pe romani, să Se instaureze în Ierusalim şi să-i numească miniştrii pe marii-preoţi şi pe cărturari. Însă cum Isus nu a venit aşa, iudeii L-au respins. Ei trecuseră cu vederea prorociile unde se spunea că El va veni mai întâi ca un Copilaş: «Căci un Copil ni s-a născut, un Fiu ni s-a dat» (Isaia 9:6). Numai de El depinde dacă ne petrecem veşnicia în cer sau în iad. În viaţa lui Mesia sunt trei etape: ieslea (venirea lui Isus în lume) crucea (mântuirea noastră realizată de Isus pe cruce) coroana (pe care o va purta Isus la a doua Lui venire). Nicio cruce fără iesle! Nicio coroană fără cruce! Fără iesle şi fără cruce nu am fi putut avea parte de cer! De aceea a trebuit mai întâi să Se nască un Mântuitor! Scandalul crucii Criticii credinţei creştine pun mereu întrebarea: De ce această moarte brutală pe cruce? Toată credinţa voastră se bazează pe un instrument de supliciu. N-a putut Dumnezeu să aleagă o cale mai plăcută, spre a se împăca cu oamenii? De ce a fost pardosită calea împăcării cu doliu, lacrimi, durere şi moarte? Nu s-ar fi putut găsi o metodă mai plăcută, mai estetică şi mai elegantă? N-ar fi putut Dumnezeu să închidă pur şi simplu ochii, şi să treacă cu vederea slăbiciunile noastre omeneşti? Toate aceste întrebări nu ajută la nimic, deoarece ele micşorează gravitatea păcatului. Nu este aceasta boala epocii noastre? Ceea ce nu este scris în nicio carte a filozofilor şi a cugetătorilor, putem „să citim“ numai la cruce: Crucea ne arată ce prăpastie a creat păcatul între Dumnezeu şi om. Abisul acesta este aşa de mare, încât consecinţa lui este iadul (Matei 5:29). Crucea ne dă o idee reală despre dragostea lui Dumnezeu faţă de noi. El a dat pentru noi ceea ce a avut mai scump, pe Fiul Său Isus. Crucea lui Isus este cea mai adâncă smerire a lui Dumnezeu. Creatorul universului şi al oricărui fel de viaţă Se lasă executat ca un criminal, fără să Se apere. Ce preţ mare pentru păcat! Însă prin aceasta Isus poate să invite pe păcătoşi să vină la El: «Pe cel care vine la Mine, nu-l voi izgoni afară» (Ioan 6:37). Dar tot aşa de adevărat este şi contrariul: cine nu vine la Mine, este pierdut – şi anume veşnic! Crucea marchează şi sfârşitul tuturor încercărilor omeneşti de salvare. De aceea Isus a putut să proclame definitiv: «Nimeni nu vine la Tatăl, decât prin Mine!» (Ioan 14:6). În raport cu crucea, toate celelalte religii nu sunt decât o «fata morgana» sclipitoare, în pustiul unei omeniri pierdute. Mesajul naşterii Domnului, împreună cu cel al crucii, este un mesaj de mântuire unică: «Căci Fiul omului a venit să mântuiască ce era pierdut» (Matei 18:11). El revine Isus va veni a doua oară în lumea aceasta. Însă atunci nu ca un copil în iesle, ci ca Împărat, Judecător şi Stăpânitor al lumii. El a prorocit clar acest eveniment în Matei 24:30: «Atunci se va arăta în cer semnul Fiului omului; toate seminţiile pământului vor plânge, şi vor vedea pe Fiul omului venind pe norii cerului cu putere mare şi glorie». Ce motiv de bucurie! Se arată Creatorul lumii! Vine Mântuitorul lumii! De ce este însă scris în text: «Şi toate seminţiile pământului vor plânge» (Apocalipsa 1:7)? De ce strigă ei către munţi şi stânci: «Cădeţi peste noi, şi ascundeţi-ne de faţa Celui care stă pe scaunul de domnie şi de mânia Mielului» (Apocalipsa 6:16)? Mulţi au auzit în timpul vieţii de decizia necesară referitoare la Isus, dar ei au spus «Nu!». Iar acum ei sunt pierduţi, şi nu mai pot să schimbe decizia luată. Este prea târziu. Iată pentru ce plâng ei şi se lamentează. Majoritatea oamenilor sunt pe o cale unde nu Se găseşte Isus. În sensul acesta imaginaţia oamenilor este mare. Spre exemplu, artista Shirley MacLine, care trăieşte la un conac împreună cu câinele ei, spunea: «Cu câinele meu Terry, am alături de mine chiar şi un dumnezeu personal. El este reîncarnarea zeului egiptean Anubius, care a avut un cap de câine. Poate sună curios, însă eu şi Terry am trăit cel puţin o viaţă comună în Egiptul din vechime. El un animal-zeu, iar eu o prinţesă. Acum viaţa ne-a unit iarăşi». Revenirea lui Isus va fi vizibilă: «Iată că El vine pe nori. Şi orice ochi Îl va vedea; şi cei care L-au străpuns. Şi toate seminţiile pământului vor plânge din cauza Lui!» – scrie Ioan în Apocalipsa 1:7. Când Neil A. Amstrong a păşit pe lună, la 20 iulie 1969, evenimentul acesta a fost urmărit la televizor de 500 de milioane de oameni. Prinţesa engleză Lady Diana a murit într-un accident de circulaţie. La înmormântarea ei de la 6 septembrie 1997, în Londra, cea mai «mare înmormântare» de până atunci, ceremonia aceasta a fost urmărită la televizor de 2,5 miliarde de telespectatori – ceea ce reprezintă cca. 40% din populaţia lumii! De aceea ea a intrat în istorie ca prima «înmormântare globală». Însă la revenirea lui Isus nu este necesar niciun aparat de filmat sau televizor. Toţi oamenii vor vedea «în direct» acest eveniment – cel mai mare din istoria lumii. Isus v-a putea fi văzut de oricine. Nu numai generaţia de oameni care va trăi atunci, ci toate generaţiile istoriei lumii. Vor fi prezenţi şi cititorii acestui tractat. Se pune numai o singură întrebare: Cărui grup aparţin eu? Celor răscumpăraţi sau celor pierduţi? Isus revine pe neaşteptate: «Căci, cum iese fulgerul de la răsărit şi se vede până la apus, aşa va fi şi venirea Fiului omului.» (Matei 24:27). El va putea fi văzut pe întreg pământul în acelaşi timp. La ce oră va fi aceasta? Găsim răspunsul în Luca 17:34: «… în noaptea aceea doi inşi vor fi în acelaşi pat; unul va fi luat şi altul va fi lăsat …». Deci noaptea!? Însă două versete mai departe este scris: «Doi bărbaţi vor fi la câmp [= o situaţie din timpul zilei!]; unul va fi luat şi altul va fi lăsat». Nu ştiu dacă Cristofor Columb a cunoscut textul acesta. Altfel el ar fi putut să tragă următoarea concluzie: Dacă revenirea lui Isus trebuie să aibă loc într-o clipă, iar Biblia descrie atât o situaţie din timpul zilei, cât şi din timpul nopţii, atunci singura formă posibilă a pământului este o sferă. Aceste două versete mai arată încă ceva foarte important. La revenirea Domnului Isus va avea loc împărţirea omenirii: se va face deosebire între cei care vor fi primiţi şi cei care vor fi respinşi. Lucrul acesta se referă de fapt la problema omenirii. Nu contează decât răspunsul la o întrebare: Cui aparţin eu, celor mântuiţi sau celor pierduţi? Te-ai decis deja? Dumnezeu a creat pe omeni cu personalitate şi voinţă liberă. Tocmai aceasta ne deosebeşte în mod clar de animale. Voinţa ne permite să alegem să rămânem departe de Dumnezeu sau să ne apropiem de El. El a făcut totul în Hristos, spre a ne arăta nouă drumul spre împărăţia cerurilor. Totuşi Biblia învaţă şi avertizează insistent că nu toţi aleg să meargă pe calea mântuirii. Ce mai poate să facă Dumnezeu în situaţia aceasta? Dacă El ne-ar lua voinţa pe care o avem, atunci ne-ar răpi personalitatea noastră; iar noi am deveni maşini, marionete sau roboţi, care nu şi-ar împlini decât programul lor prestabilit. Dar atât în «lumea aceasta», cât şi în «cealaltă», voinţa este o componentă esenţială a personalităţii. De aceea starea noastră veşnică depinde de alegerea făcută de noi voluntar. Am luat noi o decizie şi referitor la această zi care va veni? În pilda despre cele zece fecioare, Isus ne avertizează să fim gata. Să ţinem însă cont: toate cele zece fecioare au fost «credincioase», ele credeau că nunta va avea într-adevăr loc! Însă nu toate au procedat conform cu convingerea pe care o aveau. Şi numai cinci şi-au atins ţelul. Celor nepregătite Isus le-a spus: «Nu vă cunosc!» (Matei 25:12); şi ele au pierdut toată veşnicia fericită. S-a întâmplat aşa cum a spus cândva Heinrich Kemmer: «Poţi ajunge în iad şi dormind!» Hermann Bezzel a pronunţat insistent avertizarea: «Poţi să lustruieşti băncile bisericii, şi totuşi să fii pierdut». Iar «credincioşii de formă», care doar aprobă faptele, dar nu le practicâ în viaţa lor, se joacă cu viaţa lor veşnică. Toate trei sau niciuna În fiecare an se sărăbătoreşte de Crăciun naşterea Copilaşului Isus şi o iesle. De regulă se rămâne numai la aceasta. Însă cele trei evenimente sunt de nedespărţit. Isus nu înseamnă numai ieslea întrupării Lui, crucea suferinţelor Lui, urmată de triumful învierii Lui, ci şi coroana Sa împărătească, care la revenirea Lui va fi vizibilă pentru toţi. Acesta a fost încă de la început planul de mântuire al lui Dumnezeu, de a salva pe oameni din catastrofa primară a acestei lumi. Ultima catastrofă de care vor avea parte oamenii fără Isus este iadul. Din nefericire, ea va costa mai multe vieţi omeneşti decât toate catastrofele istoriei; iar moartea aceasta va dura veşnic! De Crăciun, dar nu numai atunci, Dumnezeu ne întreabă în mod personal dacă vrem să primim darul «iesle, cruce şi coroană». Spune «da», acceptă iertarea pe care ţi-o oferă Isus, şi mărturiseşte aceasta printr-o rugăciune asemănătoare cu aceasta: «Doamne Isuse, astăzi am citit că numai prin Tine pot ajunge în cer. Eu doresc să fiu odată cu Tine în cer. De aceea, Te rog, scapă-mă de iad, unde aş ajunge datorită vinii mele, mai ales a necredinţei mele. Pentru că mă iubeşti atât de mult, ai murit şi pentru mine pe cruce, şi acolo ai plătit pedeapsa pentru păcatele mele. Tu-mi cunoşti toate păcatele – din tinereţea mea. Tu cunoşti toate păcatele din viaţa mea – pe cele de care-mi amintesc, cât şi pe cele pe care le-am uitat demult. Tu mă cunoşti pe deplin. Ştii tot ce este în inima mea, fie bucurie sau tristeţe, optimism sau descurajare. Sunt înaintea Ta ca o carte deschisă. Aşa cum sunt şi cum am trăit până acum nu mă pot apropia de Tine, Dumnezeul cel viu. De aceea, Te rog, iartă-mi vina mea. Regret din inimă păcatele pe care le-am făcut. Te rog, intră în viaţa mea şi înnoieşte-o. Ajută-mă să renunţ la tot ceea ce nu este după voia Ta, şi dăruieşte-mi obişnuinţe care să fie binecuvântate de tine. Fă-mă să înţeleg Cuvântul Tău, Biblia. Ajută-mă să înţeleg ce vrei să mă înveţi, şi dă-mi o inimă ascultătoare, ca să fac ce este plăcut voii Tale. Vreau ca de acum încolo Tu să fii Domnul meu, Căruia să-I aparţin şi să-I slujesc. Vreau să Te urmez. Te rog, arată-mi calea pe care să merg în toate domeniile vieţii mele. Îţi mulţumesc că m-ai ascultat, că acum pot să fiu un copil al lui Dumnezeu, care odată va fi pentru totdeauna împreună cu Tine în cer. Amin.» prof. dr. ing. Werner Gitt

Prof. Dr. Werner Gitt erklärt in dieser Schrift den Heilsplan Gottes - angefangen bei der Geburt Jesu (Krippe), über seinen Tod (Kreuz), bis hin zur Entrückung und ewigen Herrlichkeit (Krone). Gott schuf Abhilfe für die "Urkatastrophe" der Menschheit, den Sündenfall. Wie in der Bibel vorhergesagt, sandte er seinen Sohn auf die Erde. "Nie aber hat die Welt einen Gott gesehen - bis es Weihnachten wurde." Das Kreuz wurde für Kritiker zum Anstoß. Sie verstehen nicht, wie ein "Hinrichtungsinstrument" zum Zentrum eines Glaubens werden kann. Prof. Dr. Gitt sieht diese Kritik als Indiz, dass die Menschen ihr Sündenbewusstsein verloren haben: Es gab keinen anderen Weg für die Rettung des Menschen, weil die Trennung zwischen Gott und uns durch die Sünde so groß ist. Wenn Jesus einmal wieder kommt, wird man ihn als König erkennen. Dann wird die Menschheit zweigeteilt sein in Angenommene und Verworfene. Für diejenigen, die Jesus in ihr Leben aufnehmen wollen, gibt es ein vorformuliertes Gebet, das ihnen dabei hilft. Dieses Traktat eignet sich besonders gut zur Weitergabe an suchende Menschen! Ясли, крест и ко­рона Самая первая катастрофа Снова и снова обрушиваются на нашу Землю катастрофы: 160 тысяч человек погибло в 2004 году во время цунами в Азии, гибель «Титаника» унесла жизни 1522 человек, более 50 миллионов погибших оставила за собой вторая мировая война. А самой первой катастрофой было грехопадение в Эдемском саду. Оно стало причиной всех последующих катастроф, когда-либо произошедших на Земле. Грех отлучил человека от Бога. А жизнь без Бога вводит его в круговерть вечной отвержен­ности. Если бы Бог допустил «на Небе» хотя бы один единственный грех, тогда туда пришли бы горе и смерть, а Бог этого не хочет. Божье сердце болит, когда Он видит, что люди, которых Он создал и которых Он любит, отвернулись от Него. Этим они навлекают на себя смерть. Это страшно! В немецкой пословице говорится: «Против смерти не выросло еще ни одного лечеб­ного растения». Даже в Эдемском саду! Но может быть есть всё-таки у Бога такое средство?! Божья помощь – Он послал Своего Сына Уже в саду Эдема Бог имел план спасения и говорил о нем сразу после грехопадения, хотя еще и в очень скрытой форме: «И вражду положу между тобою и между женою, и между семенем твоим и между семенем её; оно будет поражать тебя в голову, а ты будешь жалить его в пяту» (Бытие 3:15). Многочисленные пророческие предсказания в книгах Вет­хого Завета указывают на грядущего Спасителя: «Восходит звезда от Иакова и восстает жезл (сим­­вол власти) от Израиля» (Числа 24:17). «И ты, Вифлеем – Ефрафа, мал ли ты между тысячами Иудиными? Из тебя произойдет Мне Тот, Который должен быть Владыкою в Израиле, и Которого проис­хож­дение из начала, от дней вечных» (Михей 5:2). Самое последнее провозглашение о Спасителе было от ангела, принесшего Иосифу весть о рождении небесного Младенца и Его имени: «Не бойся принять Марию, жену твою; ибо родившееся в ней есть от Духа Святого; родит же Сына, и наречешь Ему имя: Иисус; ибо Он спасет людей Своих от грехов их» (Матфей 1:20,21). В истории человечества было и есть немало всем известных и знаменитых личностей: императоры и короли, поэты и филосо­фы, учителя и маги, люди, сеющие добро, и люди, делающие зло. Но до Рождества Христова никогда мир не видел Бога. Рожденный в яслях Младенец это не тот Бог, каким Его представляли себе древние греки на Олимпе, а древние германцы – в Вальхалле. И только Он Единственный мог сказать: «Я есть Творец, все сделано через Меня» (Иоанн 1:3); «Я есмь истина» (Иоанн 14:6); «Я есмь пастырь добрый» (Иоанн 10:11); «Я есмь дверь» [в небо] (Иоанн 10:9). Каким образом Он пришел к нам в мир? Пришел Он к нам под звуки литавр и медных труб или под рокот грома? Или небес­ное воинство привело Его к нам? Нет! Бог избрал незамужнюю девушку из рода Израилева – Марию, которой дана была ми­лость Его – родить миру Сына Божьего. Это было неожиданностью для иудеев, которые о пришествии своего Мессии имели, например, сле­ду­ющие пророчества: «Сё, Царь твой грядёт к тебе» (Захария 9:9) или «Он сокрушит и разрушит все царства» (Даниил 2:44). Они ожи­дали не Младенца в яслях, но Царя! Он сильный и могущественный должен был изгнать римлян из Из­раиля, воздвигнуть свой дворец-резиденцию в Иерусалиме и наз­начить первосвященников и законников своими министрами. Но не так пришел Ииусус в мир и поэтому иудеи отвергли Его. Они не заметили те места в Писании, где говорилось, что Мес­сия прежде должен прийти как Младенец: «Ибо Младенец ро­дился нам; Сын дан нам» (Исаия 9:6). Именно от Него зависит, где мы будем находиться в вечности – в Раю или в аду. И этот Мессия характеризуется тремя символами: Ясли (рождение) – символ первого пришествия Иисуса в мир Крест (распятие) – символ нашего спасения через смерть Христа на кресте Венец (корона) – символ второго пришествия Христа как Царя. Нет Креста без Яслей! Нет Венца без Креста! Без Яслей и Креста нет Царства Небесного для нас! Поэтому должно было прежде произойти Рождество Христово! Что смущает в Распятии? Критики христианства постоянно задаются вопросами: Для чего эта мученическая жестокая смерть на кресте? Всё в вашей вере строится на орудии казни. Не мог Бог избрать более мягкий путь для выяснения отношений с людьми? Почему дорога при­мирения была вымощена смертью, болью, муками, слезами и трауром? Не могло ли всё это произойти более миролюбиво, эстетично и «стильно»? Не мог бы Бог просто закрыть глаза на наши человеческие слабости и несовершенства? Все эти «Почему?» не проясняют ничего, поскольку они умал­яют, недооценивают грех. И я думаю, что это есть главная «болезнь» нашего времени. Только Распятие дает нам истинное понима­ние, которого не найти ни в какой другой книге многочисленных мыслителей и философов: Крест показывает нам, какая бездна разверзлась между Богом и человеком из-за греха. Эту пропасть невоз­можно измерить и ведет она в ад (геенну) (Матфей 5:29). Смерть на кресте дает нам реальное представление о том, как велика любовь Бога к нам, людям – так велика, что Он отдал в жертву за нас Сына Своего единственного, в буквальном смысле оторвав от Своего сердца самое Дорогое. Распятие Иисуса – это глубочайшее снисхождение Бога до нас, грешных. Творец Вселенной и всего живого поз­вол­яет без сопротивления казнить Себя как преступника. Какая высокая плата за наш грех! Но именно поэтому может Иисус приз­вать к Себе каждого грешника: «Приходящего ко Мне не изгоню вон» (Иоанн 6:37). Но это также означает и: кто не придет, тому погибель вечная! Жертва на кресте обозначает единственно возможный путь для Спасения че­ло­ве­ка. По­э­тому Иисус одноз­начно про­воз­гла­шает: «Никто не при­ходит к Отцу, как только через Меня» (Иоанн 14:6). В свете Распятия все религии явля­ются только мерцающими миражами в пустыне гибнущего человечества. Весть о Рождестве Христовом в совокупности со значением Распятия Христа является исключительной в своем роде вестью о Спасении: «Ибо Сын Человеческий пришел взыскать и спасти погибшее» (Матфей 18:11). Иисус придёт снова Иисус придет в мир во второй раз. Но тогда Он придет уже не как Младенец в колыбели, а как Царь, Судья и Господь Мира. В Евангелии от Матфея (24:30) Он ясно предсказал это со­бытие: «Тогда явится знамение Сына Человеческого на небе; и тогда восплачутся все племена земные и увидят Сына Человеческого, грядущего на облаках небесных с силою и славою великою». Это ли не повод для радости! Творец этого мира явится всем людям! Спаситель мира грядёт! Но почему сказано в Писании (Откровение 1:7): «...и возрыдают пред Ним все племена земные»? Почему взывают они: «...к горам и камням: падите на нас и сокройте нас от лица Сидящего на престоле!» (Откровение 6:16)? Многие в своей земной жизни слышали о необходимости принятия решения в пользу своего спасения через Иисуса, но сказали Ему «Нет!». И вот, к моменту вто­­рого пришествия Христа окажется, что они потеряны для вечной жиз­ни рядом с Богом и что ничего уже нельзя исправить. Тогда будет уже окончательно поздно. Поэтому они восплачут и возрыдают. Большинство из нас выбирают пути, на которых мы не можем встре­тить Иисуса. Фантазия наша при этом не знает границ. Так, например, знаменитая американская киноактриса Ширли МакЛейн, живущая со своей любимой собакой на загородной вилле, однажды сказала: «С моей собакой Терри я имею даже собственного бога под боком – потому что она является реин­карнацией египетского бога Анубиса, который имел образ собаки. Это, наверное, звучит странно, но Терри и я провели уже как минимум одну совместную жизнь в древнем Египте – она как богиня животных, а я как принцесса. Теперь жизнь соединила нас снова». Иисус вернется снова и Его увидят все: «Сё, грядёт с обла­ками, и узрит Его всякое око, и те, которые пронзили Его; и возрыдают пред Ним все племена земные» пишет в Откровении (1:7) Апостол Иоанн. Когда 20 июля 1969 года впервые в истории человек (Нейл Армстронг) ступил на по­­верхность Луны, то 500 миллионов людей следили за этим событием у экранов телевизоров. Английская принцесса леди Диана погибла в автомобильной катастрофе. Состоявшиеся 6 сен­тября 1997 года похороны, ставшие самыми грандиозными во все времена, наблюдали по телевизору 2,5 миллиарда чело­век – 40 % всего населения Земли! Эта церемония вошла в историю как первые «глобальные похороны». Для пришествия же Иисуса не понадобятся камеры. Это величайшее явление мировой истории все люди будут наблю­дать «вживую». Каждый увидит Иисуса воочию. Это будут не только люди, живущие в это время на Земле, но и все поколения лю­дей, когда-либо живших на планете. Также и читатели этой статьи будут присутствовать при этом. И нам всем необходимо отве­тить только на один единственный вопрос: к какой группе людей я принадлежу – к когорте спасённых или к толпе потерянных для Бога людей, которых ожидает вечная погибель? Время второго пришествия Иисуса известно только Богу, Он придет к нам внезапно: «Ибо, как молния исходит от востока и видна бывает даже до запада, так будет пришествие Сына Человеческого» (Матфей 24:27). В один и тот же момент Он будет одновременно видим для всех людей на Земле. В какое время суток это произойдет? Ответ мы находим в 34-м стихе 17-й главы Евангелия от Луки: «В ту ночь будут двое на одной постели: один возьмётся, а другой оставится». Значит, ночью? Двумя стихами ниже стоит: «Двое будут на поле (дневная ситуация!): один возьмётся, а дру­гой оставится». Мне неизвестно, знал ли Колумб, открыв­ший Америку, об этих стихах из Писания. Но из этого текста он мог бы сделать следующий вывод: если пришествие Христа произойдет в один миг и Библия описывает этот миг одновременно как день и ночь, то такое возможно только в том случае, если Земля имеет форму шара. Эти два стиха указывают ещё и на следующий важный мо­мент. При пришествии Христа человечество будет разде­лено на две части: принятых (спасенных) и отверженных. Об этой, собственно говоря, самой существенной проблеме челове­чества и говорит Библия. По-настоящему важен только один вопрос: «Принадлежу Я к спасенным или к неспасенным?» Уже решили? Бог сотворил человека как личность, обладающую свободной волей, что явно возвышает нас над животным миром. Свобод­ная воля даёт нам возможность выбрать один из двух путей – путь, уводящий нас от Бога, или путь, ведущий и приближающий нас к Нему. Через Иисуса Христа Бог сделал всё возможное для того, чтобы показать нам дорогу в Царство Небесное. Тем не менее, Библия настоятельно предостерегает и учит нас, что не все вступят на путь спасения. Чем, как не этим может Бог нам ещё помочь?! Если бы Он лишил нас свободной воли, тогда бы мы перестали быть индивидуальностями; мы стали бы автома­тами, марионетками или роботами, выполняющими лишь заданные программы. Как в этом, так и в потустороннем мире свобод­ная воля является важной неотъемлемой чертой каждой Личности. Поэтому от выбранного нами самими решения зависит наше пребывание в вечности. Приготовились ли мы к этому предстоящему дню? В притче о десяти девах Господь напоминает нам о важности пребывания в состоянии готовности для встречи этого дня. Задумайтесь: ведь все десять были «верующими» и все были твердо уве­рены, что свадьба состоится! И поскольку не все из них поступали по своему убеждению и по своей вере, только пять из них достигли цели. Тем, кто не был «готов», Иисус сказал: «Истинно го­ворю вам: не знаю вас!» (Матфей 25:12). Таким образом, из-за своей неготовности они упустили возможность попасть в вечность. Случилось так, как однажды сказал Хайнрих Кемнер (Heinrich Kemner): «Можно всё проспать и попасть в ад!». Германн Беццель (Hermann Bezzel) также предостерегает: «Можно до дыр про­сидеть церковные лавки и все равно погибнуть». «Верующие», которые признают Бога только на словах, и не меняют ничего в своей личной жизни, подвергают себя опасности – не получить Жизнь Вечную. Или все три символа, или ни одного Каждый год в Рождество многие охотно празднуют рождение Мла­денца. Часто этим только и ограничивается. Но эти три сим­вола неразделимы. Иисус – это и Его Рождение, Его приход в этот мир человеком, и Крест Его страданий с последующей Побе­дой над смертью, Его воскрешение, а также и Его царский Венец (корона), который при Его втором пришествии увидят все люди. Таков был с самого начала Божий план спасения и искупле­ния человека от первородного греха-катастрофы в этом мире. Последняя катастрофа, которую предстоит пережить всем тем, кто не принял Христа, – это ад. К сожалению, она унесет больше человеческих жизней, чем это было при всех катастрофах в истории человечества, и эта смерть будет уже вечной! И всё же постоянно, не только в Рождество, Бог спрашивает каждого из нас, не хотим ли мы принять в подарок «Колыбель (Ясли), Крест и Корону (Венец)». Скажите от всего сердца «Да!», примите про­щение ваших грехов через Иисуса и укрепите ваш ответ молитвой: «Господь Ииисус, до сих пор я жил так, как-будто Ты не сущест­вуешь. Но сегодня я познал Тебя и поэтому хочу в первый раз обратиться к Тебе с молитвой. Теперь я знаю и то, что существуют рай и ад. Я прошу Тебя, спаси меня от ада, на который я обречён за все мои грехи и прежде всего за моё безверие в Тебя. Моё единственное же­лание сейчас – однажды и навечно оказаться рядом с Тобой на Небесах. Мне известно, что никакие мои заслуги и добрые дела не «забронируют» мне место на Небесах, что только через веру в Тебя откроется для меня путь в Небо. Потому что Ты лю­бишь меня, потому что Ты умер за меня на Кресте, взял на Себя мои грехи и Своей смертью выкупил меня. Я благодарю Тебя за это. Ты видишь все мои грехи – от моего рождения и доныне. Тебе известны все грехи, совершённые мною в моей жизни: и те, о которых я знаю, но также и те, о которых я давно уже забыл. Ты всё обо мне знаешь. Тебе известно каждое побуждение моего сердца, будь то радость или печаль, удовлетворение или уныние. Перед Тобой я – как открытая книга. Таким, какой я есть, и таким, как я жил до сих пор, я не могу предстать перед Тобой- живым Богом и не могу попасть на Небеса. Поэтому я про­шу Тебя: прости мне все мои грехи, о которых я от всего сердца искренне сожалею. С этого момента я принимаю Тебя за моего Повелителя. Возьми под Свою власть мою жизнь. Я хочу жить так, как Ты этого хочешь. Пожалуйста, помоги мне очиститься от всего, что мешает мне быть с Тобой. Даруй мне новые благословенные Тобой привычки. Открой мне истины Слова Твоего – Библии. Помоги понять, что Ты хочешь мне сказать через неё, и как через неё найти мне новые жизненные силы и радость жизни. Отныне Ты мой ГОСПОДЬ, которому я хочу принадлежать и за которым хочу следовать. Покажи, пожалуйста, мне путь, которым я дол­жен теперь идти. Я благодарю Тебя за то, что Ты услышал меня. Я верю обетованиям Твоим, из которых следует, что я, об­ратившись к Тебе, стал дитём Божьим и что однажды я буду с Тобой навечно на Небе. Это огромное счастье и радость для меня осознавать, что отныне в любой жиз­ненной ситуации и в каждый момент Ты со мной рядом. Пожалуйста, помоги мне найти людей, также искренне верующих в Тебя, и об­щину, живущую по Библии, где бы я мог регулярно слышать Слово Божье. Амен» Профессор,доктор технических наук Вернер Гитт

Prof. Dr. Werner Gitt erklärt in dieser Schrift den Heilsplan Gottes - angefangen bei der Geburt Jesu (Krippe), über seinen Tod (Kreuz), bis hin zur Entrückung und ewigen Herrlichkeit (Krone). Gott schuf Abhilfe für die "Urkatastrophe" der Menschheit, den Sündenfall. Wie in der Bibel vorhergesagt, sandte er seinen Sohn auf die Erde. "Nie aber hat die Welt einen Gott gesehen - bis es Weihnachten wurde." Das Kreuz wurde für Kritiker zum Anstoß. Sie verstehen nicht, wie ein "Hinrichtungsinstrument" zum Zentrum eines Glaubens werden kann. Prof. Dr. Gitt sieht diese Kritik als Indiz, dass die Menschen ihr Sündenbewusstsein verloren haben: Es gab keinen anderen Weg für die Rettung des Menschen, weil die Trennung zwischen Gott und uns durch die Sünde so groß ist. Wenn Jesus einmal wieder kommt, wird man ihn als König erkennen. Dann wird die Menschheit zweigeteilt sein in Angenommene und Verworfene. Für diejenigen, die Jesus in ihr Leben aufnehmen wollen, gibt es ein vorformuliertes Gebet, das ihnen dabei hilft. Dieses Traktat eignet sich besonders gut zur Weitergabe an suchende Menschen! Божић, Крст и Круна Пракатастрофа Катастрофе редовно пустоше по нашем свету: У децембру 2004 страдало је око 160 хиљада људи у цунамију, бродолом Титаника коштао је 1522 живота, а други светски рат је оставио иза себе 50 милиона мртвих. Међутим, пракатастрофа се догодила кроз грех у Едемском врту. Она је узрок за све остале катастрофе које су икад нанете земљи. Грех је донео раздвајање човека од Бога. Али без Бога човек упада у вртлог вечне изгубљености. Кад би Бог пропустио само један једини грех у небо, онда би се и тамо увукли беда и смрт, а то Бог неће. Богу ломи срце чињеница да су се људи, које је Он створио и које воли, окренули од њега. Јер са тиме су сами изабрали смрт. Једна пословица каже: „Против смрти није никла још ниједна лековита биљка.“ Па чак ни између биља Едемског врта! Али, можда има Бог неко средство!? Божија помоћ – послао је свог Сина Бог је имао још у Едемском врту план за спасење, који је најавио – иако још прикривено – одмах после пада: „И још стављам непријатељство између тебе и жене и између потомства твога и потомства њенога, оно ће ти на главу стајати а ти ћеш га у пету уједати“ (1. Мојсијева 3,15). У скоро бескрајном реду пророчанских изјава увек се изнова напомењује долазак Спаситеља, нпр: „Видим га, али не сад, глeдам га, али не изблиза, изаћи ће звезда из Јакова и устаће палица [= знак власти] из Израиља“ (4. Мојсијева 24,17). „А ти, Витлејеме Ефрато, ако и јеси најмањи међу кнежевима Јудиним, из тебе ће ми изаћи онај који ће бити господар у Израиљу, коме су изласци од почетка, од вечних времена“ (Михеја 5,2). Коначну објаву Спаситеља је пренео Анђео, када је Јосифу објавио рођење и име небеског детета: „Јосифе, сине Давидов, не бој се узети Марију жену своју; јер оно што се у њој зачело од Духа је Светога. Па ће родити сина, и надени му име Исус; јер ће он спасти народ свој од греха њихових“ (Матеј 1,20-21). У току историје много личности се истакло и прошло светском бином: цареви и краљеви, песници и филозофи, гуруи и чаробњаци, добри и зли. Али, Бога свет никад није видео – док није дошао Божић. Дете у јаслама није такав Бог, као што су га замишљали Грци на Олимпу или Германи у Валхали. Он је једини који је могао рећи: Ја сам Створитељ, кроз кога је све постало (Јован 1,1+3); „Ја сам истина“ (Јован 14,6), „Ја сам пастир добри“ (Јован 10,11), „Ја сам врата“ [ка небу] (Јован 10,7). Који пут је изабрао да дође на свет? Да ли је дошао са бубњевима и трубама или са галамом грмљавине? Да ли је дошао са небеском војском? Не! Бог је изабрао неудату жену из Израиља – Марију -, коју је помиловао, да роди Божијег Сина свету. Тиме је изненадио и Јевреје, који су о свом Месији имали на пример следеће пророчке речи у ушима: „Ево, цар твој иде теби!“ (Захарије 9,9), или „Сатрће сва царства“ (Данило 2,44). Због тога они нису очекивали дете у јаслама, већ цара! Требало је да се појави моћно и да изјури Римљане из Израиља, да подигне своју резиденцију и да именује првосвештенике и књижевнике као министре. Али, Исус није дошао на такав начин, и зато су га Јевреји одбили. Превидели су она места у Писму, која исказују, да прво мора доћи као дете: „Јер нам се роди дете, син нам се даде, коме је власт на рамену, и име ће му бити: дивни, саветник, Бог силни, отац вечни, кнез мирни“ (Исаија 9,6). Од њега Једног зависи, да ли ћемо вечност провести на небу или у паклу. Тог Месију означавају 3 ствари: Божић (симболизује долазак Исуса у свет) Крст (симболизује наше спасење, које је Исус остварио за нас на kрсту) Круна (симболизује Исусову круну при његовом по­вратку као цар). Нема kрста без Божића! Нема kруне без kрста! Без Божића и kрста за нас нема неба! Зато је морао прво да буде Божић! Зашто kрст изазива љутњу? Критичари хришћанске вере увек постављају питање: чему та брутална смрт на крсту? У вашој вери све се врти око једног инструмента за погубљење. Зар Бог није могао неким блажим путем да расчисти са нама људима? Зашто је пут помирења поплочан смрћу, болом, сузама и тугом? Зар није могло да буде мало пријатније, са више стила и естетике? Зар Бог није једноставно могао да затвори једно око пред нашим људским манама? Сва питања „зашто“ немају смисла, јер потцењују грех а то је, чини ми се, болест нашег времена. Само на крсту можемо видети, што не можемо наћи ни у једној књизи било којег филозофа или мислиоца: Крст нам показује, какву дубоку провалију је отворио грех између Бога и човека. Пропаст је тако неизмерна, да је пакао последица тога (Матеј 25,46). Крст нам даје реалну замисао колико Бог далеко иде у својој љубави према нама – толико далеко да је са својим сином Исусом буквално, сам себи, своје најмилије из срца ишчупао. Крст Исусов је најдубље понижење Божије. Ство­ри­тељ универзума и цело­купног живота допушта, небранећи се, да га погубе као зликовца. Каква висока цена за грех! Али тим путем Исус може сваког грешника да позове себи: „..онога који долази к мени, нећу истерати напоље“ (Јован 6,37). Али и ово важи: Ко не дође, изгубљен је – и то вечно! Крст обележава и крај свих људских путева спасења. Зато је Исус могао тако искључиво да објави: „Нико не долази Оцу осим кроз мене!“ (Јован 14,6). Пред крстом су све религије само светлуцајуће фатаморгане у пустињи једног изгубљеног човечанства. Божићна порука је заједно са поруком крста, јединствена порука спасења: „Јер Син човечји дође да спасе изгубљено“ (Матеј 18,11). Он ће доћи поново Исус ће доћи по други пут на овај свет. Али онда не више као дете у јаслама, већ као цар, судија и владар света. У Матеју 24,30 он је јасно прорекао тај догађај: „И тада ће се показати знак Сина Човечјега на небу; и тада ће проплакати сва племена на земљи; и угледаће Сина Човечјега где долази на облацима небеским са силом и славом великом.“ Каква радост! Појављује се Створитељ света! Долази Спаситељ света! Али зашто у Откривењу 1,7 пише: „И заплакаће због њега сва племена земаљска.“? Зашто вичу „горама и стенама: падните на нас и сакријте нас од лица Онога што седи на престолу и од гњева Јагњетова!“ (Откривење 6,16)? Пуно их је чуло за време свог живота о потреби да се одлуче за тог Исуса, али рекли су „не“! Сада су изгубљени и ништа више не могу да исправе. Сада је заувек касно. Зато вичу и плачу. Већина људи иде путевима, на којима се не налази Исус. Човек је вешт у проналажењу таквих путева. Тако је например позната америчка глумица Ширли Меклејн, која живи са својим псом на једном ранчу изјавила: „Са мојим псом Теријем имам чак и властитог бога на својој страни – јер он је реинкарнација египатског бога Анубиса, који има облик пса. Можда то звучи чудно, али Тери и ја смо већ најмање један живот провели заједно у старом Египту. Он бог-животиња, а ја принцеза. Сада нас је живот поново спојио.“ Исус се враћа видљиво: „Ево, Он иде са облацима, и угледаће га свако око, и они који га прободоше, и заплакаће због њега сва племена земаљска“ пише Јован у Откривењу 1,7. Када је 20. јула 1969 Нил Армстронг као први човек, стао својом ногом на месец, 500 милиона људи је преко телевизије пратило тај догађај. Лејди Дијана из Енглеске је погинула у саобраћајној несрећи. Када се 6. септембра 1997 у Лондону одржавала, до тада, највећа сахрана свих времена, церемонију је путем телевизијског преноса пратило 2,5 милијарди људи – четрдесет посто светског становништва! Њен погреб је зато ушао у историју као прва „глобална сахрана“. Није потребно да камере прате Исусов долазак. Највећи догађај светске историје, сви људи доживеће „уживо“. Исус ће за сваког бити видљив. То не важи само за свет­ско становништво које ће живети у том времену, већ за све генерације људске историје. И сви читатељи овог чланка биће ту. Онда стоји само још једно питање за дебату: којој групи ја припадам? Гомили спашених или изгубљених? Исус се враћа изненада: „Јер као што муња излази од истока и сине до запада, тако ће бити и долазак Сина Човечјега“ (Матеј 24,27). У једном једином тренутку видеће се истовремено на целој земљи. У које доба дана ће то бити? Одговор налазимо у Луки 17,34: „У ону ноћ два ће бити на једној постељи, један ће се узети а други оставити.“ Значи биће ноћ!? А два стиха касније пише: „два ће бити на њиви [ситуација дана!], један ће се узети а други ће се оставити.“ Мени није познато, да ли је проналазач Америке Колумбус познавао ове текстове. Могао је из овог да извуче следећи закључак: ако се Исусов повратак догоди у једном једином тренутку, а Библија то описује као ситуацију која се уједно догађа у току дана и у току ноћи, онда је то само на једној кугли могуће. Значи, могу да једрим на запад и ипак стижем на исток. Врло је занимљиво да је Евангелиста Лука ово писао у времену, кад људи још нису знали да је земља округла. Ова два стиха показују још нешто битно. Код повратка Исуса догодиће се подела људи у две групе: разликоваће се примљени и одбачени. Тиме се отвара прави проблем човечанства. Само је једно питање важно: да ли припадам спашенима или изгубљенима? Да ли је већ одлучено? Бог је створио све људе као личности које поседују слободну вољу. То нас јасно одваја од животиња. Слободна воља дозвољава обе ствари – да се одвојимо од Бога или да му се приближимо. Бог је у Христу све учинио да нам покаже пут у Царство небеско. Ипак, Библија упозорава и упечатљиво напомиње, да неће сви поћи путем спасења. Шта би Бог ту могао урадити? Ако би нам одузео слободну вољу, онда би нам отео личност; били би људи, марионете или роботи, који би само одрадили одређен програм. Воља је, како у овом, тако и у оном свету, важан елеменат личности. Зато наше вечно пребивање зависи од тога, коју ћемо одлуку донети. Да ли смо се спремили на тај дан који долази? У причи о десет довојака нас Исус упозорава да се спремимо. Наводи нас на размишљање: свих десет су биле „вернице“. Чврсто су веровале да ће се свадба одржати! Ипак, нису све поступале по свом уверењу, јер су само пет од њих достигле циљ. Неспремнима Исус каже: „не познајем вас!“ (Матеј 25,12). Tиме су пропустили целу вечност. Дошло је, како је једном рекао Хајнрих Кемнер: „човек може и спавајући да стигне у пакао!“ Херман Бецел је убедљиво упозоравао: „човек може да огули црквене клупе седећи на њима и ипак да оде у пропаст.“ „Верници“ који само потврђују чињенице, а не примењују их на свој лићни живот стављају вечан живот на коцку. Све три или ниједна Сваке године много људи радо слави Божић. Често остане на томе. Али ове три ствари (Божић, Крст и Круна) су нераздвојне. Исусу припада Божић његовог отеловљења, kрст његових мука са коначном победом васкрсења, али и kруна његовог царства, што ће при његовом повратку свакоме постати очигледно. То је од почетка био Божији план спасења из пракатастрофе овог света. Последња катастрофа коју ће људи без Исуса доживети, је пакао. Нажалост ће она више људских живота коштати него све катастрофе историје, и та смрт ће трајати вечно! Ипак, за Божић, и не само тада, Бог нас лично пита да ли хоћемо да прихватимо поклон „Божић, Крст и Круну“. Реците „да“, прихватите опраштање греха кроз Исуса Христа, и учврстите то у молитви. Ваша молитва би могла звучити овако: „Го­с­по­де Ису­се, про­чи­тао сам да­нас да jеди­но кроз Те­бе мо­гу да одем на небо. Jа же­лим да jед­ног да­на бу­дем са То­бом на небу. За­то, спа­си ме од па­к­ла где би требало да одем због свих својих грехова. Jер Ти ме то­ли­ко во­лиш да си на крсту за ме­не ум­ро и та­мо пла­тио ка­з­ну за моjе грехе. Ти ви­диш сву моjу кри­ви­цу од де­тињства до да­нас. Ти познајеш све моје грехе, оне којих сам свестан, али и оне које сам већ одавно забора­вио. Ти познајеш сва­ки покрет мо­г срца. Пред То­бом сам као от­во­ре­на књига. Та­ка­в ка­ка­в сам не мо­гу доћи код Tебе на небо. Мо­лим Те, оп­ро­с­ти ми гре­хе, због којих ми је од срца жао. Дођи са­да, Бо­же, у моj жи­вот и об­но­ви га. По­мо­зи ми да од­ба­цим све што пред То­бом није исправно и по­к­ло­ни ми но­ве на­ви­ке коjе су под Твоjим благосло­вом. От­во­ри ми прилаз до Твоjе речи, до Све­тог Пи­с­ма. По­мо­зи ми да схватим шта же­лиш да ми кажеш и даj ми по­с­лу­ш­но срце да радим то што jе Те­би по вољи. Одсада, па за­­увек, бу­ди Ти моj ГОСПОДАР. Же­лим да Те следим, по­ка­жи ми пут по ко­ме треба да идем у свим об­ла­с­тима мог жи­во­та. Хва­ла Ти што си ми молитву услишио, да са­да смем да бу­дем де­те Божjе коjе ће jед­ног да­на бити са Тобом на не­бу. Амин.“ Директор и Професор у. п.Др. инж. Вернер Гит

Prof. Dr. Werner Gitt erklärt in dieser Schrift den Heilsplan Gottes - angefangen bei der Geburt Jesu (Krippe), über seinen Tod (Kreuz), bis hin zur Entrückung und ewigen Herrlichkeit (Krone). Gott schuf Abhilfe für die "Urkatastrophe" der Menschheit, den Sündenfall. Wie in der Bibel vorhergesagt, sandte er seinen Sohn auf die Erde. "Nie aber hat die Welt einen Gott gesehen - bis es Weihnachten wurde." Das Kreuz wurde für Kritiker zum Anstoß. Sie verstehen nicht, wie ein "Hinrichtungsinstrument" zum Zentrum eines Glaubens werden kann. Prof. Dr. Gitt sieht diese Kritik als Indiz, dass die Menschen ihr Sündenbewusstsein verloren haben: Es gab keinen anderen Weg für die Rettung des Menschen, weil die Trennung zwischen Gott und uns durch die Sünde so groß ist. Wenn Jesus einmal wieder kommt, wird man ihn als König erkennen. Dann wird die Menschheit zweigeteilt sein in Angenommene und Verworfene. Für diejenigen, die Jesus in ihr Leben aufnehmen wollen, gibt es ein vorformuliertes Gebet, das ihnen dabei hilft. Dieses Traktat eignet sich besonders gut zur Weitergabe an suchende Menschen! Božić, Krst i Kruna Prakatastrofa Katastrofe redovno pustoše po našem svetu: U decembru 2004 stradalo je oko 160 hiljada ljudi u cunamiju, brodolom Titanika koštao je 1522 života, a drugi svetski rat je ostavio iza sebe 50 miliona mrtvih. Međutim, prakatastrofa se dogodila kroz greh u Edemskom vrtu. Ona je uzrok za sve ostale katastrofe koje su ikad nanete zemlji. Greh je doneo raz­dvajanje čoveka od Boga. Ali bez Boga čovek upada u vrtlog večne izgubljenosti. Kad bi Bog propustio samo jedan jedini greh u nebo, onda bi se i tamo uvukli beda i smrt, a to Bog neće. Bogu lomi srce činjenica da su se ljudi, koje je On stvorio i koje voli, okrenuli od njega. Jer sa time su sami izabrali smrt. Jedna poslovica kaže: „protiv smrti nije nikla još nijedna lekovita biljka.“ Pa čak ni između bilja Edemskog vrta! Ali, možda ima Bog neko sredstvo!? Božija pomoć – poslao je svog Sina Bog je imao još u Edemskom vrtu plan za spasenje, koji je najavio – iako još prikriveno – odmah posle pada: „I još stavljam neprijateljstvo između tebe i žene i između potomstva tvoga i potomstva njenoga, ono će ti na glavu stajati a ti ćeš ga u petu ujedati“ (1. Mojsijeva 3,15). U skoro beskrajnom redu proročanskih izjava uvek se iznova napomenjuje dolazak Spasitelja, npr: • „Vidim ga, ali ne sad, gledam ga, ali ne izbliza, izaći će zvezda iz Jakova i ustaće palica [= znak vlasti] iz Izrailja“ (4. Mojsijeva 24,17). • „A ti, Vitlejeme Efrato, ako i jesi najmanji među kneževima Judinim, iz tebe će mi izaći onaj koji će biti gospodar u Izrailju, kome su izlasci od početka, od večnih vremena“ (Miheja 5,2). Konačnu objavu Spasitelja je preneo Anđeo, kada je Josifu objavio rođenje i ime nebeskog deteta: „Josife, sine Davidov, ne boj se uzeti Mariju ženu svoju; jer ono što se u njoj začelo od Duha je Svetoga. Pa će roditi sina, i nadeni mu ime Isus; jer će on spasti narod svoj od greha njihovih“ (Matej 1,20-21). U toku istorije mnogo ličnosti se istaklo i prošlo svetskom binom: carevi i kraljevi, pesnici i filozofi, gurui i čarobnjaci, dobri i zli. Ali, Boga svet nikad nije video – dok nije došao Božić. Dete u jaslama nije takav Bog, kao što su ga zamišljali Grci na Olimpu ili Germani u Valhali. On je jedini koji je mogao reći: Ja sam Stvoritelj, kroz koga je sve postalo (Jovan 1,1+3); „Ja sam istina“ (Jovan 14,6), „Ja sam pastir dobri“ (Jovan 10,11), „Ja sam vrata“ [ka nebu] (Jovan 10,7). Koji put je izabrao da dođe na svet? Da li je došao sa bubnje­vima i trubama ili sa galamom grmljavine? Da li je došao sa nebeskom vojskom? Ne! Bog je izabrao neudatu ženu iz Izrailja – Mariju -, koju je pomilovao, da rodi Božijeg Sina svetu. Time je iznenadio i Jevreje, koji su o svom Mesiji imali na primer sledeće proročke reči u ušima: „Evo, car tvoj ide tebi“ (Zaharije 9,9), ili „Satrće sva carstva“ (Danilo 2,44). Zbog toga oni nisu očekivali dete u jaslama, već cara! Trebalo je da se pojavi moćno i da izjuri Rimljane iz Izrailja, da podigne svoju rezidenciju i da imenuje prvosveštenike i književnike kao ministre. Ali, Isus nije došao na takav način, i zato su ga Jevreji odbili. Prevideli su ona mesta u Pismu, koja iskazuju, da prvo mora doći kao dete: „Jer nam se rodi dete, sin nam se dade, kome je vlast na ramenu, i ime će mu biti: divni, savetnik, Bog silni, otac večni, knez mirni“ (Isaija 9,6). Od njega Jednog zavisi, da li ćemo večnost provesti na nebu ili u paklu. Tog Mesiju označavaju 3 stvari: Božić (simbolizuje dolazak Isusa u svet) Krst (simbolizuje naše spasenje, koje je Isus ostvario za nas na krstu) Kruna (simbolizuje Isusovu krunu pri njegovom povratku kao car) Nema krsta bez Božića! Nema krune bez krsta! Bez Božića i krsta za nas nema neba! Zato je morao prvo da bude Božić! Zašto krst izaziva ljutnju? Kritičari hrišćanske vere uvek postavljaju pitanje: čemu ta brutalna smrt na krstu? U vašoj veri sve se vrti oko jednog instru­menta za pogubljenje. Zar Bog nije mogao nekim blažim putem da rasčisti sa nama ljudima? Zašto je put pomirenja popločan smrću, bolom, suzama i tugom? Zar nije moglo da bude malo prijatnije, sa više stila i estetike? Zar Bog nije jednostavno mogao da zatvori jedno oko pred našim ljud­skim manama? Sva pitanja „zašto“ nemaju smisla, jer potcenjuju greh a to je, čini mi se, bolest našeg vremena. Samo na krstu možemo videti, što ne možemo naći ni u jednoj knjizi bilo kojeg filozofa ili mislioca: Krst nam pokazuje, kakvu duboku provaliju je otvorio greh između Boga i čoveka. Propast je tako neizmerna, da je pakao posledica toga (Matej 25,46). Krst nam daje realnu zamisao koliko Bog daleko ide u svojoj ljubavi prema nama – toliko daleko da je sa svojim sinom Isusom bukvalno, sam sebi, svoje najmilije iz srca iščupao. Krst Isusov je najdublje poniženje Božije. Stvoritelj univerzuma i celokupnog živo­ta dopušta, nebraneći se, da ga pogube kao zlikovca. Kakva visoka cena za greh! Ali tim putem Isus može svakog grešnika da pozove sebi: „... onoga koji dolazi k meni, neću isterati napolje“ (Jovan 6,37). Ali i ovo važi: Ko ne dođe, izgubljen je – i to večno! Krst obeležava i kraj svih ljudskih puteva spasenja. Zato je Isus mogao tako isključivo da objavi: „Niko ne dolazi Ocu osim kroz mene!“ (Jovan 14,6). Pred krstom su sve religije samo svetlucajuće fatamorgane u pustinji jednog izgubljenog čovečanstva. Božićna poruka je zajedno sa porukom krsta, jedinstvena poruka spasenja: „Jer Sin čovečji dođe da spase izgu­bljeno“ (Matej 18,11). On će doći ponovo Isus će doći po drugi put na ovaj svet. Ali onda ne više kao dete u jaslama, već kao car, sudija i vladar sveta. U Mateju 24,30 on je jasno prorekao taj događaj: „I tada će se poka­zati znak Sina Čovečjega na nebu; i tada će proplakati sva plemena na zemlji; i ugledaće Sina Čovečjega gde dolazi na oblacima nebeskim sa silom i slavom velikom.“ Kakva radost! Pojavljuje se Stvoritelj sveta! Dolazi Spasitelj sveta! Ali zašto u Otkrivenju 1,7 piše: „I zaplakaće zbog njega sva plemena zemaljska.“? Zašto viču „gorama i stenama: padnite na nas i sakrijte nas od lica Onoga što sedi na prestolu i od gnjeva Jagnjetova!“ (Otkrivenje 6,16)? Puno ih je čulo za vreme svog života o potrebi da se odluče za tog Isusa, ali rekli su „ne“! Sada su izgubljeni i ništa više ne mogu da isprave. Sada je zauvek kasno. Zato viču i plaču. Većina ljudi ide putevima, na kojima se ne nalazi Isus. Čovek je vešt u pronalaženju takvih puteva. Tako je naprimer po­znata američka glumica Širli Meklejn (Shirley MacLaine), koja živi sa svojim psom na jednom ranču izjavila: „Sa mojim psom Terijem imam čak i vlastitog boga na svojoj strani – jer on je reinkarnacija egipatskog boga Anubisa, koji ima oblik psa. Možda to zvuči čudno, ali Teri i ja smo već najmanje jedan život proveli zajedno u starom Egiptu. On bog-životinja, a ja princeza. Sada nas je život ponovo spojio.“ Isus se vraća vidljivo: „Evo, On ide sa oblacima, i ugledaće ga svako oko, i oni koji ga probodoše, i zaplakaće zbog njega sva plemena zemaljska“ piše Jovan u Otkrivenju 1,7. Kada je 20. jula 1969 Nil Armstrong (Neil A. Armstrong), kao prvi čovek, stao svojom nogom na mesec, 500 miliona ljudi je preko televizije pratilo taj događaj. Lejdi Dijana (Lady Diana) iz Engleske je poginula u saobraćajnoj nesreći. Kada se 6. septembra 1997 u Londonu održavala, do tada, najveća sahrana svih vremena, ceremoniju je putem televizijskog prenosa pratilo 2,5 milijardi ljudi – četrdeset posto svetskog stanovništva! Njen pogreb je zato ušao u istoriju kao prva „globalna sahrana“. Nije potrebno da kamere prate Isusov dolazak. Najveći događaj svetske istorije, svi ljudi doživeće „uživo“. Isus će za svakog biti vidljiv. To ne važi samo za svetsko stanovništvo koje će živeti u tom vremenu, već za sve generacije ljudske istorije. I svi čitatelji ovog članka biće tu. Onda stoji samo još jedno pitanje za debatu: kojoj grupi ja pripadam? Gomili spašenih ili izgubljenih? Isus se vraća iznenada: „Jer kao što munja izlazi od istoka i sine do zapada, tako će biti i dolazak Sina Čovečjega“ (Matej 24,27). U jednom jedinom trenutku videće se istovremeno na celoj zemlji. U koje doba dana će to biti? Odgovor nalazimo u Luki 17,34: „U onu noć dva će biti na jednoj postelji, jedan će se uzeti a drugi ostaviti.“ Znači biće noć!? A dva stiha kasnije piše: „dva će biti na njivi [situacija dana!], jedan će se uzeti a drugi će se ostaviti.“ Meni nije poznato, da li je pronalazač Amerike Kolumbus poznavao ove tekstove. Mogao je iz ovog da izvuče sledeći zaključak: ako se Isusov povratak dogodi u jednom jedinom trenutku, a Biblija to opisuje kao situaciju koja se ujedno događa u toku dana i u toku noći, onda je to samo na jednoj kugli moguće. Znači, mogu da jedrim na zapad i ipak stižem na istok. Vrlo je zanimljivo da je Evangelista Luka ovo pisao u vremenu, kad ljudi još nisu znali da je zemlja okrugla. Ova dva stiha pokazuju još nešto bitno. Kod povratka Isusa dogodiće se podela ljudi u dve grupe: razlikovaće se primljeni i odbačeni. Time se otvara pravi problem čovečanstva. Samo je jedno pitanje važno: da li pripadam spašenima ili izgublje­nima? Da li je već odlučeno? Bog je stvorio sve ljude kao ličnosti koje poseduju slobodnu volju. To nas jasno odvaja od životinja. Slobodna volja dozvo­­ljava obe stvari – da se odvojimo od Boga ili da mu se približimo. Bog je u Hristu sve učinio da nam pokaže put u Carstvo nebesko. Ipak, Biblija upozorava i upečаtljivo napominje, da neće svi poći putem spasenja. Šta bi Bog tu mogao uraditi? Ako bi nam oduzeo slobodnu volju, onda bi nam oteo ličnost; bili bi ljudi, marionete ili roboti, koji bi samo odradili određen program. Volja je, kako u ovom, tako i u onom svetu, važan elemenat ličnosti. Zato naše večno prebivanje zavisi od toga, koju ćemo odluku doneti. Da li smo se spremili na taj dan koji dolazi? U priči o deset devojaka nas Isus upozorava da se spremimo. Navodi nas na razmišljanje: svih deset su bile „vernice“. Čvrsto su verovale da će se svadba održati! Ipak, nisu sve postupale po svom uverenju, jer su samo pet od njih dostigle cilj. Nespremnima Isus kaže: „ne poznajem vas!“ (Matej 25,12). Time su propustili celu večnost. Došlo je, kako je jednom rekao Hajnrih Kemner (Heinrich Kemner): „čovek može i spavajući da stigne u pakao!“ Herman Becel (Hermann Bezzel) je ubedljivo upozoravao: „čovek može da oguli crkvene klupe sedeći na njima i ipak da ode u propast.“ „Vernici“ koji samo potvrđuju činjenice, a ne prime­njuju ih na svoj lični život, stavljaju večan život na kocku. Sve tri ili nijedna Svake godine mnogo ljudi rado slavi Božić. Često ostane na tome. Ali ove tri stvari (Božić, krst i kruna) su nerazdvojne. Isusu pripada Božić njegovog otelovljenja, krst njegovih muka sa konačnom pobedom vaskrsenja, ali i kruna njegovog carstva, što će pri njegovom povratku svakome postati očigledno. To je od početka bio Božiji plan spasenja iz prakatastrofe ovog sveta. Poslednja katastrofa koju će ljudi bez Isusa doživeti, je pakao. Nažalost će ona više ljudskih života koštati nego sve katastrofe istorije, i ta smrt će trajati večno! Ipak, za Božić, i ne samo tada, Bog nas lično pita da li hoćemo da prihvatimo poklon „Božić, Krst i Krunu“. Recite „da“, prihvatite opraštanje greha kroz Isusa Hrista, i učvrstite to u molitvi. Vaša molitva bi mogla zvučiti ovako: „Gospode Isuse, pročitao sam danas da jedino kroz Tebe mogu da odem na nebo. Ja želim da jednog dana budem sa Tobom na nebu. Zato, spasi me od pakla gde bi trebalo da odem zbog svih svojih grehova. Jer Ti me toliko voliš da si na krstu za mene umro i tamo platio kaznu za moje grehe. Ti vidiš svu moju krivicu - od detinjstva do danas. Ti poznaješ sve moje grehe, one kojih sam svestan, ali i one koje sam već odavno zaboravio. Ti poznaješ svaki nemir srca moga. Pred Tobom sam kao otvorena knjiga. Takav kakav sam ne mogu doći kod Tebe na nebo. Molim Te, oprosti mi grehe, zbog kojih mi je od srca žao. Dođi sada, Bože, u moj život i obnovi ga. Pomozi mi da odbacim sve što pred Tobom nije ispravno i pokloni mi nove navike koje su pod Tvojim blagoslovom. Otvori mi prilaz do Tvoje reči, do Svetog Pisma. Pomozi mi da shvatim šta želiš da mi kažeš i daj mi poslušno srce da radim to što je Tebi po volji. Odsada, pa zauvek, budi Ti moj GOSPODAR. Želim da Te sledim, pokaži mi put po kome treba da idem u svim oblastima mog života. Hvala Ti što si mi molitvu uslišio, što sada smem da budem dete Božije koje će jednog dana biti sa Tobom na nebu. Amin.“ Direktor i profesor u. p.Dr. Inž. Werner Gitt

Prof. Dr. Werner Gitt erklärt in dieser Schrift den Heilsplan Gottes - angefangen bei der Geburt Jesu (Krippe), über seinen Tod (Kreuz), bis hin zur Entrückung und ewigen Herrlichkeit (Krone). Gott schuf Abhilfe für die "Urkatastrophe" der Menschheit, den Sündenfall. Wie in der Bibel vorhergesagt, sandte er seinen Sohn auf die Erde. "Nie aber hat die Welt einen Gott gesehen - bis es Weihnachten wurde." Das Kreuz wurde für Kritiker zum Anstoß. Sie verstehen nicht, wie ein "Hinrichtungsinstrument" zum Zentrum eines Glaubens werden kann. Prof. Dr. Gitt sieht diese Kritik als Indiz, dass die Menschen ihr Sündenbewusstsein verloren haben: Es gab keinen anderen Weg für die Rettung des Menschen, weil die Trennung zwischen Gott und uns durch die Sünde so groß ist. Wenn Jesus einmal wieder kommt, wird man ihn als König erkennen. Dann wird die Menschheit zweigeteilt sein in Angenommene und Verworfene. Für diejenigen, die Jesus in ihr Leben aufnehmen wollen, gibt es ein vorformuliertes Gebet, das ihnen dabei hilft. Dieses Traktat eignet sich besonders gut zur Weitergabe an suchende Menschen! Jasle, kríž a koruna Úto­či­sko v ťaž­kých ča­soch (kata­strof) Na ce­lom svete pus­to­šia nové a nové kata­strofy. Pô­so­be­ním ni­či­vých vĺn cu­nami za­hy­nulo na Via­noce roku 2004 160 000 ľudí. V roku 1912 poto­pe­ním Ti­ta­nicu vo vl­nách At­lan­tiku zo­mrelo 1522 ľudí. Druhá sve­tová vojna si vy­žia­dala 50 mi­lió­nov mŕt­vych. Prečo sa to deje? Prvá kata­strofa, tá naj­star­šia v deji­nách sa udiala v Raj­skej zá­hrade. Bol to veľký pád do hrie­chu (viď 1.Mojž 3). Táto kata­strofa bola zá­kla­dom všet­kých ostat­ných. Hriech odlú­čil člo­veka od Boha, a bez Neho sa rú­time do víru naj­väč­ších kata­strof. Keby sa do neba do­stal čo len je­diný hriech, po­tom by sa aj tam roz­mno­žilo utr­pe­nie, a to Boh ne­chce. Bo­žie mi­lu­júce srdce sa div ne­roz­trhne: tí, kto­rých stvo­ril a mi­luje, sa od­vrá­tili od Neho. Tým si vlastne za­is­tili ces­tovný lís­tok do več­ného za­hy­nu­tia. Aké strašné! „Proti smrti nieto lieku,“ ho­vorí jedno po­re­kadlo. Snáď ani sám Boh nemá proti nej pro­ti­látku? Ale predsa! Bo­žie vy­slo­bo­de­nie: po­slal svojho Syna Boh mal už v Raji ho­tový plán zá­chrany, aj keď zos­tal na čas skrytý. Hneď po páde do hrie­chu po­ve­dal takto: „Polo­žím ne­pria­teľ­stvo me­dzi teba a ženu, me­dzi tvoje po­tom­stvo a jej po­tom­stvo; ono ti roz­mliaždi hlavu a ty mu schvat­neš pätu“ (1.Mojž 3,15). V Sta­rom zá­kone Boh vy­rie­kol ešte mnohé iné pro­rocké slová o pri­chá­dzajú­com Spa­site­ľovi, ako na­prí­klad: Vy­jde hviezda z Já­koba, pov­stane žezlo (žezlo = zna­me­nie moci) z Iz­ra­ela (4.Mojž 24,17). A ty, Betle­hem Ef­rata, hoci si naj­menší me­dzi jud­skými če­ľa­ďami, z teba mi vy­jde ten, ktorý bude vlád­com v Iz­ra­eli (Mich 5,1). Po­slednú ta­kúto správu spro­stred­ko­val an­jel, keď ozná­mil Jo­ze­fovi, že sa na­rodí die­ťa: ...Ne­boj sa pri­jať Má­riu za ženu, ...po­rodí syna a dáš Mu meno Je­žiš; lebo On vy­slo­bodí svoj ľud z ich hrie­chov (Mat 1,20-21). Na ja­vi­sku de­jín si mnohí zís­kali slávne mená: ci­sári, králi, gu­ruo­via, ča­ro­dej­níci, bás­nici, filo­zofi, dobrí aj zlí. Ale kým ne­pri­šli prvé Via­noce, ľu­dia ešte ni­kdy ne­vi­deli Boha na svete. Dieťa le­žiace v jas­liach ne­bolo ta­kým Bo­hom, akého si pred­sta­vo­vali Gréci na Olympe. On je je­diný, ktorý mo­hol po­ve­dať o sebe: „Ja som Stvo­ri­teľ, skrze kto­rého vzniklo všetko“ (viď Ján 1,1-3). „Ja som cesta, pravda i ži­vot“ (Ján 14,6). „Ja som dobrý pas­tier“ (Ján 10,11). „Ja som dvere“ /do ne­bies/ (Ján 10,9). Ako pri­šiel Je­žiš na tento svet? Ne­pri­šiel s veľ­kou pom­péz­nos­ťou, osla­vou a za zvu­kov fan­fár. Ne­pri­šiel ani v sprie­vode voj­ska. Nie, Boh si vy­vo­lil v Iz­ra­e­lovi pannu, ktorá na­šla mi­losť v Jeho očiach, Má­riu, aby pri­viedla na svet Jeho Syna. Toto pre­kva­pilo aj Ži­dov, veď v ich ušiach zneli pro­rocké slová o Me­siá­šovi, na­prí­klad: „...tvoj kráľ pri­chá­dza...“ (Zach 9,9), alebo: „...roz­drví a zničí všetky tie krá­ľov­stvá a bude tr­vať na veky...“ (Dan 2,44). Ži­dia ne­ča­kali dieťa le­žiace v jas­liach, ale kráľa s pev­nou ru­kou, ktorý vy­stúpi s veľ­kou mo­cou a vy­že­nie Ri­ma­nov z Iz­ra­ela; ktorý v Je­ru­za­leme pos­taví krá­ľov­ský trón a veľ­kňa­zov a zá­kon­ní­kov vy­me­nuje za mi­nis­trov. Je­žiš však takto ne­pri­šiel, preto ho Ži­dia od­mietli. Ne­pri­jali to, že sa musí na­ro­diť ako dieťa. „Lebo dieťa sa nám na­ro­dilo, syn nám je daný...“ (Iz 9,5) Od je­di­ného činu zá­visí, či več­nosť strá­vime v nebi alebo v pekle. Od toho, či uve­ríme v Neho. Tri slová ur­čujú Me­siáša: Jasle (sym­boli­zujú prí­chod Pána Je­žiša na svet) Kríž (sym­boli­zuje naše spa­se­nie, ktoré Pán Je­žiš zís­kal na kríži) Ko­runa (nám pri­po­mína slávu Je­žiša Krista, keď sa ako Kráľ vráti v sláve). Bez ja­siel by ne­bol mo­hol byť kríž. Bez kríža by ne­bola ko­runa. Bez ja­siel a kríža, by pre nás ne­bolo prí­stupné nebo. Preto boli prvé Via­noce. Prečo kríž po­hor­šuje? Kri­tici kres­ťan­skej viery sa vždy pý­tajú: Prečo bola po­trebná tá bru­tálna smrť na kríži? >Vo va­šej viere sa točí všetko okolo ši­be­nice. Ne­mo­hol Boh vy­mys­lieť niečo lep­šie, aby na­pra­vil náš vzťah s Ním. Prečo bolo treba cestu zmie­re­nia vy­dláž­diť bo­les­ťou, prú­dom sĺz a smút­kom? Ne­mohlo sa to všetko udiať šetr­nej­šie, es­te­tic­kej­šie a vzne­še­nej­šie? Ne­mo­hol Boh jed­no­du­cho pri­žmú­riť oči nad na­šou ľud­skou ne­dos­ta­toč­nos­ťou?< Otázky typu „prečo“ vedú do sle­pej uličky, lebo hriech de­kla­rujú ako niečo ne­vinné. Zdá sa mi, že je to veľká bieda na­šej doby. Len z kríža posta­ve­nom na Gol­gote mô­žeme čí­tať všetko, čo ne­ná­jdeme ani v jed­nej z kníh mys­lite­ľov a fi­lo­zo­fov. Kríž to­tiž ukáže, akú prie­pasť spô­so­bil hriech me­dzi Bo­hom a člo­ve­kom. Jej hĺbka je taká ne­zme­ra­teľná, že peklo sa stalo jej ná­sled­kom (viď Mat 25,46). Len kríž dáva ozajstnú od­po­veď na to, ako ďa­leko za­šiel Boh v láske voči nám. Tak ďa­leko, že dal svojho naj­mil­šieho Syna, dal z mi­lu­jú­ceho srdca. Kríž Je­žiša Krista je Bo­žím naj­hlb­ším sklo­ne­ním sa k nám. Stvo­ri­teľ ves­míru a ži­vota sa bez od­poru ne­chal ukri­žo­vať ako zlo­či­nec. Takú cenu za­pla­til za hriech. „...kto príde ku mne, ne­vy­že­niem ho von“ (Jn 6,37). Ale aj to je pravda, že kto ne­príde k Nemu bude za­tra­tený   a to pre več­nosť! Kríž zna­mená aj to, že každý ľud­ský po­kus o zá­chranu je zby­točný. Preto Pán Je­žiš mo­hol vy­hlá­siť, vy­lú­čiac každú inú mož­nosť: „Nik ne­pri­chá­dza k Ot­covi, ak len nie skrze mňa“ (Jn 14,6). Po­nuky všet­kých ná­bo­žen­stiev sú len púšt­nou fata­mor­gá­nou po­pri kríži Je­žiša Krista. Od­kaz via­noč­ných jaslí a gol­got­ského kríža je za­chra­ňu­júca a oslo­bo­dzu­júca správa: „Lebo Syn člo­veka pri­šiel spa­siť, čo (by) za­hy­nulo“ (Mat 18,11). Je­žiš Kris­tus sa vráti Je­žiš Kris­tus sa vráti na tento svet - už nie ako dieťa, ale ako Kráľ, ako Sudca a Vládca tohto sveta. V Evan­je­liu podľa Ma­túša (24,30) mô­žeme čí­tať, ako opí­sal Je­žiš túto uda­losť: „A vtedy sa zjaví zna­me­nie Syna člo­veka na nebi, všetky kmene zeme budú vtedy na­rie­kať a uzrú Syna člo­veka pri­chá­dzať na ne­bes­kých obla­koch s veľ­kou mo­cou a slá­vou.“ Aký veľký dô­vod pre ra­dosť! Zjaví sa Stvo­ri­teľ sveta. Príde Zá­chranca sveta. Prečo po­tom čí­tame v Knihe zja­vení 1,7: „Uvidí Ho každé oko, aj tí, čo Ho pre­bodli. Na­rie­kať budú nad Ním všetky ná­rody zeme.“ Prečo budú vo­lať veľkí i malí na hory a skaly: „Pad­nite na nás a skryte nás pred tvá­rou Se­dia­ceho na tróne a pred hne­vom Ba­rán­ko­vým“ (Zj 6,16). Lebo po­čas ži­vota síce mnohí po­čuli, že by sa mali roz­hod­núť pre ži­vot s Je­ži­šom Kris­tom, ale Ho od­mietli! Vtedy budú stra­tení a ne­budú to môcť už ni­jako zme­niť. Už bude prí­liš ne­skoro! Preto budú ža­los­tiť a na­rie­kať! Väč­šina ľudí si zvo­lila ši­rokú cestu, cestu bez Je­žiša. Na nej je bo­hatý vý­ber zá­bav. Od­stra­šujú­cim prí­kla­dom je ame­rická he­rečka Shir­ley Mac­La­ine. Žije na farme so svo­jím psom me­nom Terry. Vy­hlá­sila: „Môj pes je rein­kar­ná­ciou egypt­ského Boha - tva­rom psa me­nom Anu­bis. Terry a ja sme už mali as­poň je­den spo­ločný ži­vot. Te­raz nás ži­vot znovu spo­jil.“ Je­žiš Kris­tus sa vráti tak, že ho uvidí každý člo­vek. „Aj­hľa, pri­chá­dza v obla­koch!Uvidí Ho každé oko, aj tí, čo Ho pre­bodli“ (Zj 1,7). Keď 20. júla 1969 Neil A. Am­strong ako prvý člo­vek vy­stú­pil na Me­siac, 500 mi­lió­nov ľudí sle­do­valo jeho kroky pro­stred­níc­tvom tele­víz­nej ob­ra­zovky. Dňa 6. sep­tem­bra 1997 sle­do­valo poh­reb prin­cez­nej Diany pro­stred­níc­tvom tele­ví­zie 2,5 mi­liardy ľudí, tak­mer štvr­tina oby­va­teľ­stva sveta. Preto sa spo­mína ako prvý glo­bálny poh­reb sveta. V deň prí­chodu Pána Je­žiša ne­budú treba ka­mery, Jeho prí­chodu sa chtiac-ne­chtiac zú­čast­nia vše­tci ľu­dia. Každý Ho uvidí, nie­len vtedy ži­júce ná­rody, ale každý do­vtedy ži­júci člo­vek. Bude tam každý, aj ten, kto číta tieto riadky. Vtedy bude roz­ho­du­júce len jedno: Ku komu pat­rím ja? K za­chrá­ne­ným, alebo k za­tra­te­ným? Je­žiš Kris­tus príde zne­naz­dajky a ne­o­ča­ká­vane. „Lebo ako vy­chá­dza blesk od vý­chodu a uka­zuje sa až na zá­pad, tak bude aj prí­chod Syna člo­veka“ (Mat 24,27). Oslá­ve­ného Krista budú zrazu a v ten istý čas vi­dieť na ce­lej Zemi. V kto­rej časti dňa sa to stane? Od­po­veď ná­jdeme v Evan­je­liu podľa Lu­káša 17,34: „V tú noc budú dvaja na jed­nom lôžku; je­den bude vzatý, druhý ostane.“ O dva verše ďa­lej ho­vorí: „Dvaja budú na poli (denná si-tuá­cia); je­den bude vzatý, druhý ostane.“ Ne­viem, či K. Ko­lum­bus, obja­vi­teľ Ame­riky, po­znal Bib­liu. Mo­hol uva­žo­vať po­dobne: Keď sa prí­chod Je­žiša Krista stane v oka­mihu, a Bib­lia píše, že na­raz bude deň aj noc, tak to je možné len na guli. Keď teda plach­tím na zá­pad, predsa do­ra­zím na vý­chod. Je za­u­jí­mavé, že evan­je­lista Lu­káš pí­sal tieto slová v tom čase, keď ľu­dia ešte ani netu­šili, že Zem je gu­ľatá. Dva hore uve­dené texty pou­ka­zujú aj na niečo iné, tiež dôle­žité. Ná­vrat Pána Je­žiša roz­delí ľud­stvo na dve sku­piny. Od­de­lia sa pri­jatí a za­vrh­nutí, na­sle­dov­níci Pána Je­žiša a tí, ktorí Ho za­vrhli. Do­stali sme sa k zá­klad­nému prob­lému ľud­stva. Vtedy bude dôle­žité len jedno: Pat­rím k za­chrá­ne­ným, alebo k za­tra­te­ným? Už si sa roz­ho­dol? Boh stvo­ril kaž­dého člo­veka ako je­di­nečnú osob­nosť a každý z nás dis­po­nuje slo­bod­nou vô­ľou. (Aj) Tým sa lí­šime od zvie­rat. Slo­bodná vôľa umož­ňuje, že sa vzďa­ľu­jeme od Boha, alebo sa k Nemu blí­žime. Boh uro­bil všetko preto, aby zá­stup­nou smr­ťou Je­žiša Krista ot­vo­ril pre nás cestu do neba. Bib­lia upo­zor­ňuje, že každý ne­vstú­pil na cestu spa­se­nia. Čo by ešte mo­hol uro­biť Boh v tejto zále­ži­tosti? Keby zo­bral našu slo­bodnú vôľu, okradol by práve našu osob­nosť, stali by sme sa strojmi, báb­kami, ktoré by odo­hrali len pre nich ur­čenú úlohu. Dô­le­ži­tou čas­ťou na­šej osob­nosti je vôľa, už tu na Zemi a raz aj v nebi. Preto naše miesto vo več­nosti zá­leží od te­raj­šieho roz­hod­nu­tia. Už si pri­pra­vený na tento pri­chá­dza­júci deň? V po­do­ben­stve o de­sia­tich pan­nách pou­ká­zal Pán Je­žiš na to, aké je dôle­žité, aby bol člo­vek pri­pra­vený. Všet­kých de­sať pa­nien bolo ve­ria­cich. Pevne ve­rili, že sa usku­toční sva­dobná hos­tina, ale všetky sa ne­pri­pra­vili dô­sledne. Päť z nich si ne­zob­ralo dos­ta­tok oleja v lam­páši, ak by že­ních meš­kal. Preto sa do cieľa do­stalo len dru­hých päť. Tým, ktoré ne­boli pri­pra­vené, že­ních po­ve­dal: „...ne­poznám vás!“ (Mat 25,12). Stra­tili tým večné spa­se­nie. Evan­je­lista H. Kem­mer po­ve­dal: „Aj ukolí­saný do spánku sa mô­žeš do­stať do pekla.“ Tí „ve­riaci“, ktorí len pri­kývnu na bib­lické pravdy a ne­pre­sa­dia ich v osob­nom ži­vote, ris­kujú svoj večný ži­vot. Všetky tri — alebo ani jedno Väč­šina ľudí rada osla­vuje rok čo rok v jas­liach le­žia­ceho Je­žiška. Ale to je všetko. Via­nočné jasle, gol­got­ský kríž a ko­runa pat­ria k sebe. Ne­roz­luč­nou čas­ťou po­zem­ského ži­vota Pána Je­žiša sú jasle – stal sa člo­ve­kom; utr­pe­nie kríža a ví­ťaz­stvo vzkrie­se­nia; a pri Jeho ná­vrate ko­runa slávy. To bol Boží „plán vy­slo­bo­de­nia“ od za­čiatku, aby za­chrá­nil ľud­stvo od ná­sled­kov pr­vej ka­ta­strofy. Ko­nečná kata­strofa, ktorú okú­sia ľu­dia bez Je­žiša Krista, bude peklo. Žiaľ, vy­žiada si oveľa viac ľud­ských ži­vo­tov ako všetky dote­raj­šie kata­strofy – a tomu odlú­če­niu (smrti) ne­bude konca, po­trvá večne! Na každé Via­noce sa nás Boh pýta: pri­jmeš dar ja­siel, kríža a ko­runu? V úprim­nej mod­litbe od­po­vedz te­raz na túto po­nuku áno, a s vďač­nos­ťou pri­jmi Bo­hom po­nú­kané od­pus­te­nie hrie­chov v obeti Je­žiša Krista. Mod­litba môže znieť aj takto: „Pane Je­žišu, dnes som čí­tal, že pre Tvoju obeť sa do­sta­nem do neba. Rád by som tam bol s Te­bou. Preto Ťa pro­sím, za­chráň ma od pekla, kam by som sa do­stal pre svoje hrie­chy. Od­pusť mi! Z ce­lého srdca ďa­ku­jem, že ma tak veľmi mi­lu­ješ, že si aj za mňa zo­mrel na kríži na Gol­gote a str­pel si od­platu za moje viny. Ty po­znáš každý môj hriech, ve­domý, ale aj tie, ktoré som už dávno za­bu­dol. Všetko úprimne ľu­tu­jem. Ďa­ku­jem, že si ho­tový mi od­pus­tiť. Po­znáš každé chve­nie môjho srdca. Pred Te­bou je môj ži­vot ako otvo­rená kniha. Pro­sím, vstúp do môjho srdca a stvor mi nové srdce! Po­môž, aby som skon­co­val so všet­kým, čo nie je správne v Tvo­jich očiach, ob­da­ruj ma no­vým ži­vo­tom a mys­le­ním, ktoré sú podľa Tvo­jej vôle a sú Ti pre ra­dosť. Pro­sím, ot­vor moju my­seľ, aby som po­cho­pil Tvoj od­kaz z Bib­lie! Po­môž, aby som vní­mal, čo mi chceš po­ve­dať a da­ruj mi ochotné a po­slušné srdce, aby som ro­bil to, čo sa Tebe páči. Ty buď odte­raz Pá­nom a Krá­ľom môjho ži­vota. Chcem Ťa na­sle­do­vať. Pro­sím, uka­zuj mi cestu, po kto­rej mám ísť v kaž­dej ob­lasti ži­vota. Ďa­ku­jem, Pane Je­žišu Kriste, že si zo­mrel za mňa, ďa­ku­jem, že pre Tvoje zá­sluhy mô­žem byť te­raz Bo­žím die­ťa­ťom. Ďa­ku­jem, že raz bu­dem večne s Te­bou v nebi. Amen.“ Dr. Ing. Wer­ner Gitt prof.

Prof. Dr. Werner Gitt erklärt in dieser Schrift den Heilsplan Gottes - angefangen bei der Geburt Jesu (Krippe), über seinen Tod (Kreuz), bis hin zur Entrückung und ewigen Herrlichkeit (Krone). Gott schuf Abhilfe für die "Urkatastrophe" der Menschheit, den Sündenfall. Wie in der Bibel vorhergesagt, sandte er seinen Sohn auf die Erde. "Nie aber hat die Welt einen Gott gesehen - bis es Weihnachten wurde." Das Kreuz wurde für Kritiker zum Anstoß. Sie verstehen nicht, wie ein "Hinrichtungsinstrument" zum Zentrum eines Glaubens werden kann. Prof. Dr. Gitt sieht diese Kritik als Indiz, dass die Menschen ihr Sündenbewusstsein verloren haben: Es gab keinen anderen Weg für die Rettung des Menschen, weil die Trennung zwischen Gott und uns durch die Sünde so groß ist. Wenn Jesus einmal wieder kommt, wird man ihn als König erkennen. Dann wird die Menschheit zweigeteilt sein in Angenommene und Verworfene. Für diejenigen, die Jesus in ihr Leben aufnehmen wollen, gibt es ein vorformuliertes Gebet, das ihnen dabei hilft. Dieses Traktat eignet sich besonders gut zur Weitergabe an suchende Menschen! Jasli, križ in krona Pra­kata­s­trofa Vedno znova div­jajo kata­s­trofe na našem svetu: zaradi cuna­mija je decem­bra 2004 umrlo okoli 160 tisoč ljudi, poto­pi­tev ladje Tita­nic je ter­jala 1522 živ­ljenj, druga sve­to­vna vojna pa je pus­tila za seboj 50 milijo­nov mrt­vih. Pra­kata­s­trofa pa je bil izvirni greh v vrtu Eden. Ta je bil vzrok za vse druge kata­s­trofe, ki so sploh kdaj vdrle v ta svet. Greh je pov­z­ro­čil loči­tev člo­veka od Boga. Brez Boga pa člo­vek zaide v vrti­nec večne pogub­lje­no­sti. Če bi Bog spustil v nebesa zgolj en sam greh, potem bi tja pro­drla tudi trplje­nje in smrt, tega pa Bog noče. To lomi Bogu srce: lju­dje, ki jih je ustva­ril in jih ljubi, so mu obr­nili hrbet. S tem so si pri­slu­žili smrt. V pre­go­voru rečemo: »Proti smrti ni zdra­vila.« Celo nobena ras­tlina iz vrta Eden to ni! Ali ima morda Bog še sicer na voljo kako sred­s­tvo? Božja pomoč – pos­lal je svo­jega Sina Toda Bog je že v vrtu Eden imel načrt za odre­še­nje in ga je – čep­rav še zelo šif­ri­rano – naz­na­nil takoj po padcu: »So­­vraštvo bom nare­dil med teboj in ženo ter med tvo­jim zaro­dom in nje­nim zaro­dom. On bo pre­žal na tvojo glavo, ti pa boš pre­žala na nje­govo peto« (1. Moj­zes 3,15). Veriga pre­roš­kih izjav, ki nikoli noče pre­ne­hati, vedno znova nami­guje na pri­ha­jajo­čega odre­še­nika, kakor recimo: „Zve­zda vzhaja iz Jakoba in žezlo [= zna­me­nje obla­sti] se vzdi­guje iz Izra­ela“ (4. Moj­zes 24,17). „Ti pa, Bet­le­hem Efráta, si pre­maj­hen, da bi bil med Judo­vimi tisoč­ni­jami: iz tebe mi pride tisti, ki bo vla­dal v Izra­elu, nje­govi izviri so od nek­daj, iz dav­nih dni“ (Miha 5,1). Čisto zad­njo napo­ved odre­še­nika je pri­ne­sel angel, ko je Jožefu razo­del roj­s­tvo in ime nebe­š­kega otroka: »Marija, tvoja žena, … bo rodila sina in daj mu ime Jezus, kajti on bo svoje ljud­s­tvo odre­šil gre­hov« (Matej 1,20-21). V zgo­do­vini je šlo veliko oseb čez oder tega sveta, ki so si pri­do­bile ime med lju­dmi: cesarji in kralji, pes­niki in filo­zofi, guruji in čaro­v­niki, »dobri« in »slabi«. Nikoli pa svet ni videl kakega boga – dokler ni pri­šel božič. Dete v jas­lih ni bilo tak­šen bog, kakr­š­nega so si pred­sta­v­ljali Grki na Olimpu ali Ger­mani v Walhallu. Ta je bil edini, ki je lahko rekel: Jaz sem Stvar­nik, po kate­rem je vse nare­jeno (Janez 1,1+3); »Jaz sem res­nica« (Janez 14,6), »Jaz sem dobri pas­tir« (Janez 10,11), »Jaz sem vrata« [v nebesa] (Janez 10,9). Kak­šno pot je ubral v ta svet? Mar je pri­šel z rom­pom in pom­pom ali ropo­tajo­čim bob­ne­n­jem? Mar je pri­šel z nebeš­kimi tru­mami? Ne! Bog je izbral nepo­ro­čeno žen­sko iz Izra­ela – Marijo –, ki je našla milost pri njem, da bi rodila Božjega Sina. S tem je tudi pre­se­ne­til Jude, ki so o svo­jem Mesiju imeli npr. tele pre­ro­ške besede v uše­sih: »Glej, tvoj kralj pri­haja k tebi« (Zaha­rija 9,9), ali »Raz­dro­bilo in pokon­čalo bo [nje­govo kra­lje­s­tvo] vsa ta kra­lje­s­tva« (Dani­jel 2,44). Zaradi tega niso pri­ča­ko­vali otroka v jas­lih, ampak kra­lja! Ta naj bi nas­to­pil z močjo ter iz­gnal Rim­ljane iz Izra­ela, pos­ta­vil naj bi svojo rezi­denco v Jeru­za­lemu in ime­no­val velike duhov­nike in pis­mo­uke za mini­s­tre. Toda tako Jezus ni pri­šel, zato pa so ga Judje odklo­nili. Spre­gle­dali so tista mesta v Pismu, ki so govo­rila, da mora naj­prej priti kot otrok: »Kajti dete nam je rojeno, sin nam je dan« (Iza­ija 9,5). Od tega Enega je odvi­sno, ali bomo več­nost pre­živ­ljali v nebe­sih ali v peklu. Za tega Mesijo so zna­čilni trije sim­boli: jasli (sim­boli­zi­rajo Jezu­sov pri­hod na ta svet) križ (sim­boli­zira naše odre­še­nje, ki ga je Jezus za nas dose­gel na križu) krona (sim­boli­zira Jezu­sovo krono pri nje­go­vem dru­gem pri­hodu kot kralj). Ni križa brez jasli! Ni krone brez križa! Brez jasli in brez križa ni nebes za nas! Zato je moral nap­rej priti božič! Kaj je spo­ti­klji­vega na križu? Kri­tiki krš­čan­skega vero­va­nja se vedno znova vpra­šu­jejo: Zakaj ta bru­talna smrt na križu? V vaši veri se vse suče okoli nap­rave za usmr­ti­tev. Ali Bog ni mogel ubrati bla­žje poti, da bi raz­či­stil raz­merje z lju­dmi? Zakaj je bila pot sprave tla­ko­vana s smr­tjo, z bole­či­nami, s sol­zami in z žalo­va­n­jem? Ali ne bi bilo mogoče vse to ure­diti neko­liko bolj prija­zno, estet­sko in stilno? Mar ne bi Bog mogel prep­ro­sto zati­s­niti oči vpričo naših člo­veš­kih pomanj­klji­vo­sti? Noben »zakaj« ne zado­s­tuje, ker pod­ce­n­juje greh. Zdi se mi, da je to bole­zen našega časa. Samo s križa lahko raz­be­remo, kar ni mogoče najti v nobeni knjigi filo­zo­fov in misle­cev: Križ nam kaže, kako glo­boko raz­poko je greh zase­kal med Bogom in člo­ve­kom. Ta pre­pad je tako nei­z­me­ren, da je nje­gova pos­le­dica pekel (Matej 25,46). Križ nam daje reali­sti­čno pred­stavo tega, kako daleč gre Bog v svoji lju­be­zni do nas, nam­reč tako daleč, da si je s svo­jim Sinom Jezu­som dobe­se­dno odtr­gal svoje naj­lju­bše od srca. Jezu­sov križ je naj­glo­blje spuš­ča­nje Boga z neba v svet. Stvar­nik vesolja in vsega živ­lje­nja se da usmr­titi ko kak zlo­či­nec, ne da bi se bra­nil. Kak­šna visoka cena za greh! Toda zaradi tega lahko Jezus povabi k sebi vsa­kega greš­nika: »Kdor pride k meni, ga nikoli ne bom zavr­gel« (Janez 6,37). Velja pa tudi: Kdor ne pride, je pogub­ljen – celo večno! Križ zaz­na­muje tudi konec vseh člo­veš­kih odre­šenj­skih poti. Zaradi tega je Jezus lahko tako izklju­čno ozna­nje­val: »Nihče ne pride k Očetu dru­gače kot po meni« (Janez 14,6). Vse reli­gije so vpričo križa zgolj les­keta­joče se fata­mor­gane v puš­čavi pogub­lje­nega člo­veš­tva. Spo­ro­čilo božiča je sku­paj s spo­ro­či­lom križa edin­s­tveno spo­ro­čilo odre­še­nja: »Sin člo­ve­kov je nam­reč pri­šel rešit, kar je izgu­b­ljeno« (Matej 18,11). Spet bo pri­šel Jezus bo dru­gič pri­šel v ta svet. Potem pa ne več kot dete v jas­lih, ampak kot kralj, sod­nik in vla­dar tega sveta. Pri Mateju 24,30 je ta dogo­dek jasno napo­ve­dal: »Tedaj se bo poja­vilo na nebu zna­me­nje Sina člo­ve­ko­vega in tol­kli se bodo po prsih vsi rodovi na zem­lji. Videli bodo Sina člo­ve­ko­vega priti na obla­kih neba z močjo in veliko slavo.« Kak­šen raz­log za veselje! Stvar­nik tega sveta se bo poja­vil! Odre­še­nik sveta bo pri­šel! Zakaj pa piše v Razo­de­tju 1,7: »Zaradi njega se bodo bíli na prsi vsi narodi na zem­lji.«? Zakaj vpi­jejo: »In so rekli goram in ska­lo­vju: Padite na nas in skrijte nas pred obli­č­jem njega!« (Razo­de­tje 6,16)? Mnogi teh so sli­šali v času svo­jega živ­lje­nja o nujni odlo­či­tvi za tega Jezusa, toda rekli so »ne«! Zdaj pa so pogub­ljeni in ne morejo več niče­sar revi­di­rati. Zdaj je kon­čno pre­po­zno. Zato jokajo in tulijo. Večina ljudi hodi po poteh, na kate­rih Jezusa ni. Domi­sel­nost pri tem je zelo velika. Tako je recimo slo­vita ame­ri­ška igralka Shirley Mac­La­ine, ki s svo­jim psom živi na ranču, rekla: »S svo­jim psom Terryjem imam celo last­nega boga ob strani – on je nam­reč rein­kar­na­cija egip­čan­skega boga Anu­bisa, ki ima podobo psa. Morda je to sli­šati neko­liko čudno, toda Terry in jaz sva pre­ži­vela že naj­manj eno sku­pno živ­lje­nje v sta­rem Egiptu. On kot bogo­ži­val, jaz pa kot prin­cesa. Zdaj naju je življe­nje pono­vno zdru­žilo.« Jezus bo pono­vno pri­šel, tako da bo viden: »Glej, pri­haja z oblaki in videlo ga bo vsako oko, tudi tisti, ki so ga pre­bo­dli, in zaradi njega se bodo bíli na prsi vsi narodi na zem­lji« piše Janez v Razo­de­tju 1,7. Ko je Neil A. Arm­strong 20. julija 1969 kot prvi člo­vek sto­pil s svojo nogo na luno, je temu dogodku pred tele­vi­zor­jem sle­dilo 500 mili­jo­nov ljudi. Lady Diana je svoje živ­lje­nje izgu­bila v pro­me­tni nes­reči. Ko je 6. sep­tem­bra 1997 v Londonu bil do tedaj naj­ve­čji pogreb vseh časov, je tej cere­mo­niji pred tele­vi­zor­jem sle­dilo 2,5 mili­jarde ljudi – šti­ri­de­set odstot­kov sve­tov­nega pre­bi­val­s­tva! Zaradi tega je pos­tal del sve­to­vne zgo­do­vine kot prvi »glo­balni pogreb«. Toda za Jezu­sov pri­hod ni pot­re­bna nobena kamera. Vsi lju­dje bodo »live« doži­veli ta naj­ve­čji dogo­dek sve­to­vne zgo­do­vine. Za vsa­ko­gar bo Jezus potem viden. To ne velja zgolj za sve­to­vno pre­bi­val­s­tvo, ki bo tedaj živelo, tem­več tudi za vse gene­ra­cije sve­to­vne zgo­do­vine. Tudi vsi bralci tega članka bodo pri­sotni. Potem je pomem­bno samo še edino vpra­ša­nje: h kateri sku­pini spa­dam? K trumi reše­nih ali pogub­lje­nih? Jezus bo pri­šel nena­doma: »Kakor nam­reč pride blisk od vzhoda in posveti do zahoda, tako bo tudi s pri­ho­dom Sina člo­ve­ko­vega« (Matej 24,27). V enem samem tre­nu­tku bo po vsej zem­lji viden hkrati za vse. Ob kate­rem času se bo to zgo­dilo? Odgo­vor naj­demo pri Luki 17,34: »Tisto noč bosta dva na eni pos­te­lji; eden bo sprejet, drugi puš­čen.« Torej ponoči!? Dve vrs­tici dalje pa piše: »Dve bosta sku­paj mleli (= deja­v­nost pod­nevi!): ena bo spre­jeta, druga puš­čena.« Ni mi znano, ali je tudi odkri­telj Ame­rike Kolumb poz­nal ta bese­dila. Iz tega bi lahko skle­pal takole: Če se bo pono­vni pri­hod dogo­dil v enem samem tre­nu­tku, Sveto pismo pa to opi­suje kot dogo­dek pod­nevi in ponoči hkrati, potem se to lahko zgodi zgolj na kro­gli. Lahko torej odja­d­ram na zahod in kljub temu pris­pem na vzhod. Omembe vre­dno je, da je evan­ge­list Luka pisal te besede v času, ko lju­dje še niso imeli pojma o kro­gla­sti obliki zem­lje. Ti dve vrs­tici kažeta še nekaj bis­tve­nega. Pri ponov­nem pri­hodu se bo člo­veš­tvo delilo na dvoje: raz­lika je med spre­je­timi in zavr­že­nimi. S tem je naka­zan prav­š­nji pro­b­lem člo­veš­tva. Šteje samo eno vpra­ša­nje: sodim med rešene ali med pogu­b­ljene? Ste se že odlo­čili? Bog je vse ljudi ustva­ril kot oseb­no­sti, ki imajo na raz­po­lago svo­bo­dno voljo. To nas jasno raz­li­kuje od živali. Svo­bo­dna volja dovo­l­juje oboje – da se od Boga odda­l­jimo ali da se mu pri­bli­žamo. Bog je v Kri­s­tusu sto­ril vse, da bi nam poka­zal pot v nebe­ško kra­lje­s­tvo. Kljub temu Sveto pismo zelo izra­zito in sva­reče uči, da ne kre­nejo vsi na pot odre­še­nja. Kaj bi Bog tu lahko sto­ril? Če bi nam vzel svo­bo­dno voljo, potem bi nas oro­pal naše oseb­no­sti; bili bi stroji, mario­nete ali roboti, ki bi zgolj odslu­žili svoj vnap­rej dani pro­gram. V tos­tran­s­tvu kakor tudi v ons­tran­s­tvu pa je volja pomem­ben del ose­b­no­sti. Od naše svo­bo­dne odlo­či­tve je zato­rej odvi­sno naše večno biva­nje. Ali smo se že prip­ra­vili na ta pri­haja­joči dan? V pris­po­dobi o desetih devi­cah nas je Gos­pod Jezus sva­ril, naj bomo prip­rav­ljeni. Opo­zarja nas na to: vseh deset je bilo ven­dar »ver­nih«, trdno so vero­vale: poroka se bo doga­jala! Kljub temu niso vse rav­nale po svo­jem prep­riča­nju. Le pet jih je dose­glo cilj. Nep­rip­rav­lje­nim pravi Jezus: »Ne poz­nam vas!« (Matej 25,12). S tem so zamu­dili vso svojo več­nost. Zgo­dilo se je, kakor je nekoč dejal Heinrich Kem­ner: »Tudi s spa­n­jem se lahko zazi­bamo v pekel.« Her­mann Bez­zel je roteče sva­ril: »Člo­vek lahko odr­gne cer­kvene klopi in se kljub temu pogubi.« »Veru­joči«, ki zgolj pri­tr­ju­jejo dej­s­tvom, a jih ne uve­lja­v­ljajo v svo­jem ose­b­nem živ­lje­nju, tve­gajo večno živ­lje­nje. Vse tri ali nič Mnogi lju­dje vsako leto ob božič­nem času na novo praz­nu­jejo Jezusa kot dete v jas­lih. Pogo­sto ostane pri tem. Toda vsi trije sim­boli so neraz­dru­ž­ljivi. K Jezusu sodijo jasli nje­go­vega učlo­ve­če­nja, križ nje­go­vega trp­lje­nja z zmago vsta­je­nja, ki je temu sle­dila, a tudi krona nje­go­vega kra­lje­va­nja, ki bo pri nje­go­vem pono­v­nem pri­hodu za vsa­ko­gar oči­tna. To je bil od vsega zače­tka Božji odre­šenj­ski načrt proti pra­kata­s­trofi tega sveta. Zad­nja kata­s-trofa, ki jo bodo doži­veli lju­dje brez Jezusa, je pekel. Na žalost bo ter­jala več člo­veš­kih živ­ljenj, kakor vse druge kata­s­trofe zgo­do­vine, ta smrt pa bo tra­jala večno! Toda za božič, in ne samo tedaj, nas Bog čisto ose­bno vpra­šuje, ali želimo spre­jeti darilo, ki ga ses­tav­ljajo jasli, križ in krona. Recite da, sprej­mite odpuš­ča­nje gre­hov po Jezusu Kri­s­tusu in to utr­dite v moli­tvi! Dire­k­tor in pro­fe­sor v pokojudr. inž. Werner Gitt

Prof. Dr. Werner Gitt erklärt in dieser Schrift den Heilsplan Gottes - angefangen bei der Geburt Jesu (Krippe), über seinen Tod (Kreuz), bis hin zur Entrückung und ewigen Herrlichkeit (Krone). Gott schuf Abhilfe für die "Urkatastrophe" der Menschheit, den Sündenfall. Wie in der Bibel vorhergesagt, sandte er seinen Sohn auf die Erde. "Nie aber hat die Welt einen Gott gesehen - bis es Weihnachten wurde." Das Kreuz wurde für Kritiker zum Anstoß. Sie verstehen nicht, wie ein "Hinrichtungsinstrument" zum Zentrum eines Glaubens werden kann. Prof. Dr. Gitt sieht diese Kritik als Indiz, dass die Menschen ihr Sündenbewusstsein verloren haben: Es gab keinen anderen Weg für die Rettung des Menschen, weil die Trennung zwischen Gott und uns durch die Sünde so groß ist. Wenn Jesus einmal wieder kommt, wird man ihn als König erkennen. Dann wird die Menschheit zweigeteilt sein in Angenommene und Verworfene. Für diejenigen, die Jesus in ihr Leben aufnehmen wollen, gibt es ein vorformuliertes Gebet, das ihnen dabei hilft. Dieses Traktat eignet sich besonders gut zur Weitergabe an suchende Menschen! Pesebre, Cruz y Corona La primer catástrofe Con frecuencia ocurren catástrofes en nuestro mundo y causan estragos: El tsunami en diciembre del 2004 costó la vida a alrededor de 160.000 personas, en el hundimiento del Titanic perecieron 1.522 personas, y la Segunda Guerra Mundial costó 50 millones de vidas. Pero la mayor catástrofe ocurrió en el huerto de Edén, cuando el hombre cayó en el pecado. Esta catástrofe es la causa de todas las demás catástrofes que han asolado la tierra. El pecado trajo la separación de Dios. Y sin Dios el hombre se hunde en la perdición eterna. Si Dios permitiera que entrara un solo pecado en el cielo, entonces irrumpirían también allí el sufrimiento y la muerte, lo cual Dios no puede permitir. A Dios se le parte el corazón que los hombres, que él ha creado y ama, se hayan apartado de él. Con ello han escogido la muerte. ¡Qué terrible! Un refrán dice que “A la muerte no hay cosa fuerte“, o sea, que no hay remedio, ni siquiera en el huerto de Edén había una planta que pudiese remediarlo. ¿Y Dios? ¿Tendrá él una solución? El remedio de Dios: envió a su Hijo Ya en el huerto de Edén, Dios tenía un plan de salvación y le anunció - aunque en aquel entonces aún de forma muy velada - inmediatamente después de la caída del hombre en el pecado: “Y pondré enemistad entre ti y la mujer, y entre tu simiente y la simiente suya; ésta te herirá en la cabeza, y tú le herirás en el calcañar” (Génesis 3:15). Después, en una larga cadena de profecías, anuncia al Salvador que habría de venir. Veamos dos ejemplos: “Saldrá ESTRELLA de Jacob, y se levantará cetro (= símbolo del poder) de Israel” (Números 24:17). “Pero tú, Belén Efrata, pequeña para estar entre las familias de Judá, de ti me saldrá el que será Señor en Israel; y sus salidas son desde el principio, desde los días de la eternidad” (Miqueas 5:2). La última vez que se anunció la venida del Salvador fue a José por medio de un ángel: “María tu mujer... dará a luz un hijo, y llamarás su nombre JESUS, porque él salvará a su pueblo de sus pecados” (Mateo 1:20-21). A lo largo de la historia han pasado muchas personas de renombre por el escenario del mundo: Césares y reyes, poetas y filósofos, gurús y magos, buenos y malos. Pero el mundo jamás vio un Dios hasta que llegó la primera Navidad [abrev. de Natividad = nacimiento de Jesús]. El niño en el pesebre no era un dios como se lo imaginaban los griegos en el Olimpo o los germanos en el Walhalla. Él es el único que pudo decir: Yo soy el Creador y por mí han sido hechas todas las cosas (Juan 1:1 y 3); “Yo soy la Verdad” (Juan 14:6); “Yo soy el Buen Pastor” (Juan 10:11); “Yo soy la Puerta” [al cielo] (Juan 10:7). ¿Qué camino tomó para entrar en el mundo? ¿Vino con mucho bombo o estruendo? ¿Vino con las huestes celestiales? ¡No! Dios escogió una mujer virgen de Israel, María, que halló gracia en sus ojos para dar a luz al Hijo de Dios. Con ello sorprendió también a los judíos que pensando en su Mesías sólo recordaban palabras proféticas como las siguientes: “He aquí tu rey vendrá a ti” (Zacarías 9:9), o “Desmenuzará y consumirá a todos los reinos” (Daniel 2:44). Por eso no esperaban a un niño en un pesebre, ¡sino a un rey! Según su opinión, este rey actuaría con poder y echaría a los romanos de Israel, establecería su residencia en Jerusalén y nombraría como ministros a los sacerdotes y escribas. Pero Jesús no vino de esta forma, y por eso los judíos le rechazaron. Habían dejado de ver los pasajes de las Escrituras que decían que primero tenía que venir como un niño: “Porque un niño nos es nacido, hijo nos es dado” (Isaías 9:6). De Él únicamente depende donde pasaremos la eternidad, si en el cielo o en el infierno. Este Mesías se caracteriza por tres cosas: Pesebre (éste simboliza la venida de Jesús al mundo) Cruz (ésta simboliza nuestra salvación que Jesús ha obtenido en la cruz) Corona (ésta simboliza la señorío de Jesús en su segunda venida como Rey). ¡Ni cruz sin pesebre, ni corona sin cruz! ¡Sin el pesebre y sin la cruz no hay cielo para nosotros! Por eso tuvo que llegar primero la Navidad. ¿Por qué escandaliza la cruz? Los que critican la fe cristiana siempre se preguntan sobre el por qué de esa muerte brutal en la cruz. Nos dicen que nuestra fe sólo gira alrededor de un instrumento de tortura. ¿No podía Dios haber escogido un camino más apacible, para resolver nuestro asunto? ¿Por qué estaba tan marcado por la muerte, el dolor, las lágrimas y el duelo el camino de la reconciliación? ¿No podía haber ideado algo más agradable, estético y de buen gusto? ¿No podía Dios haber hecho la vista gorda ante nuestras deficiencias humanas? Todas estas preguntas tienen en común que minimizan el pecado. Y me da la impresión que este es el mal de nuestros días. Pero sólo en la cruz podemos ver lo que no hallamos en ningún libro de los filósofos y pensadores: La cruz nos muestra cuán grande es la sima que el pecado ha abierto entre Dios y el hombre. El abismo es tan inmenso que tiene como consecuencia el infierno (Mateo 5:29). La cruz nos da una idea real de lo que Dios en su amor por nosotros está dispuesto a hacer: por nosotros se arrancó del corazón lo que más amaba, su Hijo Jesucristo. La cruz de Jesús es el mayor descenso de Dios. Más no pudo bajar y humillarse. El Creador del universo y de toda vida se deja ejecutar como un criminal sin defenderse. ¡Cuán alto precio por el pecado! Pero de esta forma, Jesús puede invitar a todo pecador a venir a él: “al que a mí viene, no le echo fuera” (Juan 6:37). Pero también es verdad que el que no viene está perdido, eternamente perdido. La cruz marca también el fin de todos los “otros“ caminos que quieren poner los hombres para la redención. Por eso Jesucristo pudo decir tan tajantemente: “Nadie viene al Padre, sino por mí” (Juan 14:6). Ante la cruz todas las religiones son meros espejismos en el desierto de una humanidad perdida. El mensaje de la navidad, junto con el mensaje de la cruz es un mensaje de salvación único: “Porque el Hijo del Hombre ha venido para salvar lo que se había perdido” (Mateo 18:11). Vendrá otra vez Jesús vendrá por segunda vez a este mundo. Pero ya no como niño en el pesebre, sino como Rey, Juez y Señor de este mundo. En Mateo 24:30 anunció con claridad este evento: “Entonces aparecerá la señal del Hijo del Hombre en el cielo; y entonces lamentarán todas las tribus de la tierra, y verán al Hijo del Hombre viniendo sobre las nubes del cielo, con poder y gran gloria.” ¡Qué motivo de alegría! ¡El Creador del mundo aparece! ¡El Salvador del mundo viene! Pero entonces ¿por que dice en Apocalipsis 1:7 que: “lamentarán todas las tribus de la tierra”? ¿Y por qué claman “a los montes y a las peñas: Caed sobre nosotros, y escondednos del rostro de Aquel” (Apocalipsis 6:16)? Muchos oyeron durante su vida que era necesario decidirse por este Jesús, pero dijeron “¡No!”. Ahora están perdidos, sin posibilidad de corregir su decisión fatal. Es demasiado tarde, sin remisión. Por eso llorarán y clamarán. La mayoría de las personas van por la vida sin tener en cuenta a Jesucristo. Ideas no les faltan. Asi por ejemplo, la famosa actriz estadounidense Shirley MacLaine, que vive con su perro en un rancho, dijo: “Con mi perro Terry tengo un dios propio a mi lado, pues es una reencarnación del dios egipcio Anubis, que tiene la figura de un perro. Esto puede parecer extraño, pero Terry y yo ya hemos pasado al menos una vida juntos en el antiguo Egipto. Él como un dios animal y yo una princesa. Ahora la vida nos ha vuelto a unir.” Jesús volverá de forma visible: “He aquí que viene con las nubes, y todo ojo le verá, y los que le traspasaron; y todos los linajes de la tierra harán lamentación por él” dice Juan en Apocalipsis 1:7. Neil A. Armstrong fue el primer hombre que puso su pie sobre la luna. Cuando pisó la luna el 20 de Julio de 1969, 500 millones de personas vieron el evento en sus televisores. Lady Diana de Inglaterra murió en un accidente de tráfico. Cuando el 6 de septiembre de 1997 se hizo el mayor entierro hasta entonces conocido, 2500 millones de personas vieron la ceremonia en sus televisores, el cuarenta porciento de la población mundial. Por eso pasó a la historia como el primer “entierro global”. Pero para la venida de Jesús no habrá necesidad de cámaras. Todas las personas verán “en directo“ este evento, el mayor de la historia del mundo. Todo hombre le verá. Y no sólo la población mundial de ese momento, sino todas las generaciones de la historia humana, incluidos todos los lectores de este artículo. Entonces lo que contará será sólo una cuestión: ¿A qué grupo pertenezco? ¿Al grupo de los redimidos o al de los que se pierden? Jesús vendrá de repente: “Porque como el relámpago que sale del oriente y se muestra hasta el occidente, así será también la venida del Hijo del Hombre” (Mateo 24:27). En un solo momento toda la tierra le podrá ver simultáneamente. ¿A qué hora del día será? La respuesta la hallamos en Lucas 17:34: “Os digo que en aquella noche estarán dos en una cama; el uno será tomado, y el otro será dejado.” Entonces ¿será de noche? Pero dos versículos más adelante leemos: “Dos estarán en el campo; el uno será tomado, y el otro dejado”, (¡en el campo se trabaja de día!). No sé si Colón, el descubridor de América, conocía estos textos bíblicos. En caso afirmativo, podía haber concluido lo siguiente: Si el retorno va a ocurrir en un único momento, y la Biblia lo describe tanto como situación diurna y también como situación nocturna, entonces eso sólo es posible si la tierra es una esfera. Estos dos versículos muestran aún otra cosa esencial. La venida de Cristo dividirá a la humanidad en dos grupos: los aceptados y los rechazados. Aquí tenemos el verdadero problema de la humanidad. Lo que cuenta es si pertenezco a los salvos o a los perdidos. ¿Tomaste ya tu decisión? Dios creó al hombre con una personalidad propia que dispone de una libre voluntad. Esto nos distingue claramente de los animales. La libre voluntad permite tanto acercarnos a Dios como alejarnos de él. En Cristo, Dios ha hecho todo para mostrarnos el camino al reino de los cielos. Pero a pesar de ello, la Biblia enseña sin lugar a dudas y con serias advertencias que no todos emprenden el camino de la salvación. ¿Qué podría Dios hacer en ese caso? Si nos quitara nuestro libre albedrío, nos robaría nuestra personalidad; entonces seríamos máquinas, marionetas o robots que llevan a cabo un programa predeterminado. Pero aquí al igual que en el más allá, la voluntad es un componente importante de la personalidad. De ahí que dependa nuestro destino eterno de nuestra libre decisión. ¿Estamos mentalizados de que ese día vendrá? En la parábola de las diez vírgenes, el Señor Jesús nos advierte a estar preparados. Quiere que reflexionemos: ¿No eran las diez „creyentes“? ¡Las diez estaban convencidas de que la boda iba a llevarse a cabo! Pero a pesar de ello, no todas actuaron de acuerdo a su convicción. Sólo cinco llegaron a la meta. A las que no estaban preparadas, Jesús les dice “¡No os conozco!” (Mateo 25:12). ¡Con ello han perdido toda una eternidad! Ocurrió lo que expresó de esta manera Heinrich Kemner: “¡También es posible entrar al infierno durmiendo!” De Hermann Bezzel es el aviso siguiente: “Es posible desgastar los bancos de la iglesia de tanto frecuentarla, y no obstante estar perdido.” “Creyentes” que sólo reconocen los hechos, pero sin relacionarlos con su vida personal, ponen en juego la vida eterna. Las tres cosas o ninguna A muchos les encanta celebrar todos los años las Navidades con el niño Jesús en el pesebre. A menudo no pasan más allá. Pero las tres cosas son inseparables. Parte de Jesús es el pesebre donde se hizo hombre, la cruz de su sufrimiento con la victoria de su resurrección, pero también la corona de su reinado, que se manifestará a todos en el momento de su retorno. Eso fue desde el principio el plan de salvación para la mayor catástrofe de este mundo. La última catástrofe que experimentarán las personas sin Cristo es el infierno. Lamentablemente costará más vidas que todas las catástrofes de la historia, ¡y esta muerte será eterna! Pero en Navidades y no sólo por esas fechas Dios nos pregunta a nosotros personalmente si queremos aceptar el regalo „Pesebre, cruz y corona“. Diga Usted que Sí, acepte el perdón de los pecados ofrecido por Jesucristo, y confirmelo en una oración. Podría expresarse más o menos así: “Señor Jesús, hoy he leído que al cielo puedo ir sólo a través de ti. Mi deseo es estar contigo en el cielo. Por favor, sálvame del infierno, el cual merecería a causa de mis pecados. Por tu gran amor hacia mí moriste también por mí en la cruz pagando allí por mis pecados. Tú ves toda mi culpa – desde mi juventud. Conoces cada pecado, todo de lo que ahora soy consciente, pero también todo aquello que yo ya he olvidado. Tú conoces todo impulso de mi corazón. Delante de ti soy como un libro abierto. Tal como soy no puedo ir al cielo contigo. Por eso te pido que me perdones mis pecados, por los cuales siento mucha pena y me arrepiento. Entra tú ahora en mi vida y haz nuevas todas las cosas. Ayúdame a dejar todo lo que no es correcto delante de ti y concédeme nuevas costumbres que estén bajo tu bendición. Dame aceso a tu Palabra. Ayúdame a comprender lo que quieres enseñarme y dáme un corazón obediente, para que haga lo que te agrade. A partir de ahora quiero que tú seas mi SEÑOR. Quiero seguirte y te pido que me muestres el camino a andar en todos los ámbitos de mi vida. Gracias por haber oído mi oración y por el hecho de que ahora soy un hijo de Dios que un día estará contigo en el cielo. Amén.” Dr.-Ing. Werner Gitt Profesor retirado

Prof. Dr. Werner Gitt erklärt in dieser Schrift den Heilsplan Gottes - angefangen bei der Geburt Jesu (Krippe), über seinen Tod (Kreuz), bis hin zur Entrückung und ewigen Herrlichkeit (Krone). Gott schuf Abhilfe für die "Urkatastrophe" der Menschheit, den Sündenfall. Wie in der Bibel vorhergesagt, sandte er seinen Sohn auf die Erde. "Nie aber hat die Welt einen Gott gesehen - bis es Weihnachten wurde." Das Kreuz wurde für Kritiker zum Anstoß. Sie verstehen nicht, wie ein "Hinrichtungsinstrument" zum Zentrum eines Glaubens werden kann. Prof. Dr. Gitt sieht diese Kritik als Indiz, dass die Menschen ihr Sündenbewusstsein verloren haben: Es gab keinen anderen Weg für die Rettung des Menschen, weil die Trennung zwischen Gott und uns durch die Sünde so groß ist. Wenn Jesus einmal wieder kommt, wird man ihn als König erkennen. Dann wird die Menschheit zweigeteilt sein in Angenommene und Verworfene. Für diejenigen, die Jesus in ihr Leben aufnehmen wollen, gibt es ein vorformuliertes Gebet, das ihnen dabei hilft. Dieses Traktat eignet sich besonders gut zur Weitergabe an suchende Menschen! Yemlik, Haç ve Taç İlk felaket Hep felaketler bu dünyayı kasıp kavuruyorlar: 2004 yılının Aralık ayında gelen tsunamide aşağı yukarı 160 bin insan öldü. Titanik gemisinin batması 1522 can kaybına sebep oldu. İkinci Dünya Savaşı ise 50 milyon insanı bu dünyadan süpürüp gitti. Felaketin kökü ise Aden bahçesinde ilk günahla gerçekleşti ve o bu dünyadaki başımıza gelen bütün felaketlerin sebebidir. Aden bahçesinde Adem´in ilk günahı insanları Tanrı´dan ayırdı. İnsan Tanrı´sız sonsuz yitikliğin girdabına kapılır. Tanrı bir tek günaha bile kendi katına girmesine izin verseydi, oraya da insanlar dert ve ölüm getirirlerdi. Tanrı buna asla izin vermiyor. Tanrı´nın yarattığı ve sevdiği insanların O´ndan yüzünü çevirmesine içi sızlıyor. Böylece onlar ölümü seçmiş oldular. Ah, ne acı! Almanca´da bir atasözü vardır: „Ölüme karşı hiç bir ilaç bitkisi yoktur.“ Aden bahçesinde yetişen hiç bir ağaç bile! Ama belki Tanrı ona karşı bir çare buldu! Tanrı´nın çaresi – O Oğlu´nu yolladı Tanrı Aden bahçesinde Adem´in ilk günahından hemen sonra bir kurtuluş planını – şifreli olsa bile – bildirmişti: „Seninle kadını, onun soyuyla senin soyunu birbirinize düşman edeceğim. Onun soyu senin başını ezecek, sen onun topuğuna saldıracaksın.” (Yaratılış 3,15). Peygamberlerin söylediği sonsuz kehanet zincirinde hep gelecek olan kurtarıcıya işaret ediliyor. Örneğin: “Yakup soyundan bir yıldız çıkacak, İsrail´den bir önder yükselecek” (Çölde sayım 24.17). “Ama sen, ey Beytlehem Efrata, Yahuda boyları arasında önemsiz olduğun halde, İsrail´i benim adıma yönetecek olan senden çıkacak. Onun kökeni öncesizliğe, zamanın başlangıcına dayanır” (Mika 5,1). En son olarak kurtarıcının geleceği haberini bir Melek Yusuf´a doğumunu ve gökten gelen çocuğun adını açıkladı: “Davut oğlu Yusuf, Meryem´i kendine eş almaktan korkma. Çünkü onun rahminde oluşan Kutsal Ruh´tandır. Meryem bir oğul doğuracak. Adını Jesus (yani Isa) koyacaksın. Çünkü halkını günahlarından O kurtaracak” (Matta 1,20-21). Tarih boyunca dünya sahnesinde birçok insan büyük isim yapmıştır: İmparatorlar ve krallar, şairler ve filozoflar, gurular ve sihirbazlar, iyiler ve kötüler. Hiç bir zaman bu dünya Noel gelinceye kadar Tanrı görmedi. Yemlikteki bebek eski Yunanlıların Olimpus dağında veya eski Almanların Wallhall dedikleri yerde tasavvur ettikleri bir tanrı gibi değildi. O içimizden bir tek: “Ben Yaratan´ım, benim sayemde her şey var oldu, var olan hiç bir şey bensiz olmadı” diyebilendi (Yuhanna 1,1+3). “Gerçek Ben´im” (Yuhanna 14,6). “Ben iyi çobanım. İyi çoban koyunları uğruna canını verir” (Yuhanna 10,11). “Kapı (cennete giden) Ben´im. Bir kimse benim aracılığımla içeri girerse kurtulur“ (Yuhanna 10,9). Dünyaya gelmek için hangi yolu seçmişti? Davul, zurna ile mi, yoksa gürültü patırtı ile mi? Gökyüzünün melekleri ile mi gelmişti? Hayır! Tanrı İsrailli bekâr bir kıza – Meryem – Tanrı´nın Oğlu´nu doğursun diye merhamet göstermişti. Böylece O gelecek kurtarıcı hakkında şu kehaneti kulaklarında tutan Yahudilere de sürpriz yaptı: „İşte kralın, sana geliyor“ (Zekeriya 9,9). „O bütün krallıkları ezip yok edecek“ (Daniel 2,44). Yahudiler ondan dolayı yemlikte hiç bir bebek beklemiyorlardı, aksine onları kurtaracak bir kralı ümit ediyorlardı. Bu kudretle gelen kral Romalıları İsrail´den kovmalı, tahtını Yeruşalim´de kurmalı ve rahip ve Kutsal Kitab´ı öğretenleri bakan yapmalıydı. Ama İsa Mesih böyle gelmediği için onu Yahudiler reddettiler. Onlar O´nun önce çocuk olarak gelmesi gerektiğini söyleyen Kutsal Kitabı´ı öğretenlerin sözlerini duymamazlıktan gelmişlerdi: „Çünkü bize bir çocuk doğacak. Bize bir oğul verilecek“ (Yeşaya 9,5). Sonsuzluğu cennette mi, yoksa cehennemde mi geçireceğimiz tek bir O´na bağlıdır. Kurtarıcı bir Y, H ve T ile işaretlenmiştir. Yemlik (bu Y İsa Mesih´in dünyaya gelişini simgeler.) Haç (Bu H İsa Mesih´in bizi haçla kurtarışını simgeler.) Taç (Bu T İsa Mesih´in Kral olarak ikinci gelişinin hükümdarlığını simgeler.) Yemliksiz haç yoktur! Hacsız taç da! Bizim için ise yemliksiz ve haçsız cennet yoktur. Ondan dolayı Noel (yani İsa Mesih´in doğum günü) olması gerekiyordu. Haçta herkesi kızdıran nedir? Hıristiyan inancının eleştiricileri hep: „Neden bu kadar haçta vahşice ölüm?” sorusunu sorarlar. İnancınızda dönüp dolaşıp insanları infaz etme aletlerine gelirsiniz. Tanrı bizimle anlaşmak için daha yumuşakça bir yolu seçemez miydi? Barışa giden yol neden ölüm, acı, gözyaşı ve kederle döşenmiştir? Biraz kibarca, estetik ve zevkli olamaz mıydı? Tanrı bizim insan olarak yetersizliğimize bir gözünü yumamaz mıydı? Bütün bu „neden?“ soruları, günahı önemsemediği için tutmuyor. Bu önemsemezlik devrimizin bir hastalığı olsa gerek. Sadece haçta hiç bir filozof ve derin düşüncelilerin kitabında olmayanı okuyabiliriz: Haç, insanlarla Tanrı arasında günahın ne kadar büyük bir uçurum yarattığını gösterir. Uçurum o kadar ölçülemeyecek kadar büyüktür ki, cehennem onun sonucudur (Matta 5,29). Hac, Tanrı´nın biz insanlara olan sevgisinin ne kadar ileri gittiğini nitekim biricik oğlu Isa Mesih´i kalbinden söküp atması ile bize gerçekçi bir tasavvur yolu gösterir. Hac, Tanrı´nın en derin aşağılamasıdır. Uzayın ve bütün canlıların Yaratanı kendisini savunmadan bir eşkıya gibi haça gerilmesine izin verir. Günahın ne kadar büyük pahası! Evet, bu sayede her günahkârı kendine davet ediyor: „Bana geleni asla kovmam“ (Yuhanna 6,37). Bu da demektir ki; gelmeyen kayıptır – sonsuza dek! Haç, bütün insanların uydurdukları kurtuluş yollarının sonuna işaret eder. Ondan dolayı sadece İsa Mesih “Benim aracılığım olmadan Baba´ya kimse gelemez!” diye söylemişti (Yuhanna 14,6). Bütün dinler haça karşı sadece çölde parlayan şaşkın insanlığın serabıdır. Noel haberi ile haç haberi eşi benzeri görülmemiş bir kurtuluş haberidir: „Çünkü İnsanoğlu (Isa Mesih) yitikleri mutlu etmek için geldi” (Matta 18,11).  O yine gelecek Isa Mesih ikinci kez bu dünyaya gelecek. O zaman, O yemlikte bebek olarak değil, nitekim kral, hakim ve dünyanın hükümdarı olarak gelecek. O Matta 24,30 ayetlerinde bu olayı açıkça şöyle söyledi: “Ve o zaman gökyüzünde İnsanoğlu´nun belirtisi görülecek. Yeryüzündeki bütün milletler ağlayıp dövünecekler, İnsanoğlu´nun gökteki bulutlar üzerinde büyük güç ve görkemle geldiğini görecekler.” Ne güzel sevinç nedeni! Dünyanın yaratıcısı görünecek! Dünyanın kurtarıcısı gelecek! Ama neden Vahiy 1,7 ayetinde:  “O´nun için dövünecek yeryüzünün bütün halkları!” Neden “Dağlara, kayalara üzerimize düşün, Tahtta oturanın yüzünden, Kuzu´nun gazabından saklayın bizi!” diyecekler (Vahiy 6,16)? İnsanların çoğu yaşadıkları zaman Isa Mesih´e karar vermenin gerekli olduğunu duymalarına rağmen O´na „hayır!“ dediler. Şimdi onlar yitik ve verdikleri kararları değiştiremezler. Ne yazık ki, onlar için çok geç. Ondan ötürü dövünüp ağlayacaklar. İnsanların çoğu İsa Mesih´in olmadığı yoldan gidiyorlar. Bu yönden onların fantezi gücü çok geniş. Örneğin, köpeği ile bir çiftlikte yaşayan ünlü Amerikan artisti Shirley Mac Laine şöyle diyor: “Köpeğim Terry ile hatta yanımda kendi tanrım var. O köpek biçiminde olan Mısır tanrısı Anubis´in ruhunun göçüdür. Size acayip gelebilir ama, Terry ve ben eski Mısır´da en azından ortak bir hayat yaşadık. O köpek tanrısı, ben ise prenses olarak. Şimdi hayat bizi yine birbirimize kavuşturdu.“ İsa Mesih herkese görünerek gelecek: „İste bulutlarla geliyor! Her göz onu görecek, O´nun bedenini deşmiş olanlar bile. O´nun için dövünecek yeryüzünün bütün milletleri“ diye O´nun öğrencisi Yuhanna Vahiy 1,7 ayetinde yazar. 23. Temmuz 1969 yılında Neil A. Armstrong ilk insan olarak aya ayağını bastığı zaman 500 milyon insan onu televizyonda seyretti. İngiltereli Lady Diana trafik kazasında öldü. 6 Eylül 1994 yılında, Londra´da dünyanın en büyük cenaze töreni yapılırken bu töreni 2,5 milyar insan – dünya nüfusunun yüzde kırkı - televizyonda izledi. Ondan dolayı onun ölümü global cenaze töreni olarak tarihe karıştı. Ama İsa Mesih´in gelişi için hiç bir kamera gerekli değil. Bütün insanlar dünyanın en büyük bu olayını gözleriyle görecekler. İsa Mesih herkese görünecek. Bu sadece dünyada yaşayanlar için değil, insan tarihinde gelmiş, geçmiş bütün insanlar için de. Bu yazıyı okuyanlar da. O zaman sadece bir tek soru tartışılacak: Hangi gruptanım? Kurtulanların mı, yoksa yitirilenlerin grubundan mı? Isa Mesih aniden yine gelecek: „Çünkü İnsanoğlu´nun gelişi doğuda çakıp batıya kadar görülen şimşek gibi olacaktır“ (Matta 24,27). Bir anda bütün dünyada görülecektir. Hangi vakitte olacak? Bu sorunun yanıtını Luka 17,34 ayetinde buluruz. „O gece aynı yatakta olan iki kişiden biri kabul edilecek, öbürü reddedilecek.“ Yani İsa Mesih gece mi gelecek? Ama iki mısra sonra Kutsal Kitap´ta söyle yazıyor: „Tarlada iki kişiden (= gündüz) biri kabul edilecek, öbürü ise reddedilecek.“ Amerika´yı keşfeden Kolombus´un bu sözleri bilip bilmediğini bilmiyorum. Bilseydi şu sonuca varabilirdi. Isa Mesih´in gelişi aynı anda görülecekse ve İncil bunu hem gündüz, hem de gece olayı olarak tasvir ediyorsa, bu sadece kürede mümkündür. Bu iki mısra bize daha önemli şeyleri gösteriyor. İsa Mesih´in geri gelişinde insanlar ikiye bölünecek: kabul edilenler ve reddedilenler. Böylece insanların esas problemleri konu olacak. Sadece bir tek soru yeterlidir: kabul edilenler mi, yoksa reddedilenler grubundan mıyım? Karar verdin mi? Tanrı hepimizi kendi iradesi ile hareket eden bir şahsiyet olarak yarattı. Bu durum bizim hayvanlardan daha farklı olduğumuzu gösterir. Özgür istek ve irademiz bize ikisini de; hem Tanrı´dan uzaklaşmaya, hem de Tanrı´ya yaklaşmaya izin verir. Tanrı İsa Mesih sayesinde bize cennetin yolunu göstermek için her şeyi yaptı. Buna rağmen İncil açıkça ve uyarıcı olarak kurtuluş yolundan herkesin gitmeyeceğini öğretiyor. Tanrı ne yapabilir? Bizim özgür irademizi elimizden mi alsın? O zaman şahsiyetimizi çalmış olurdu ve biz sadece onun makinesi, kuklası ve plana göre çalışan robotu olurduk. Bu dünyada ve öbür dünyada özgür irade ve karar şahsiyetimizin bir parçasıdır. Sonsuza dek kaldığımız yer bizim kararımıza bağlıdır. Gelecek günlere hazırlandık mı? İncil´deki on bakirenin misali gibi Rab´bimiz İsa Mesih bizi hazırlanmaya uyarıyor. Bizi o misalle düşünmeye sevk ediyor: On bakirenin hepsi imanlıydı ve „ düğün şöleninin“ olacağından emindi. Buna rağmen inandıkları gibi davranmadılar. Onlardan sadece beş tanesi amaca ulaştı. Hazır olmayanlara İsa Mesih: “Ben sizi tanımıyorum!” (Matta 25,12) diyecek. O zaman sonsuza dek yaşamı kaçırmış olacaksınız. Heinrich Kemner´in söylediği gibi: „İnsan cehennem uykusuna yatabilir!“ sözü gerçek olabilir. Hermann Bezzel´in çok enerjik uyarısı şöyledir: „Kilisenin banklarını sürte sürte eskitmelerine rağmen reddedilirler.” Sadece vakiayi kabul eden „imanlılar“, ama şahsi yaşamlarında gercek inancı olmayanlar sonsuz yaşamı tehlikeye düşürürler. Üçü ya da hiçbiri! Her yıl Noel´de İsa Mesih pek çok insan tarafından yemlikteki İsa bebek olarak kutlanır. Ve sonuçta da öyle kalır. Ama Y, H ve T birbirinden ayrılamaz. İnsan olması için yemlik, çektiği acıların haçı ve ondan sonra ölümü yenip göğe çıkması ve krallığının tacı yeniden geri gelişinde herkese açıklanacağı, İsa Mesih´in bölünmez bir parçasıdır. Bu Tanrı´nın başlangıçtan beri dünyadaki ilk günaha karşı planladığı kurtuluştur. Son facia ise insanların İsa Mesih´siz yaşadığı cehennem olacaktır. Ne yazık ki, bu facia tarihin en büyük faciasının kıydığı candan daha büyük olacaktır ve bu can kıyımı sonsuza dektir. Noel´de – ama sırf o zaman değil - Tanrı bize şahsen yemlik haç ve tacı kabul edip etmemek istediğimizi sorar. Eğer evet diyorsanız, Isa Mesih´in sizin günahlarınızı affetmesini kabul etmiş oluyorsunuz. Onu bir dua ile tamamlayın! Duanız şöyle olabilir: “Rab´bim Jesus Christus; İsa Mesih, sadece senin sayende cennete girebileceğimi okudum. Seninle cennette olmak istiyorum. Beni suçlarımdan dolayı gideceğim cehennemden kurtar. Beni çok sevdiğin için de ve bütün suçlarımın bedelini haçta ödedin. Bütün suçlarımı – hatta çocukluğumdan beri – görüyorsun. Bütün hatırladığım ve çoktan unuttuğum günahlarımı biliyorsun. Kalbimin bütün eğilimini biliyorsun. Önünde açık bir kitap gibiyim. Olduğum gibi sana gelip cennete birlikte olamam. Lütfen, beni üzen günahlarımı affet. Hayatıma gir ve onu yenile. Senin gözünde uygun olmayanı bırakmama yardım et ve bana senin lütfünü getiren yeni alışkanlıklar ver. İncil´deki sözlerini kavramama yardımcı ol. Bana söylemek istediklerini anlamama yardımcı ol. Bana sadık bir kalp ver ki, senin sevdiğini yapayım. Şu andan itibaren Rab´bim ol. Senin yolunda olmak istiyorum ve bana hayatımın her yönünde gitmem gereken yolu göster. Duamı duyduğun için teşekkür ederim. Şimdi ben günün birinde cennette olacak Tanrı´nın çocuğuyum. Amin.” Müdür ve profesör Dr. Mühendis Werner Gitt

Prof. Dr. Werner Gitt erklärt in dieser Schrift den Heilsplan Gottes - angefangen bei der Geburt Jesu (Krippe), über seinen Tod (Kreuz), bis hin zur Entrückung und ewigen Herrlichkeit (Krone). Gott schuf Abhilfe für die "Urkatastrophe" der Menschheit, den Sündenfall. Wie in der Bibel vorhergesagt, sandte er seinen Sohn auf die Erde. "Nie aber hat die Welt einen Gott gesehen - bis es Weihnachten wurde." Das Kreuz wurde für Kritiker zum Anstoß. Sie verstehen nicht, wie ein "Hinrichtungsinstrument" zum Zentrum eines Glaubens werden kann. Prof. Dr. Gitt sieht diese Kritik als Indiz, dass die Menschen ihr Sündenbewusstsein verloren haben: Es gab keinen anderen Weg für die Rettung des Menschen, weil die Trennung zwischen Gott und uns durch die Sünde so groß ist. Wenn Jesus einmal wieder kommt, wird man ihn als König erkennen. Dann wird die Menschheit zweigeteilt sein in Angenommene und Verworfene. Für diejenigen, die Jesus in ihr Leben aufnehmen wollen, gibt es ein vorformuliertes Gebet, das ihnen dabei hilft. Dieses Traktat eignet sich besonders gut zur Weitergabe an suchende Menschen! Já­szol, ke­reszt és ko­rona Me­ne­dék a ka­taszt­ró­fák ide­jén Újabb és újabb ka­taszt­ró­fák pusztí­ta­nak vi­lág­szerte. A 2004-es ka­rá­cso­nyi szö­kő­ár­ban 160.000 em­ber vesz­tette az éle­tét. 1912-ben, a TITANIC el­sül­lye­dé­se­kor 1522 em­ber pusz­tult el. A má­so­dik vi­lág­há­ború 50 mil­lió ha­lottat kö­ve­telt. Mi­ért van ez így? Az első, az ős­ka­taszt­rófa ezen a Föl­dön az Éden-kert­ben tör­tént: ez pe­dig az em­ber bűn­beesése volt (lásd 1Mózes 3. feje­ze­tét). Ez okozta az­tán az ös­szes to­vábbi ka­taszt­ró­fát. A bűn ugyanis el­vá­lasztja az em­bert Is­ten­től, Is­ten nél­kül pe­dig a végső, leg­na­gyobb ka­taszt­rófa ör­vé­nyébe sod­ró­dunk. Ha a mennybe akár csak egyet­len bűn be­jutna, ak­kor ott is el­ural­kodna a szen­ve­dés, a ha­lál, már­pedig Is­ten ezt nem akarja. Is­ten sze­rető szíve szinte bele­sza­kad: az em­be­rek, aki­ket Ő te­rem­tett és sze­re­tett, el­for­dul­tak tőle! Ez­zel va­lójá­ban me­net­je­gyet vál­tot­tak ma­guk­nak az örök ha­lálba. Mily bor­zal­mas! „Ha­lál el­len nincs or­vos­ság” – mondja egy köz­mon­dás. Még az Éden-kert­ben sem nőtt el­lene gyógyfű! Ta­lán Is­ten­nek sem lenne erre el­len­szere? De van! Is­ten sza­ba­dí­tása: el­küldte a Fiát Is­ten­nek már az Éden-kert­ben ké­szen volt a „meg­men­tési terve”, még ha rejt­jele­sen is. A bűn­beesés után rög­tön így szólt – mint­egy előre je­lezve –: „El­len­sé­ges­ke­dést tá­masz­tok kö­zöt­ted és az as­szony kö­zött, a te utó­dod és az ő utódja kö­zött: ő a fe­je­det ta­possa, te meg a sar­kát mar­do­sod” (1Mózes 3,15). A bib­liai Ószö­vet­ség­ben Is­ten még sok más pró­fé­tai üze­net ál­tal szól az eljö­vendő Meg­mentő­ről, mint pl.: „Csil­lag jön fel Jákóbból, ki­rá­lyi pálca (= jo­gar, a ha­ta­lom jele) tá­mad Izrá­el­ből” (4Mózes 24,17). „Te pe­dig, efrátai Bet­le­hem, bár a legki­sebb vagy Jú­da nem­zet­sé­gei kö­zött, mégis be­lő­led szár­ma­zik az, aki ural­kodni fog Izráelen” (Mikeás 5,1). Az utolsó ilyen hír­adást egy an­gyal köz­ve­tí­tette, ami­kor Jó­zsef­fel kö­zölte a men­nyei Gyer­mek szü­leté­sét: „A fele­sé­ged, Má­ria, fiút fog szülni. Ne­vezd el Jé­zus­nak, mert ő sza­ba­dítja meg né­pét bű­nei­ből” (Máté 1,20-21). A tör­té­ne­lem szín­pa­dán az év­ez­re­dek so­rán sok­féle em­ber szer­zett ma­gá­nak hír­ne­vet: csá­szá­rok, ki­rá­lyok, gu­ruk, va­rázs­lók, köl­tők, filo­zó­fu­sok; jók és ros­szak. De a vi­lág soha nem lá­tott még Is­tent – míg el nem jött az első ka­rá­csony. A já­szol­ban fekvő Gyer­mek nem olyan Is­ten, ami­lye­ne­ket a gö­rö­gök az Olimpuszra kép­zel­tek. Ő az egyet­len, aki el­mond­hatta: „Én va­gyok a Te­remtő, aki ál­tal min­den lét­re­jött” (Já­nos 1,1+3). „Én va­gyok az igaz­ság” (Já­nos 14,6). „Én va­gyok a jó pász­tor” (Já­nos 10,11). „Én va­gyok az ajtó” [értsd: a mennybe] (Já­nos 10,9). Mi­lyen úton-mó­don jött Jé­zus ebbe a vi­lágba? Nem nagy pom­pá­val, él­jen­zé­sek és har­so­nák zen­gése kö­ze­pette ér­ke­zett, nem is a men­nyei se­re­gek kí­sé­re­té­ben. Nem, Is­ten Iz­rá­el­ben egy haja­don le­ányt, Má­riát vá­lasz­totta ki, aki ke­gyel­met ta­lált előtte, hogy vi­lágra hozza az Ő Fiát. Ez a zsi­dó­kat is meg­lepte, hi­szen az ő fü­lük­ben ott vissz­han­gzot-­­tak a Mes­si­ás­ról szóló pró­fé­ciák, pél­dául: „Ki­rá­lyod ér­ke­zik hoz­zád” (Za­ka­riás 9,9). Vagy: „Ös­sze­töri mind­eze­ket a ki­rály­sá­go­kat” (Dá­niel 2,44). Ők nem egy já­szol­ban fekvő gyer­mekre vár­tak, ha­nem egy erős­kezű ki­rályra, aki nagy ha­ta­lom­mal lép fel, és ki­űzi a ró­maia­kat Izráelből; aki Je­ru­zsá­lem­ben fel-ál­lítja ki­rá­lyi tró­nu­sát, majd a fő­pa­po­kat és írás­tu­dó­kat ki­ne­vezi mi­niszte­re­ivé. Jé­zus azon­ban nem így jött, ezért sok zsidó vis­sza­uta­sí­totta Őt. Át­sik­lot­tak a fö­lött, hogy előbb gyer­mek­ként kel­lett jön­nie: „Mert egy gyer­mek szü­le­tik ne­künk, fiú ada­tik ne­künk” (Ézsa­iás 9,5). Et­től az Egyet­len­től függ, hogy mi az örök­ké­való­sá­got a menny­ben vagy a po­kol­ban tölt­jük. Há­rom szó ha­tá­rozza meg a Mes­si­ást: a já­szol (Jé­zus­nak a vi­lágba jöttét szim­boli­zálja) a ke­reszt (meg­váltá­sun­kat jel­ké­pezi, ame­lyet az Úr Jé­zus a ke­resz­ten szer­zett meg szá­munkra) a ko­rona (Jé­zus Krisz­tus ko­ro­nája: di­cső­sége, ami­kor ki­rály­ként vis­sza­jön) Já­szol nél­kül nem le­he­tett volna ke­reszt. Ke­reszt nél­kül nem lenne ko­rona. Já­szol és ke­reszt nél­kül nem lenne szá­munkra menny. Ezért lett elő­ször ka­rá­csony! Mi­ért bot­rán­koz­tat a ke­reszt? A ke­resz­tyén hit kriti­ku­sai min­dig meg­kér­de­zik: »Mi­ért volt szük­ség erre a bru­tá­lis ke­reszt­ha­lálra? – A ti hi­te­tek­ben min­den egy bi­tófa kö­rül fo­rog. – Nem tu­dott volna Is­ten vala­mi­lyen jobb utat ta­lálni ah­hoz, hogy hely­re­áll­jon vele a kap­cso­la­tunk? – Mi­ért kel­lett a meg­bé­ké­lés út­ját ha­lál­lal, fáj­da­lom­mal, könny­ár­adat­tal és gyás­szal ki­kö­vezni? – Nem tör­tén­he­tett volna mindez va­la­hogy kí­mé­lete­seb­ben, esz­té­ti­ku­sab­ban és stílu­so­sab­ban? – Is­ten nem huny­ha­tott volna egy­sze­rűen sze­met em­beri fo­gya­té­kos­sá­ga­ink fö­lött?« De ezek a „mi­ért” kér­dé­sek zsákut­cába ve­zet­nek, mert a bűnt ár­tal­mat­lan­nak tün­te­tik föl. Én úgy lá­tom, ez ko­runk nagy be­teg­sége. Csak a Gol­go­tán fel­ál­lí­tott ke­reszt­ről ol­vas­hat­juk le mind­azt, amit nem ta­lá­lunk meg a gon­dol­ko­dók és a fi­lo­zó­fu­sok egyet­len köny­vé­ben sem. A ke­reszt ugyanis meg­mu­tatja, mek­kora sza­ka­dé­kot oko­zott a bűn Is­ten és em­ber kö­zött. Olyan mér­he­tet­len a mély­sége, hogy a po­kol lett a kö­vet­kez­mé­nye (Máté 25,46). Csak a ke­reszt ad va­lós fo­gal­mat ar­ról, hogy Is­ten mi­lyen mes­szire ment el az irán­tunk való sze­re­teté­ben. Oly mesz­szire, hogy Jé­zust, a leg­ked­ve­sebb­jét, Fiát sza­kí­totta le sze­rető szí­vé­ről. Jé­zus ke­resztje Is­ten ér­tünk tör­tént leg­mé­lyebbre való le­eresz­ke­dése. A vi­lág­min­den­ség és min­den élet Te­rem­tője el­len­ál­lás, harc nél­kül en­gedte, hogy mint egy bű­nö­zőt ki­vé­gez­zék. Mek­kora árat fi­ze­tett Ő a bű­nért! Jé­zus ép­pen ez ál­tal hív­hatja ma­gá­hoz a bű­nö­sö­ket: „Aki hoz­zám jön, azt sem­mi­kép­pen nem kül­döm el” (Já­nos 6,37). Vi­szont az is igaz, hogy aki nem jön hozzá, az el­vész, el­kár­ho­zik – még­pe­dig örökre! A ke­reszt azt is je­lenti, hogy min­den em­beri meg­vál­tási kí­sér­let ér­tel­met­len és hiá­ba­való. Jé­zus ezért min­den egyéb le­hető­sé­get ki­zá­róan hir­det­hette: „Senki sem me­het az Atyá­hoz, csakis ál­ta­lam!” (Já­nos 14,6) Jé­zus ke­resztje mel­lett min­den egyéb val­lás meg­ol­dási kí­ná­lata csak az el­ve­szett em­be­ri­ség si­va­tagi dé­li­bábja. A ka­rá­cso­nyi já­szol és a ke­reszt együt­tes üze­nete pá­rat­lan, meg­mentő, sza­ba­dító üze­net: „Mert az Em­ber­fia azért jött, hogy meg­mentse, ami el­ve­szett” (Máté 18,11). Jé­zus Krisz­tus vis­sza­jön Jé­zus Krisz­tus újra el­jön ebbe a vi­lágba – de ak­kor már nem mint gyer­mek, ha­nem mint ki­rály, mint bíró és mint a vi­lág Ura. Máté evan­gé­liu­má­ban (24,30) ol­vas­suk, ho­gyan je­len­tette be Jé­zus ezt az ese­ményt: „És ak­kor feltű­nik az Em­ber­fiá­nak jele az égen, ak­kor jaj­gat a Föld min­den népe, és meg­lát­ják az Em­ber­fiát el­jönni az ég fel­hőin, nagy ha­ta­lom­mal és di­cső­ség­gel.” Mily nagy ok az örömre! Meg­je­le­nik a vi­lág Te­rem­tője! El­jön a vi­lág Meg­vál­tója! Mégis mi­ért ol­vas­suk a Jele­né­sek 1,7-ben: „Ak­kor jaj­gat a Föld min­den népe”? Mi­ért ki­álta­nak ki­csi­nyek és na­gyok a he­gyek­hez és szik­lák­hoz: „Es­se­tek ránk, és rejt­se­tek el min­ket a Bá­rány ha­ragja elől!” (Jel 6,16)? Mert éle­tük fo­lya­mán so­kan hal­lot­ták ugyan, hogy dön­teni kel­lene Jé­zus Krisz­tus mel­lett – de „nem”-et mond­tak! Most el­vesz­nek, és már sem­min sem vál­toz­tat­hat­nak. Vég­ér­vé­nye­sen túl késő! Ezért fog­nak ki­ál­tozni és jaj­ve­szé­kelni! A leg­több em­ber azt az utat vá­lasztja, ahol Jé­zus nincs je­len. Ezen a te­rü­le­ten a vá­lasz­ték óri­ási. El­ret­tentő példa Shirley MacLaine ame­ri­kai szí­nésznő, aki egy far­mon él Terry nevű ku­tyá­já­val. Ő mondta: „A ku­tyám az egyip­tomi ku­tya al­katú Anubis bál­vány-is­ten rein­kar­ná­ci­ója. Ne­kem Terry­vel volt már leg­alább egy kö­zös éle­tünk Egyip­tom­ban. Most újra ös­sze­ho­zott ben­nün­ket az élet.” Jé­zus Krisz­tus min­denki szá­mára lát­ha­tóan jön vis­sza. „Íme, el­jön a fel­hő­kön, és meg­látja min­den szem, azok is, akik át­sze­gez­ték, és si­ratja őt a Föld min­den nem­zet­sége” – írja Já­nos apos­tol a Jele­né­sek 1,7-ben. Ami­kor 1969. jú­lius 20-án Neil A. Armstrong az em­be­rek kö­zül el­ső­ként lé­pett a Holdra, 500 mil­lió em­ber kí­sérte fi­gye­lem­mel a tele­ví­zió­ban su­gár­zott ké­pe­ket. 1997. szep­tem­ber 6-án, Di­ana her­cegnő te­meté­sét 2,5 milli­árd em­ber nézte a TV-köz­ve­títé­sé­vel – a vi­lág la­kos­sá­gá­nak negy­ven szá­za­léka! Ezért vo­nult be a törté­ne­lembe úgy, mint a vi­lág első „glo­bá­lis te­me­tése”. Az Úr Jé­zus vis­sza­jö­ve­tel­é­hez vi­szont nem kell majd film­fel­vevő gép. En­nek az ese­mény­nek min­den em­ber a sze­rep­lője lesz. Jé­zust min­denki látni fogja: nem­csak a vi­lág ak­kori la­kos­sága, ha­nem az em­beri tör­té­ne­lem so­rán ad­dig élt ös­szes nem­ze­dék. Ott lesz min­denki, azok is, akik ezt a cik­ket ol­vas­sák. Ak­kor csak egyet­len kér­dés lesz a döntő: Me­lyik cso­port­hoz tarto­zom én? A meg­men­tet­tek­hez vagy az el­kár­ho­zot­tak­hoz? Jé­zus Krisz­tus hir­te­len és vá­ratla­nul jön vis­sza. „Mert aho­gyan a vil­lám­lás ke­let­ről tá­mad, és el­lát­szik nyu­ga­tig, úgy lesz az Em­ber­fi­á­nak eljö­ve­tele is” (Máté 24,27). A meg­di­cső­ült Krisz­tus egy­szerre és egy idő­ben lesz lát­ható az egész Föl­dön. Ez me­lyik nap­szak­ban törté­nik majd? A vá­laszt Luk­ács evan­géli­uma 17,34-ben ta­lál­juk: „Azon az éj­sza­kán ket­ten lesz­nek egy ágy­ban, az egyik fel­vé­te­tik, a má­sik pe­dig ott hagyatik.” Te­hát ott éj­szaka lesz. De két vers­sel ké­sőbb ez áll: „Ket­ten lesz­nek a me­zőn (nap­pali hely­zet), az egyik fel­vé­te­tik, a má­sik ott hagyatik.” Nem tu­dom, hogy az Ame­ri­kát fel­fe­dező Ko­lum­busz is­merte-e ezt a bib­liai részt, de akár így is gon­dol­kod­ha­tott volna: Ha Jé­zus vis­sza­jö­ve­tele egyet­len szem­pil­lan­tás alatt törté­nik, és a Bib­lia egy­szerre ír nap­pal­ról és éj­sza­ká­ról, ak­kor ez csak egy göm­bön le­het­sé­ges. Ha te­hát nyu­gat felé vi­torlá­zom, mégis ke­le­ten ér­ke­zem meg. – Ér­de­kes, hogy Luk­ács evan­gé­lista eze­ket a sza­va­kat olyan kor­ban írta le, ami­kor az em­be­rek­nek fo­gal­muk sem volt ar­ról, hogy a Föld gömb alakú. A két fenti bib­liai vers más fon­tos do­logra is rá­mu­tat. Az Úr Jé­zus vis­sza­jö­ve­tele az em­be­ri­sé­get két­felé osztja majd. Kü­lön­vál­nak az el­fo­ga­dot­tak és az el­ve­tet­tek, azaz Jé­zus kö­ve­tői, és akik nem vol­tak azok. Ez­zel az em­be­ri­ség alap­vető prob­lé­má­já­hoz ju­tot­tunk. Ak­kor csak egy kér­dés szá­mít: a meg­men­tet­tek vagy az el­ve­szet­tek közé tarto­zom-e? Dön­töttél-e már? Is­ten min­den em­bert egyedi sze­mé­lyi­ség­nek te­rem­tett, és mind­nyá­jan sza­bad aka­rat­tal ren­del­ke­zünk. Ez kü­lön­böz­tet meg ben­nün­ket az ál­la­tok­tól. A sza­bad aka­rat két dol­got tesz le­he­tővé: meg­en­gedi, hogy eltá­vo­lod­junk Is­ten­től, vagy hogy kö­ze­led­jünk hozzá. Is­ten min­dent meg­tett azért, hogy Jé­zus Krisz­tus vált­ság­ha­lálá­val meg­nyissa szá­munkra az utat a mennybe. A Bib­lia fi­gyel­mez­te­tés­ként mégis le­írja, hogy nem min­denki lé­pett az üd­vös­ség út­jára. De mit te­hetne Is­ten ez ügy­ben? Ha el­venné a sza­bad aka­ra­tun­kat, ak­kor ép­pen a sze­mé­lyi­sé­günk lé­nye­gét ra­bolná el, gé­pek len­nénk, báb­fi­gu­rák, ro­bo­tok, akik csu­pán a szá­mukra előírt prog­ramot vég­zik el. Sze­mé­lyi­sé­günk­nek fon­tos ré­sze az aka­rat már itt a Föl­dön és a túl­vilá­gon is. Ezért az örök tar­tóz­ko­dási he­lyünk mos­tani vá­lasztá­sunk­tól függ. Fel­ké­szül­tél-e már erre az eljö­vendő napra? Az Úr Jé­zus a tíz szűz­ről szóló pél­dá­zatá­ban azt szem­lél­tette, men­nyire fon­tos, hogy az em­ber fel­ké­szül­jön, ké­szen le­gyen. Mind a tíz lány „hívő” volt, szi­lár­dan hit­ték: a me­nyeg­zőt meg­tart­ják! De még­sem mind a tíz cse­le­ke­dett en­nek meg­fe­le­lően, öten ugyanis nem vit­tek a mé­cse­sük­ben elég olajat, hogy a vőle­gény esetle­ges ké­sé­séig elég lett volna. Ezért csak a má­sik öt ért célba. Akik nem vol­tak ké­szek, azok­nak a Vőle­gény ezt mondta: „Nem is­mer­lek tite­ket” (Máté 25,12). Ez­zel örök bol­dog­sá­gu­kat el­ve­szí­tet­ték. H. Kemner evan­gé­lista mondta: Álomba rin­ga­tózva is le­het a po­kolba jutni. Azok a „hí­vők”, akik csak rá­bó­linta­nak a bib­liai igaz­sá­gokra, de nem vi­szik át eze­ket sze­mé­lyes éle­tükbe, az örök életü­ket koc­káz­tat­ják. Mind­há­rom — vagy egyik sem A leg­több em­ber min­den év­ben szí­ve­sen ün­nepli a já­szol­ban fekvő gyer­mek Jé­zust, de ott el is akad. Azon­ban a já­szol, a ke­reszt és a ko­rona el­vá­laszt­ha­tatla­nok egy­más­tól. Jé­zus földi életé­nek el­en­ged­he­tet­len ré­sze a já­szol, az em­berré vá­lás; a ke­reszt el­szen­ve­dése, majd a fel­tá­ma­dás győ­zelme; és vis­szajö­ve­tele­kor di­cső­sé­ges uralma: a ko­rona. Ez volt Is­ten „sza­ba­dí­tási terve” kez­det­től fogva, hogy meg­ment­sen az ős­ka­taszt­rófa végle­ges kö­vet­kez­mé­nyé­től. A végső ka­taszt­rófa ugyanis, amit a Jé­zus Krisz­tus nél­kül élő em­be­rek megta­pasz­tal­nak, az a po­kol lesz. Saj­nos, sok­kal több em­ber­éle­tet fog kö­ve­telni, mint a törté­ne­lem ös­szes ed­digi kataszt­ró­fája – és en­nek a „ha­lál­nak” nem lesz vége, örök­ké tart! Mégis, min­den ka­rá­csony­kor újra meg­kér­dezi tő­lünk Is­ten: el­fo­gad­juk-e „a já­szol, a ke­reszt és a ko­rona” aján­dé­kát? Őszinte imád­sá­gunk­ban mond­junk erre most igent, mi­köz­ben há­la­adás­sal el­fo­gad­juk Is­ten­nek a Jé­zus Krisz­tus­ban szá­munkra fel­kí­nált bűn­bo­csá­na­tát! Ez az imád­ság így is han­goz­hat: „Úr Jé­zus Krisz­tus, ma ol­vas­tam, hogy csak Te­ál­ta­lad ke­rül­he­tek a mennybe. Sze­ret­nék egy­szer Ná­lad lenni a menny­or­szág­ban. Kér­lek ezért, hogy ments meg a po­kol­tól, ahová a bű­nös­sé­gem mi­att tu­laj­don­kép­pen ke­rül­nék. Mi­vel olyan na­gyon sze­retsz en­gem, ér­tem is meg­hal­tál a ke­resz­ten, és ki­fi­zet­ted ott bűneim bün­te­té­sét. Lá­tod min­den vét­ke­met gyer­mek­sé­gem­től fogva. Te is­mersz min­den bűnt; azt, ami­nek je­len­leg a tu­da­tá­ban va­gyok, de mind­azt is, amit már rég el­fe­lej­tet­tem. Is­me­red szí­vem min­den rez­dü­lé­sét. Előt­ted nyi­tott könyv az éle­tem. Úgy, ahogy va­gyok, nem mehe­tek Hoz­zád a mennybe. Kér­lek, bo­csásd meg a bű­nei­met. Jöjj most a szí­vembe, és te­remtsd azt új­já! Se­gíts ne­kem, hogy min­den­nel sza­kít­sak, ami nem he­lyes a Te sze­medben, és aján­dé­kozz meg új élet­tel és gon­dol­ko­zás­sal, ame­lyek a Te aka­ra­tod és tetszésedre van­nak. Kér­lek nyisd meg előt­tem Igé­det, a Bib­liát! Se­gíts, hogy meg­ért­sem, amit mon­dani akarsz ne­kem, és adj ne­kem en­ge­del­mes szí­vet, hogy azt te­gyem, ami ne­ked tet-szik. Mos­tan­tól fogva Te le­gyél az én URAM, éle­tem Ki­rá­lya. Kö­vetni akar­lak. Kér­lek, mutasd meg ne­kem az utat, ame­lyen jár­nom kell éle­tem min­den te­rü­le­tén. Kö­szö­nöm, hogy meg­hall­gat­tál, hogy most már Is­ten gyer­meke le­he­tek, aki egy­kor ná­lad lesz a menny­ben. Ámen.” Dr.-Ing. Werner Gitt, pro­fes­szor és igaz­gató